 |
| Марија Ненезић |
Завршила је своје писмо, прекалопила га и ставила у коверту. Узела је другу хемијску оловку, и читко исписала адресу:
Никола Н. Островска 24/7
Навукла је капут, ставила капу и шал и изашла. На путу до поштанског сандучета била је мирна, није ничим одавала да ради нешто нелегално, неисправно, лоше. Али она сама је знала гдје гријеши. Свијестна своје грешке иде даље, спремна на најгоре. Да јој не одговори на писмо.
Била је то средина Новембра, она лудачка средина у којој она не проналази своју златну средину, већ иде с краја на крај свог почетка. Свака Новембарска ноћ била јој је тешка, опет је имала проблеме са несаницом, а није смијела узимати љекове, никакве... Била је уморна од тих љекова и сваки тренутак несанице користила је да гледа Мјесец.
„Само ми је и Мјесец остао, са твојим ликом, сјећа ме на наше ноћи. Знаш ли да имам проблема са несаницом, опет, и успјевам да не попијем ни једну таблету. Љепше ми је Мјесец гледати. Он је тако Ти. Има твоју уздржаност... „
„Никола“, ушла је у полузамрачену собу средњовјечна плавуша. „Никола“, поново је позвала уснулог младића. Соба је била мирна и тиха, онако како само собе знају бити мирне и тихе, али када су празне. Ова соба била је чудна, двије особе су у њој, једна спава а друга стоји на вратима, и опет не успјевају пробудити собу.
„Никола, зар си опет пио“ пришла је прозору сад већ љутито и разгрнула завјесу. Сунчеви зраци улетјели су у собу некако хистерично, као да траже доказе о свом јучерашњем постојању. Разлетјели су се по поду, по кревету, по огледалу, по зидовима, по боци вина, по руци и по сасушеној флеки на тепиху. Онда су постали толико јаки да су почели гурати жену од прозора ка кревету, гурали су је а она се одупирала, није жељела, крв јој се ледила у венама.
„Никола, зар си опет пио“ пришла је прозору сад већ љутито и разгрнула завјесу. Сунчеви зраци улетјели су у собу некако хистерично, као да траже доказе о свом јучерашњем постојању. Разлетјели су се по поду, по кревету, по огледалу, по зидовима, по боци вина, по руци и по сасушеној флеки на тепиху. Онда су постали толико јаки да су почели гурати жену од прозора ка кревету, гурали су је а она се одупирала, није жељела, крв јој се ледила у венама.
Није била сигурна шта се дешава. Зна само да је нешто тјера да приђе, да се следи.
Рука јој је махинално кренула према коси која је лежала на јастуку, правилне младићке локне које спавају на јастуку, прекривене зрацима, рука је затим склизнула до боце вина, флеке на тепиху, затим је рука додирнула руку. Сусрет двије хладне руке био је попут судара двају свјетова, два смртно ледена свијета су се дотакла, од силине тог додира само се један свијет помјерио, удаљио, побјегао од другог свијета. Пришао је великом вулкану који је у том тренутку почео избацати лавину узвика, урлика. Зраци су се примирили, били су поносни на себе што су успјели помјерити, сударити два опипљива свијета.
Рука јој је махинално кренула према коси која је лежала на јастуку, правилне младићке локне које спавају на јастуку, прекривене зрацима, рука је затим склизнула до боце вина, флеке на тепиху, затим је рука додирнула руку. Сусрет двије хладне руке био је попут судара двају свјетова, два смртно ледена свијета су се дотакла, од силине тог додира само се један свијет помјерио, удаљио, побјегао од другог свијета. Пришао је великом вулкану који је у том тренутку почео избацати лавину узвика, урлика. Зраци су се примирили, били су поносни на себе што су успјели помјерити, сударити два опипљива свијета.
