среда, 12. октобар 2016.

Спомен биста Алекси Поповићу откривена и у Косјерићу

Бисту је открило трогодишње дете Алекса Поповић,
потомак славног претка Војводе Алексе Поповића.
На слици: Драган Вујић, председник Удружења потомака

ослободилачких ратника 1804- 1920, у Косјерићу,
дете Алекса Поповић потомак војводе Алексе,
рођен и живи у Бечу, и његов отац Славољуб,
нама леђима окренут живи такође у Бечу.
У Косјерићу је 7. октобра откривена спомен биста Алекси Поповићу, истоветна оној која је дан раније своје видљиво место нашла и у Градској кући у Ужицу.
    Спомен бисту славном војсковођи, родом из Субјела, рад академског вајара Велимира Каравелића, у Косјерићу је открио трогодишњи Алекса Поповић најмлађи потомак из породице Алексе Поповић, рођен у Бечу.
   Уз пригодан програм, историјска подсећања, гусларе и наступ фолклорних ансамбала из Косјерића, пригодну беседу одржао је Милијан Деспотовић.
    Овом приликом преносимо део беседе, као песму коју је Деспотовић написао у част Алексе Поповић:
 
„ДОБРО НАМ ДОШАО ГОСПОДАР АЛЕКСА
 
   Драги пријатељи,
   У овом свечаном тренутку Алекса Поповић је ево, ме|у нама после тешког животног пута, намеран да нас подсети и да нам по нешто придода у памћење из своје биографије и историје свог доба.
   У првој половини 1768. године, поп Лука Јаковљевић, отац Алексин, из Драговољића, код Никшићке Жупе, доселио је своју породицу у Сечу Реку у кнежини Ужичка Црна Гора, добио парохију и почео да ради као први свештеник из породице Јаковљевић која ће из назива занимања поп, касније узети презиме Поповић. Ова породица је дуго неговала свештеничку традицију у Субјелу, све до потоњег свештеника Радоја Поповића.

   Поп Лука се у току аустро-турског рата (1788 – 1791) преселио у Субјел на имање које је купио од неког „Србина муслиманске вере“. Турци су овде могли бити само представници цивилне власти а муслимански живаљ је чинило исламизирано српско становништво које се из ових крајева иселило у Босну 1788. године.
Потомци се часно одужују претку
    Лука је и имао синове: Алексу, Илију, Павла и  Аћима. Алекса, касније кнез и војвода Ужичке нахије, рођен је око 1768. године у Сечој Реци, одмах по досељавању својих родитеља. Израстао је у веома бистрог и мудрог човека. Издвајао се од осталих сељана у Субјелу, као и западном делу поробљене Србије. Пре Првог српског устанка био је земљорадник у Субјелу и бавио се трговином. Постао је народни првак и као такав постављен је за кнеза у кнежини учика Црна Гора. Красиле су га особине мирног и правичног човека, одликовао се „административним и политичким способностима“. За њега је запамћено да је био „човек мудрац“. Данас би казали „дипломата“. То је потврдио у бројним преговорима са турским старешинама, посебно у „Узимању Ужица“ у времену када су Турци пипајући српске топове закључили: „Е, одиста „оће да се мијења царство!“
   „У јеку највеђих борби и устанка 1805. године, ужичком, пожешком и рудничком нахијом, заповедао је војвода Милан Обреновић. који је устаничкој војсци  послао народног првака Алексу Поповића из Субјела са групом ужичана, јер је Алекса добро познавао шумовит терен Црне Горе.“
   У овим борбама Алекса се истакао као командант једног дела војске из ужичког краја. Поред борби за „узимање Ужица“ Алекса је са другим старешинама и устаницима протерао Турке преко Дрине, како се казивало: „шест сати даљине“.
   Алекса је 1808. године постављен за команданта ужичке нахије, у којој је уписано 37 села као зона његове команде. На овој дужности заменио је Милоша Обреновића који је заповедништво над овом нахијом имао од јесени 1807. до јесени 1808. године. Једно време, по установљењу, Алекса је био представник Ужичке нахије у Правитељствујушћем совјету (1805), када је Совјет имао седиште у манастиру Боговађа. То потврђује и Алексин потпис на молби упућеној у име српског народа султану Селиму III (30. новембра 1805).
Јаворове гусле у рукама гуслара
Александра Жугића
проносе славу

