петак, 01. јул 2016.

Радмила В. Стојановић: Бегејско царство

Љубоморан на теме друге,
искаше лиру о милореком рају,
ту лек-ветрови ковитлаше
ружом дашка целиваше...

Бегеј-миром душе опијене,
појањем птица радошћене,
на талпи подно кућице плаветно обојене,
неброј-трене зрак-радошћу нахрањене,
шаховским потезима промишљене,
мирис-јелима опчињене...

Пецарош успех креира
радост тренутак диктира,
рајским воћем дезертира...

Днев-свиле одену сјај,
узречно-тополски мај.

Гости мили удивљени,
гостољубљем опчињени,
хвалоспевом радошћени.

Сикћу велике птице беле ,
што оскудевају,
дубокоумној реци шетају.

Зујањем крволочно опседају,
немани летњих вечери,
боду крвожедне звери.

Чаша меда  без жучи не тече,
речни рају црњи но и вече.

Трудбеници простор одржавају,
травнате тепихе ткају,
воћке, лозу и руже,
трудољубивим знојем натапају,
лепоту не осећају,
другде се опуштају...

А онда сине радост зрења,
у воћном рају с бојама трешања,
чежња мириса дуња, кајсија,
сочног нектара шљиве и шипка,
несаломивошћу ораха лешника...

До Царске баре петсто корака,
сеоце вирка црвеним капама.
Ипак су овде најлепша пролећа,
Зелени теписи , цветна срећа...

Тихује миром дубоко-пловна вода,
подно трудбеног беличастог брода.
У албум сећања красота сабрана,
душама храна, од зла одбрана...

 



Нема коментара:

Постави коментар