Рука је сада згужвала писмо, које је игром судбине приспјело другом примаоцу. Писмо је завршило у канти за отпатке која је била препуна поломљеног кристала. Из кухиње, у којој је кувала опојан чај од камилице, кренула је ка Николиној соби. Ових пута судари њених руку били су чести, сударала се са ручком од врата редовно, али се одмах повлачила са тог мјеста. Била је преслаба. Данас писмо које је прочитала дало јој је мало снаге, мало више да се одржи и избори превласт над лудилом брава у празној кући. Овог пута ју је баш као и претходног пута, дочекала тама, али није јој падало на памет да оде до прозора да пусти зраке у собу. Пришла је кревету, смјестила се у мртвачев положај, легла је на стомак, пустила своје локне на јастук, лијеву руку је поставила на под а десну стави на срце.
„Не, не ваља, осјећала је, нешто ми фали“, била је свијесна да то није иста ситуација коју је доживјела прије недјељу дана, али жељела је да буде иста та ситуација. Фалио јој је један дио атома који је посједовао Никола Н. А она није.
„Не, не ваља, осјећала је, нешто ми фали“, била је свијесна да то није иста ситуација коју је доживјела прије недјељу дана, али жељела је да буде иста та ситуација. Фалио јој је један дио атома који је посједовао Никола Н. А она није.
Други крај града био је умјерено досадан, Она је и даље лежала на кревету, ишчекујући поштара који би јој можда позвонио на врата,или једноставно затурио пошиљку у сандуче, донио јој одговор, било како било битан је одговор а не начин на који ће јој поштар доставити то.. У најбољем случају, можда би се појавио и сам Никола Н. И својим присуством би јој одговорио боље него писмом. Ријечи су ипак некад тешке за одгонетање, можда би у писму могао и слагати, али када би се појавио ту, пред зеленим вратима њеног стана, она би знала. Опрост је ту. Загрлила би га, усне би поставила заједно са својим носом на његов врат и тако би остала неколико тренутака. То је увијек радила и обоје су то вољели. То је била најнежина ствар коју је она умјела урадити. То су биле његове ријечи.
„Anett, груба си“, одзвању јој његове ријечи кроз углове собе.
„Али то сам ја, не волим бити нежна, кад си нежан, подложан си болу, ја не волим бол“. Њихов последњи разговор се одвијао попут филмске траке ту пред њеним очима. Окренула се на стомак, десну руку ставила испод стомака, а лијеву је пустила да броди по поду. Прстима је ишла лијево десно, тражила и истраживала мрвице по тепиху. Копкала је, упадала у јаме, летјела. Све је то радила лијевом руком. Убрзо је утонула у сан, сан који није био сан, било је то више од сна. Око ње била је нека бука, лудило које ју је ометало да спава, сви су причали у глас, на глас, покушавали су да уђу у њен сан и да јој узурпирају последње уточиште.
Оне ноћи када је Никола Н. дошао кући, био је у потпуности тријезан. У граду са друштвом није попио ни гутљај алкохола, није му се пило, није био спреман да помирише ништа осим чаја од хибискуса. Чај који је испијао био је црвен попут крви, лудачки, необично црвен, а мирис хибискуса који га је опијао био је помјешан са лимуном. Слатко-кисјело, пријало му је. Гладио је језиком непца и скупљао воду око уста коју је изазивао укус лимуна. Правио се да слуша своје пријатеље и њихове досадне приче, а заправо мислима је био далеко тамо гдје је сам, гдје је свој. Пријала му је галама која га је окруживала, у почетку звонила је кроз његов мозак и била непријатна, а касније, неколико секунди касније, када је бол прилагођавања прошао, уживио се у тишину коју му је омогућила бука и препустио се њој. Тишина га је привлачила увијек, понекад би савршенство тишине постигао у соби код Аnett, а то је било ријетко, увијек је била бучна, груба и хладна. Савршенство тишине би му се јавило предало му се онда када би му наслонила свој нос, заједно са уснама на његов врат. Тај тренутак био му је непроцјењив, јер чангризаво чудовиште попут Аnett, да успије тако нешто, да га примири, смири да му подари тишину...често у то није могао вјеровати. А онда, када би му се предала, отворила би му и величанствена врата тишине.