војводе Алексе Поповића
   Алекса Поповић је по наређењу Карађорђевог совјета од 26. маја 1812. године, у Ужичкој нахији организовао прву регуларну јединицу од 250 људи који су обучавани по правилима војске. По његовом наређењу на Брановој главици у Кремнима, подигнута су два шанца. У то време поред народне војске постојали су момци и бећари. Момци су извршавали задатке личног обезбеђења војвода који су уза себе имали „5 до 15 момака са буљубашом“. Из Карађорђевог деловодног протокола види се да је и господар Алекса имао своје момке.
   Алекса је имао звање војводе, а ословљаван је са господар Алекса и био један од најзначајнијих Карађорђевих војвода. Дакле, био је старешина првог реда, господар, а господари су имали војну и управљачку власт, власт над администрацијом и црквеном организацијом. У Алексино време, поред њега, ужички крај је имао још три господара: Милош Обреновић, хаџи Мелентије Стевановић и Василије Радојичић. Уз диплому о војводском звању приликом постављења за старешину кнежине ужичка Црна Гора, Карађорђе, између осталог, пише Алекси Поповићу из Београда, 22. децембра 1808. године:
   „Благородни Господару Алекса!  Вам поздравље, По уређенију нашему у Тополи и Београду шаљемо вам ову диплому коју кад примите призовите кнезове и војводе од Ужичке нахије, и проучите ову нашу налогу, вам наложено да почнете у Нахији ужичкој уређивати једну компанију војника од 250 људи из Нахије ужичке, од задружни људи.“
   Алекса је био је одан Карађорђу Петровићу и када се Ђорђије сукобио са опозицијом он је био на „вождовој страни“. Када је Алексу почела да стеже болест, и не могавши да се носи на пословима које је обављао повукао се са дужности управљања кнежином. Њега је заменио војвода Рака Левајац.
   Турци Ужичани, осетивши да се припрема устанак (Други српски устанак), ухвате и затворе у ужичку тврђаву, народне прваке Алексу Поповића, Михаила Радовића, Радована Маслаћа, и Василија Радојичића. У току сукоба са устаницима, у лето 1815. Турци су одлучили да их погубе.
    „Уочи дана погубљења, докаже им један Турчин шта их сутра чека. Они ту ноћ навежу појас на појас, и спусте се низ градски зид ка Ђетињи. Ту Алекса падне, и тешко се повреди, а сутрадан га Турци ухвате и посеку.“
    Укопан је на месту страданија. „Његове кости су доцније пренете и сахрањене у порти, са десне стране цркве у Субјелу.“
    „Пренос Алексиних посмртних остатака (…) је извршио његов синовац, Атанасије Поповић, јереј субјелске цркве, син трећег му брата, Павла.“
Књижевник Милијан Деспотовић
с пијетеом евоцира успомену
на славног војводу Алексу Поповића
    Занимљиво је да је господар Алекса остао у сенци и мање познатих српских војвода, па тако не срећемо његов портрет, фотографије из тог доба нема. Али, Алексин уметнички портрет, по коме је рађена и ова биста, урадио је београдски сликар Драган Јеротијевић Јеротије. Портрет, сада и биста, коју је урадио академски сликар Велимир Веља Каравелић, иначе аутор споменика Карађорђу коју је постављен испред Дома културе у Косјерићу,  као веродостојност чувају и упорна преношења породичних казивања о овом знаменитом лику чији преци и данас живе у Косјерићу и које куде, како је казивао вожд Карађорђе. Уметници су имали посебан доживљај и јаку веру да све је могуће, па и повратак међу своје овог српског великана. Лик је, сам по себи величина, а уметнички доживљаји иду ка тој заслузи.
    После Алексине погибије, у фамилији Поповић. „поново се родио“ Алекса, тек после 88 година. То је Алекса Поповић, син Милана Поповића дугогодишњег председника општине у Субјелу и мајке Живане, родио се 1846. а погинуо у Јаворском рату 1876. године. Потом, синови Драгана Поповића, Небојша и Милош имају своје синове који носе Алексино име.
    Носећи име својих славних предака, родио се, 2014. године, у овој фамилији, поново Алекса трћи. То је син Славољуба и Гордане Поповић који живе и раде у Бечу. Овај, трогодишњи Алекса, открио је данас спомен бисту свом претку господар Алекси, која је подигнута захваљујући труду „Удружења потомака ослободилачких ратова од 1804 – 1920“ из Косјерића, уз посебно залагање њиховог председника Драгана Вујића.
   И споменик господар Алекси Поповићу, је наше свето место, заклетвеник рода да се свак враћа на своје. Овде, пред некада турским ханом, а Турака нема нигде, Алексе има, добро нам дошао Господару!. Окупљаћемо се у поменик и памћење. Историја нас учи незабораву. Алекса, после свих мука и гиљотине, састављен са својом главом позива нас, да се упамет узмемо за свагда и окупимо у крилу језика и крви. А нисмо увек били на братској заклетвеници коју је Алекса изговарао и коју и сада понавља тихујући у овом вечном камену: „Роде мој, србство је изнад свега, њему се враћај, буди брату брат а Србији син.“
    Ми смо, са поносом то можемо казати, Алексини а Алекса је наш! Од данас, он је ту међу нама загледан у његов Субјел са чије највеше коте, из средњевековног града, далеки себри још пре њега одоше у историју.
 
 
 
 
Милијан Деспотовић
 
ШЕСТ САТИ ДАЉИНЕ
 
Добро нам дошао Господар Алекса!
Дугог ли пута теби, са кога се већ вратили
Милан Обреновић, и Хаџи Мелентије –
Ви сте историју зулума скратили,
„шест сати даљине“ бар, потом дуго, Ужице, пало није!
А падале су главе и царства трула,
још све то памте зидине каменог града.
Са шанца, на Брановој главици, команда се чула,
постројена чета твом се повратку нада.
Није зулуму веровати, и кад љуби он тражи главу,
ужасна је та љубав крвава и зелена,
претрпела је пораз, изгубила славу,
а теби нико не може узети срце из камена.
Оно, вековно здраво и свето, још бије!
Чујем му дамаре од Субјела испод храма,
а свет се, Господару у памет узео није,
све оно људско нека друга сила слама.
„Шест сати даљине“, толико још векова,
није довољно да се скраси душа на своме,
сабирамо се овде, уз тебе опет, изнова,
уз аманет: „Буди брату брат, а Србији син.“

 

 
Припремио М.Н.



Нема коментара:

Постави коментар