радост васкрсла у утихлом нам селу
запевали одуховљени пропланци
песме неухватне, сетне и болне
реже вуци
јер другачије не умеју да се радују
повратак наш кошуте збунио
јагорчевине букнуле сјајем
засениле лепоту жутог лептира
рука судбине белим љубичицама закитила гробове светле;
радују ли се славуји сунцу, нашем повратку, ил' дану пролећном?
Од сјаја ока твог листају брезе
због њега Грмеч могу загрлити
капљице свете воде дабарске у косу уплести.
МОЖЕ ЛИ СЕ УМРЕТИ ОД ПРЕВИШЕ ЛЕПОТЕ?
Страх ме да у небо не полетим
па да натраг нећу знати
ил' НЕЋУ ХТЕТИ.
Нема коментара:
Постави коментар