„Никола, пробуди се, види га, попио је три чаја од хибискуса и изиграва поспаног пијанца“, приговорио му је младић у плавом џемперу. „Мислио сам, искрено да ти кажем, да ћеш ноћас бити код оне твоје, како би да се зове“ настави разговор са њим. Тишина је била прејака и Никола Н. Није успио чути ни ријеч од хиљаду ријечи које су се око њега низале. Тишина га је прогутала.
„Момци, одлазим кући“ рече поспано.
„Да, да, идеш кући мами или идеш кући Аnett-и“ наставили су шале на његов рачун.
Није их слушао, извадио је црни новчаник и извадио новца тачно онолико колико му је требало да плати три чаја, толико је и имао код себе. Вратио је новчаник у џеп и рукама се потапшао по свим џеповима, да провјери да ли је све ту. Све је било ту: свезак кључева, телефон, новчаник, паклица Winston blue-а, и једна мала кутија. Руку је најдуже задржао управо ту, код те кутијице, као да жели да се увјери, али и даје сумња у себе- да ли је та кутија нејгово власништво или је већ испарила из његовог живота. Остао је у дилеми.
Ноћ као и свака друга у његовој соби, с тим што је сада био тријезан, прегледао је сваки кутак прије него што је легао- навика из дјетињства, увијек су га плашили чудовиштима, а могао би се заклети, да је годинама испод његовог кревета живјео неко. Нешто. И то Нешто, било је страшно, његова мајка је то објашњавала развијеном маштом и цртаним филмовима који су увелико производили насиље. Уосталом, то су само детиња посла.
Утопио се у кревет и јорган преко којег је било његово омиљено жуто ћебе, волио га је јер је имало боју као и његов мачак. Јастук је био савршен, тишина је полако обузимала собу, тренутак спајања ума са мраком који треба да нас успава је нешто што сви доживљавамо, сваке ноћи, само нисмо свјесни тога.
Рука се полако извлачила испод кревета, вукла се по поду, пратила ју је друга рука опонашајући је, руке су биле јако снажне, лијепе, кожа је имала баршунаст изглед, на лијевој руци била је наруквица, златна, једноставна а опет отмена. Иза руку помаљала се глава,коса је била увезана у опуштену плетеницу, која је досезала до леђа, а она чудна, можда управо због тога што је ко зна колико сати провела испод кревета, усправила се, слабашно се придржавала за столицу поред кревета, док није стала у својој пуној величини. Лице јој није било освјетљено, лампа која је горела у соби, откривала је само мало, али лице је ионако био загонетно, као и то- откуд ова млада дјевојка испод кревета, да није Anett-e?
Сви кажу, сви нас уче да су очи оне преко којих упознајемо свијет, да разазнајемо облике, садржаје, осјећаје... гријеше, руке су те које пипају, опипавају, препипавају свијет око нас, и управо су руке помогле овој дјевојци да се искобеља испод кревета, и управо оне сада нешто траже. Спретно, као да то увијек ради, као да зна гдје се одувјек налази узима Николине ствари, препипава их... прво панталоне, изваљује џепове, разочарава се, затим прелази на кошуљу, у десном џепу пронашла је оно невјероватно Николи. Узела је бијелу кутију, принијела је лицу отворила и осмјех задовољства освијетлио је њено лице. Било је то младо, лијепо лице. Прстен са бијелим драгим каменом ставила је прво на лијеву, погледала како јој стоји и премјестила га на десну. Била је задовољна, показала је то својим држањем, окренула се кревету гдје је Никола Н. упловио у ноћну тишину, и пришла.
Утопио се у кревет и јорган преко којег је било његово омиљено жуто ћебе, волио га је јер је имало боју као и његов мачак. Јастук је био савршен, тишина је полако обузимала собу, тренутак спајања ума са мраком који треба да нас успава је нешто што сви доживљавамо, сваке ноћи, само нисмо свјесни тога.
