среда, 23. март 2016.

Драган Перишић: Балкан и Балкански сан

Балкан

Стојим на спрудовима порушеног Балкана
са белом ружом у руци и голубом на грани,
У даљини се чују изгладнели Вуци,
Вуци рата
ударио брат на брата
из звјерског ината,
Искрварене ноћ још носе беле венчанице
и Заставе свих боја као некад Троја,
некада је то било наше и твоје
сада нас ни они  са друге стране више не броје већ  нам судбину кроје.


Окружен крвавим Алкама смрти Балкан престаде да постоји 
остала је  само стара Мајка на обали Дрине да дрхти и плаче.
Црвена боја пионирска младост и радост
сада је само малоумна гадост свих прошлих времена
 иза нас срушише се сва вековна знамења,
Обалу рата већ одавно запљускује јецај, вапај,
 немоћ свих мајки Балкана и похлепа  трулих богаташа
 и мржњу мртвих, сада носе и мог брата.


У једној руци ружа то је све што ми сада мој живот пружа
све што ми је остаде бјеше Урна моје земље
од Триглава до Ђевђелије још је влажна и тешка од крвавог пира.
У другој руци држим свети крст,

поред мене се моле и главу доле антихрист и атеист,
Нестаде глава нестаде труп сада реци боже које овде глуп,
Увијене у мараме одоше у јаме иза горе слане све се своди на један ћуп.


Још скидам дим са борбених завеса усијаних небеса,
И запитах се уз молитву свих светих звона,
Колико видим има још борбених Авиона,
Они направише део урнебеса где остаде тело без меса.


Праћен звуком труба и прекланих грлица у кањону зверства,
Где разјарена чудеса крију дрогу из нотеса,
заклаше побише све у име неверства,
убише све добро у нама ради неких моћних обећања.



Сва наивна и добра лица нестадоше сада са наших избушених улица,
Удаљини се Трактор чује иза њих се гине никада тишина да мине,
Моја река Сава нека јој је слава шта све по њој плови 
може још увек мирно да спава,
Шта је то у људима шта га то гони у души и телу постадоше опет коњи?


Доносе нам пуна  Колица јада од верског беса стиже нам са истока и брада,
Укаљане стране маске срца им бешу од даске,
Натопљене душама зла газише Варварском ћизмом сва света тла,
На небу засјаше Комета ја мислим да је ово сад крај света.


Полетеше све кочије бола висе им тела до пола,
Све истегнута рамена без њихових прамена,
Остадоше у нама за навек за сва времена.


Малодушне звери  погазише цвет наше младости.
И гле радости над недужним девојкама и мајкама,
Настаде делиријум дивљака и сељака без раскорака,
Распорена беше постеља црви ја сигурно нећу стичи први.



Куда иду дивље свиње иду да рију да у срце бију
Иду на наше најмилије неће стићи даље од моје ћуприје
Урлали сте над њивама барутног беса
Клали и звали свога бога над књигама Истока и Запада
Сада и даље безбожност влада у гроб ћемо сви пасти као клада.


Ове наше божије вере и невере на брдовитом Балкану
Однеше сву братску крв рекама братства и јединства
Нестадоше бракови куће и имања остадоше само нека веровања


Ништа нам више неће помоћи сви они скинуше сва своја недела
И све мрље са својих борбених одела,
Остадоше за њима само пуста предела.


Све су то они исти црвени црни , зелени,коцкасти каскадери
који још нажалост не висе на бандери
само су то неки ист федери што однеше туђе неимарство и дечију радост
Наше богаство и другарство да се народ пати,
Никад неће више да се златно доба врати



Крваве мете оставише траг у нашој оловној души
Да ме сада разумете и ја сам нечије дете,
Ја кренух напред са
Длановима пуних суза
Моја старост покри Саркофаг кише
О ти моја Домовино недостајеш ми све више и више.


Зрно песка и која  леска летеће све више
Мајка ће вечно за својим дететом да уздише
Пловим и недаћама ја словим
Сада ме чекају моји преци


Идем поново према оловним
Повечерјима  духовне магле
Све речи нашег спева вечно ће некога да оклева
Моја улица постаде слепа као порука мира



Никада не поклекни већ закуни се Сабљи
На храброј жустрини и праведној чистини
Носићу и комад  хлеба  ако затреба у руци
Када наиђу опет Вуци ти рукавицу навуци
Сада све тоне и све гори
Остадоше само Сотоне нека све потоне
Ја долазим и опстајем кротак и веран својој вери,
Миру нашем да се приклоне да засијају све свете иконе.




БАЛКАНСКИ САН

Грло ми се суши  тело се тресе у трансу своје битке,
заставе се вију и нашу последњу издају крију,
савест ме удара као гром у записнички храст,
бат чизама се чује и голубов лет крије,
низ брдо одоше сва срећна времена.


Срце ми тутњи као крдо Бизона,
у гротлу крви натопљени за сва зла,
Још увек се гушим у црној кошуљи,
покајања пред богом и крстом,
Јахач сам Апокалипсе ја то знам.


Дан данас носим свој црвени гребен,
преко моста нестаде сјај уз поклич мржње,
понор мога сна свише гнездо,
уза зид све заповести прекрштених,
атеиста, малих и великих зала.


Будим се окупан сузама уплаканих мајки,
уз сваки болни крик без поговора и роптања,
није то моје тело није ни глава,
то је само кавез речи што се пролама,
то је дубина заборављених личких јама.
Зубом времена зачет и начет у

 клетви зачараног круга што бејаше прах вековног оруђа
и мржње створене према самом себи
јер сви смо ми једни један ум један зулум и ланац


У ваздуху Лике,Баније и Кордуна,
све плотун до плотуна кама се крвљу натапа,
носећи у себи нараштаје од двадесет лета,
бреме једног века прекрштено семе,
то је само део и прикривени комшијски вео.


Храниће своју безбожну душу што чека ред да постане света,
у неповратној ватри  идеала иза мене се отварају врата пакла,
у њима рај наспрам наших ратова и голгота и разних страхота,
плач деце у логору смрти беше јединствен на свету и угаси,
срећу радост осмех и грају нашем сваком детету.


Тела невиних путују низ реку као балвани за грађу,
јутарња роса чека свој задњи наклон у шпалиру док,
метак путује ношен верском снагом свих дна,
ћутање је исто као магла као лаж као жар из стакла,
сви путеви воде у Рим само наш на Балкану не води нигде.


Пукни зоро преко Велебита пуна националног Динамита
сад се код нас пита нека нова свита
на грудима ордења  незнања у глави Сова са три ока
нико никог не пита ни за једног Тита неком је био добар неком модар господар
сачекај још мало док задњи Божур не процвета за име за наук целог света.



Нема коментара:

Постави коментар