искаше лиру о милореком рају,
ту лек-ветрови ковитлаше
ружом дашка целиваше...
Бегеј-миром душе опијене,
појањем птица радошћене,
на талпи подно кућице плаветно обојене,
неброј-трене зрак-радошћу нахрањене,
шаховским потезима промишљене,
мирис-јелима опчињене...
Пецарош успех креира
радост тренутак диктира,
Днев-свиле одену сјај,
узречно-тополски мај.
Гости мили удивљени,
гостољубљем опчињени,
хвалоспевом радошћени.
Сикћу велике птице беле ,
што оскудевају,
дубокоумној реци
шетају.
Зујањем крволочно опседају,
немани летњих вечери,
боду крвожедне звери.
Чаша меда без жучи
не тече,
речни рају црњи но и вече.
Трудбеници простор одржавају,
травнате тепихе ткају,
воћке, лозу и руже,
трудољубивим
знојем натапају,
лепоту не осећају,
другде се
опуштају...
А онда сине радост зрења,
у воћном рају с бојама трешања,чежња мириса дуња, кајсија,
сочног нектара шљиве и шипка,
несаломивошћу ораха лешника...
До Царске баре петсто корака,
сеоце вирка црвеним капама.
Ипак су овде најлепша пролећа,
Зелени теписи , цветна срећа...
Тихује миром дубоко-пловна вода,
подно трудбеног беличастог брода.
У албум сећања красота сабрана,
душама храна, од зла одбрана...
Нема коментара:
Постави коментар