Рука се полако извлачила испод кревета, вукла се по поду, пратила ју је друга рука опонашајући је, руке су биле јако снажне, лијепе, кожа је имала баршунаст изглед, на лијевој руци била је наруквица, златна, једноставна а опет отмена. Иза руку помаљала се глава,коса је била увезана у опуштену плетеницу, која је досезала до леђа, а она чудна, можда управо због тога што је ко зна колико сати провела испод кревета, усправила се, слабашно се придржавала за столицу поред кревета, док није стала у својој пуној величини. Лице јој није било освјетљено, лампа која је горела у соби, откривала је само мало, али лице је ионако био загонетно, као и то- откуд ова млада дјевојка испод кревета, да није Anett-e?
Када се пробудила, бољела ју је глава, било је то превише буке у њеном сну. Био је то чудан тренутак, једна ријеч, сасвим непозната њеном језичком фонду одзвањала је њеном главом „сукуба“.
„Шта би то могла бити сукуба“, питала је саму себе али гласно, не би ли се увјерила да је будна. Остала је без одговора. Покушала је да се помјери из положаја у којем је заспала, рука на стомаку јој је скоро утрнула, али била је лијана, пријао јој је осјећај хладњикавог бола.
Услатала је након неких петнаест минута али се опет вратила у лежећи положај. „Превише уморна након спавања, да неће прехлада да ме ухвати“, питала је себе опет гласно. „Само би ми то требало“, наставила је, „сада кад имам испите, ионако ништа не учим, само би ми фалила температура“. Причала је о глупостима сама са собом, покушавајући да отјера Николу Н. Из својих размишљања, али она унапријед зна како то иде, што мање желиш да мислиш на некога, управо тада највише мислиш. То ју је плашило. А опет, копкала ју је ријеч коју је сањала, заправо, није она сањала ништа конкретно, било је ту много неке буке, а ништа се ниеј видјело, нико јој заправо није ни мистично ни нормално шапну ту реијч, ето, једноставно се пробудила са том ријечју на уснама.
Можда је то због Николе, одавно га нисам чула, ма дај, каве он везе има са ријечима, он је за бројеве, он мрзи ријечи... Нисам ни ја неки љубитељ ријечи, посебно не тако мистичних, грозим се њих...размишљала је... Можда је боље да одем и једем, овако кад легнеш празна стомака, сањаш свашта, навукла је бијели дукс преко главе, и отишла у кухињу.
Услатала је након неких петнаест минута али се опет вратила у лежећи положај. „Превише уморна након спавања, да неће прехлада да ме ухвати“, питала је себе опет гласно. „Само би ми то требало“, наставила је, „сада кад имам испите, ионако ништа не учим, само би ми фалила температура“. Причала је о глупостима сама са собом, покушавајући да отјера Николу Н. Из својих размишљања, али она унапријед зна како то иде, што мање желиш да мислиш на некога, управо тада највише мислиш. То ју је плашило. А опет, копкала ју је ријеч коју је сањала, заправо, није она сањала ништа конкретно, било је ту много неке буке, а ништа се ниеј видјело, нико јој заправо није ни мистично ни нормално шапну ту реијч, ето, једноставно се пробудила са том ријечју на уснама.
Можда је то због Николе, одавно га нисам чула, ма дај, каве он везе има са ријечима, он је за бројеве, он мрзи ријечи... Нисам ни ја неки љубитељ ријечи, посебно не тако мистичних, грозим се њих...размишљала је... Можда је боље да одем и једем, овако кад легнеш празна стомака, сањаш свашта, навукла је бијели дукс преко главе, и отишла у кухињу.
„Самоубица“ скочи из кревета средњовјечна госпођа. Била је у потпуности мокра од зноја, као да је легла да спава неосушене косе. „Самоубица“, поновила је опет, а та ријеч је одзвањала некако тупо, као капање капљи у воду. Кап-туп-са-мо-у-би-ца-се-бе-у-би-ца-кап-туп, стварало је хармонију. Али ти хармонични звуци илмали су другачији ефекат на њу.
Послије неславне сахране (мада, како сахрана може бити славна), она је била сама, оптпуно сама, чудно је било то што није ћутала, причала је, и то највише са бравама, кључаоницама. Постала је мало нервозна, раздражљива па се сваког јутра свађала са зрацима. Прошло је недјељу дана, није то много, и добра ствар је та, што нико- али баш нико није изговорио у њенм присуству ту ријеч, а њој није ни пала на памет. Самоубица, па шта то значи. Мој Никола није самоубица. Да то писмо ми је убацило ту ријеч, она млада дјевојка када прича о мјесецу, као да прича о самоубици, то сам због неј сањала, па гдје ми је то писмо?
Почела се освртати око себе, ах- да, бацила сам га данас у смеће... устала је, покушала је обуздати косу, и док је правила то неколико корака дужином кревета једна сјенка се премјестила, мало се као узнемирила али се брзо вратила у свој простор.
Додир браве и руке, овог тренутка је био мало блажи, разумљивији, прелетјела је до кухиње, спустила руке у смеће, то је овог пута ниеј узнемирило. Бориће се са бактеријама мало каснije.
Драги мој,
Нисам љубитељ овога, не волим писати, посебно не ова писма, али принуђена сам. Нема те код мене, не јављаш се, не одговараш на моје поруке. Ја знам гдје сам погријешила, признајем своју грешку и хиљаду пута ти се извињавам због тога. Ја само, збуњена сам од кад тебе познајем, знам да те волим, свијесна сам тога, не тражим опроштај за своју љубав јер знам да и ти мене волиш, само сам прегруба... наша свађа ме боли, нисам навикла на свађе.
То је било најгоре искуство које сам себи могла приуштити. Живот између два зареза очајнички је тражио тачку. Била сам уморна од свађања са зидовима, упорно су ме нервирали и нагонили на разне ружне ствари. Једна од тих ружних ствари била је и та да сам у Зиду тражила твој лик. Једино што сам успјела пронаћи била је бјелина која ме је опсједала.
Синоћ, не знам ни зашто ни како нашла сам се на тераси, била сам уморна од спавања, оног вјечног ком сам се подредила, гледала сам Мјесец. Био је непријатељски настројен према мени. Није допуштао облацима да га заклоне од мог поспаног погледа већ је тврдоглаво правио круг око себе. Звао ме је да дођем, да Му се придружим на том путовању, али ноге су ми биле тешке хиљаду тона. Била сам прикована за казалишне даске, подређена земљи. Ма шта, лажем, нису то биле казалишне даске, биле су то најобичније даске, и једноставно, гравитација ме је држала при земљи. Али да, то сам ја и волим да преувеличавам. Некада сам умјела радити неке ствари, лијепе, лијепо али сада не умијем. Постала сам чудовиште подређено земљи. Свакоме сам до сад испричала своје лудости, мало ко је повјеровао у њих. Били су то углавном они које никада нисам вољела, њима сам највише причала. Ма лажем опет! Хоћу да престанем изговарати лажи... доста ми их је више, лажем себе лажући тебе, а то је тако тужно. Волим те Никола Н.
Само ми је и Мјесец остао, са твојим ликом, сјећа ме на наше ноћи. Знаш ли да имам проблема са несаницом, опет, и успјевам да не попијем ни једну таблету. Љепше ми је Мјесец гледати. Он је тако Ти. Има твоју уздржаност... врати се, требамо једно другом. Бићу на истом мјесту, увијек у одређеним сатима, знаш све, не волим писма, а приморао си ме да пишем.
Воли те твоја
А.
Прочитала је писмо три пута за редом. Није јој јасна ситуација. Знала је да Никола има дјевојке, то је нормално, али ко је ова, тако је неразумна, збуњена, шта се то десило између њих двоје, која мјеста, гдје је могу наћи, лукавица мала, није написала адресу пошиљаоца, то би требало казнити. Гунђала је.
Послије неславне сахране (мада, како сахрана може бити славна), она је била сама, оптпуно сама, чудно је било то што није ћутала, причала је, и то највише са бравама, кључаоницама. Постала је мало нервозна, раздражљива па се сваког јутра свађала са зрацима. Прошло је недјељу дана, није то много, и добра ствар је та, што нико- али баш нико није изговорио у њенм присуству ту ријеч, а њој није ни пала на памет. Самоубица, па шта то значи. Мој Никола није самоубица. Да то писмо ми је убацило ту ријеч, она млада дјевојка када прича о мјесецу, као да прича о самоубици, то сам због неј сањала, па гдје ми је то писмо?
Почела се освртати око себе, ах- да, бацила сам га данас у смеће... устала је, покушала је обуздати косу, и док је правила то неколико корака дужином кревета једна сјенка се премјестила, мало се као узнемирила али се брзо вратила у свој простор.
Додир браве и руке, овог тренутка је био мало блажи, разумљивији, прелетјела је до кухиње, спустила руке у смеће, то је овог пута ниеј узнемирило. Бориће се са бактеријама мало каснije.
Нисам љубитељ овога, не волим писати, посебно не ова писма, али принуђена сам. Нема те код мене, не јављаш се, не одговараш на моје поруке. Ја знам гдје сам погријешила, признајем своју грешку и хиљаду пута ти се извињавам због тога. Ја само, збуњена сам од кад тебе познајем, знам да те волим, свијесна сам тога, не тражим опроштај за своју љубав јер знам да и ти мене волиш, само сам прегруба... наша свађа ме боли, нисам навикла на свађе.
То је било најгоре искуство које сам себи могла приуштити. Живот између два зареза очајнички је тражио тачку. Била сам уморна од свађања са зидовима, упорно су ме нервирали и нагонили на разне ружне ствари. Једна од тих ружних ствари била је и та да сам у Зиду тражила твој лик. Једино што сам успјела пронаћи била је бјелина која ме је опсједала.
Синоћ, не знам ни зашто ни како нашла сам се на тераси, била сам уморна од спавања, оног вјечног ком сам се подредила, гледала сам Мјесец. Био је непријатељски настројен према мени. Није допуштао облацима да га заклоне од мог поспаног погледа већ је тврдоглаво правио круг око себе. Звао ме је да дођем, да Му се придружим на том путовању, али ноге су ми биле тешке хиљаду тона. Била сам прикована за казалишне даске, подређена земљи. Ма шта, лажем, нису то биле казалишне даске, биле су то најобичније даске, и једноставно, гравитација ме је држала при земљи. Али да, то сам ја и волим да преувеличавам. Некада сам умјела радити неке ствари, лијепе, лијепо али сада не умијем. Постала сам чудовиште подређено земљи. Свакоме сам до сад испричала своје лудости, мало ко је повјеровао у њих. Били су то углавном они које никада нисам вољела, њима сам највише причала. Ма лажем опет! Хоћу да престанем изговарати лажи... доста ми их је више, лажем себе лажући тебе, а то је тако тужно. Волим те Никола Н.
Само ми је и Мјесец остао, са твојим ликом, сјећа ме на наше ноћи. Знаш ли да имам проблема са несаницом, опет, и успјевам да не попијем ни једну таблету. Љепше ми је Мјесец гледати. Он је тако Ти. Има твоју уздржаност... врати се, требамо једно другом. Бићу на истом мјесту, увијек у одређеним сатима, знаш све, не волим писма, а приморао си ме да пишем.
Воли те твоја
А.
Прочитала је писмо три пута за редом. Није јој јасна ситуација. Знала је да Никола има дјевојке, то је нормално, али ко је ова, тако је неразумна, збуњена, шта се то десило између њих двоје, која мјеста, гдје је могу наћи, лукавица мала, није написала адресу пошиљаоца, то би требало казнити. Гунђала је.
Соба у којој је преспавала, соба Николе А. који је сада већ мртвац, била је чудна. Добро, била је нормална соба, као и све собе мртвих људи иза којих су остали они који их воле, ствари су углавном остајале онакве каквим су их они држали, све је било онако како су они у последњем тренутку свог живота оставили. Кутије, папири, привесци, гардероба, обућа, све би то стајало у истом положају чак и након што од тјела остане распаднуто, набубрено месо, чак је и мирис остајао исти. Онај парфем или дезодоранс који су користили, у коме су се обично купали, и који би након пар сати извјетрио у собама мртвих знао се задржати ту гдје су спавали, или барем живјели, без обзира на то да ли се соба провјетрава или не. Управо таква соба је била и његова. Средњовјечна госпођа је само затворила ролетну, није дозвољавала зрацима да привире у њу, све је било ту. Све, па чак и флека која није била ту за Николина живота, мада можда управо та флека одржава собу у живот. Не, није тако. Оно чудовиште, заправо она млада дјевојка, од које је Никола зазирао мислећи да је чудовиште, одржавала је живот. Заправо није га ни одржавала, у њој није било живота, заправо у њој је постојао живот, али тај живот није био њен. Био је украден. Била је то сукуба.
„Никола А. рођен марта 1985 године, преминуо је негдје између и четири ујутру, за узрок смрти сматра се превелика количина алкохола са таблетама“,“ једном ријечју“ промрмља отац „Мој син самоубица“.
Вратила је прстен назад у кутију, окренула се пут младића, из хаљине је извадила боцу црног вина. Правила је кораке тако споро, као да јој је сваки корак причињавао бол, увијала се у куковима, рукама је стезала бутине, премјештајући на тај начин своје болове, које је изгледа осјећала.
„Никола, ту сам љубави“, шапутала је мраку, сјела је на ивицу кревета, и спретним покретом руке отворила вино. Плетеница која јој је падала преко леђа, када се нагла да га пољуби пала је на његове груди.
„Опет си ту“, поспано рече глас, „Одлази, уморан сам, не желим више ништа од вас ђавола“, мрзовољно проциркулисаше ријечи кроз собу.
Није га слушала, сјела му је на груди, на себи је имала хаљину грчког кроја, и тако у мраку личила је на неку богињу из ранохришћанског периода, наслонила је своје усне на његове и отворила му их, почела је да точи вино, онако из боце право у његова уста.
„Прстен је мој, је ли тако Никола“, упита га звонко између уздисаја.
„Да, твој је“, покушавао је да дође до даха.
„Мислила сам да је Anett-ин“, упита лукаво дјевојка испод кревета.
„Па Аnett, теби сам га купио, твој је, желим да се удаш за мене“.
„Да ли си сигуран, Никола“, упитала је опет.
„Јесам, Аnett“.
Док му је сипала нови гутљај у уста, дохватила је спретно кошуљу са кутијомм, извадила прстен и ставила га на десну руку.
„Никола, јеси ли мој“?
„Од сад па до краја живота“.
Ове његове ријечи су биле последње које је икада у животу рекао, односно његове последње ријечи, јер обећао се Сукуби. Обећање Себе Сукуби равно је Завјету Човјека са Богом, а опет, то представља Самоубиство. Проблем са Сукубама, прелијепим заводницама је тај што су несрећне а веoма су опасне. Од свог мушкарца ће узети сјеме и њихов живот и за мање од девет мјесеци родиће демоне.
„Никола, ту сам љубави“, шапутала је мраку, сјела је на ивицу кревета, и спретним покретом руке отворила вино. Плетеница која јој је падала преко леђа, када се нагла да га пољуби пала је на његове груди.
„Опет си ту“, поспано рече глас, „Одлази, уморан сам, не желим више ништа од вас ђавола“, мрзовољно проциркулисаше ријечи кроз собу.
Није га слушала, сјела му је на груди, на себи је имала хаљину грчког кроја, и тако у мраку личила је на неку богињу из ранохришћанског периода, наслонила је своје усне на његове и отворила му их, почела је да точи вино, онако из боце право у његова уста.
„Прстен је мој, је ли тако Никола“, упита га звонко између уздисаја.
„Да, твој је“, покушавао је да дође до даха.
„Мислила сам да је Anett-ин“, упита лукаво дјевојка испод кревета.
„Па Аnett, теби сам га купио, твој је, желим да се удаш за мене“.
„Да ли си сигуран, Никола“, упитала је опет.
„Јесам, Аnett“.
Док му је сипала нови гутљај у уста, дохватила је спретно кошуљу са кутијомм, извадила прстен и ставила га на десну руку.
„Никола, јеси ли мој“?
„Од сад па до краја живота“.
Ове његове ријечи су биле последње које је икада у животу рекао, односно његове последње ријечи, јер обећао се Сукуби. Обећање Себе Сукуби равно је Завјету Човјека са Богом, а опет, то представља Самоубиство. Проблем са Сукубама, прелијепим заводницама је тај што су несрећне а веoма су опасне. Од свог мушкарца ће узети сјеме и њихов живот и за мање од девет мјесеци родиће демоне.
Када је тог дана неко позвонио код Аnett, било је нормално да је очекивала тај звук. Отворила је зелена врата спремна да прими пошиљку или да се у најбољем случају баци Николи у загрљај, међутим, разочарење је поплавило њен стан: била је то његова мајка. Није знала како она изгледа, али је схватила када је видјела њене локне, исте такве посједовао је и он.
„Никола је умро“, сувоњаво изговори жена, „А ја сам примила твоје писмо“, наставила је.
Умро, смрт га је походила. Те ријечи су је оставиле затечену. И шта она сада има. Кога она сада има, воли само њега, а смрт ју је снашла неприпремљену. Та ријеч, која описује умрлост, оборила ју је на под. На тренутак око ње се створио Николин глас, загрљај, савршенство његовог пољупца, накривила је главу на лијево у покушала да наслони усне и нос на његов врат, руке је обавила око себе, мислећи да је он ту. Плакала је. Није могла дисати, само је плакала и јецала, понављала је његово име као мантру покушавајући да се заштити од зла и ријечи које умиру.
Како ћу га сад загрлити, икад? Како ћу видјети њега, његове покрете, његову уздржаност, озбиљност. Жељела је да је ноћ, да потражи Мјесец, јер увијек је у Мјесечевом одсјају видјела њега.
„Не ја не знам ништа о томе, био је љут на мене због мог дјетињсастог понашања“, причала је између тишине. Госпођа ју је само гледала.
„Никола је умро“, сувоњаво изговори жена, „А ја сам примила твоје писмо“, наставила је.
Умро, смрт га је походила. Те ријечи су је оставиле затечену. И шта она сада има. Кога она сада има, воли само њега, а смрт ју је снашла неприпремљену. Та ријеч, која описује умрлост, оборила ју је на под. На тренутак око ње се створио Николин глас, загрљај, савршенство његовог пољупца, накривила је главу на лијево у покушала да наслони усне и нос на његов врат, руке је обавила око себе, мислећи да је он ту. Плакала је. Није могла дисати, само је плакала и јецала, понављала је његово име као мантру покушавајући да се заштити од зла и ријечи које умиру.
Како ћу га сад загрлити, икад? Како ћу видјети њега, његове покрете, његову уздржаност, озбиљност. Жељела је да је ноћ, да потражи Мјесец, јер увијек је у Мјесечевом одсјају видјела њега.
„Не ја не знам ништа о томе, био је љут на мене због мог дјетињсастог понашања“, причала је између тишине. Госпођа ју је само гледала.
Устала је, обукла хаљину и покупила косу у коњски реп. Била је задовољна. Није лако наћи жртву у 21. вијеку. Сви су они или спремни на лаж да задрже неку дјевојку или прелако падају. Овај је био искрен, заљубљен, јадан, а баш је био лијеп. Била је задовољна, добила је жртву и добила је плод у утерусу. Била је сигурна да ће преживјети. Кутија од прстена остала је испод кревета, тамо гдје је пала, и нико је никада неће наћи, јер управо собе мртвих људи се највише посјећују а најмање се у њима ради. Кутија ће скупљати прашину, можда до оног дана када Аnett-ино и Николино дијете не заузме собу самоубице који је убијен...
Нема коментара:
Постави коментар