Док смо читали ушима, Бог је седео у истој просторији са нама. Слушао је речи из којих ничу Људи са главама пуним плодног семења. Били смо његова семенарница и клијалиште, били смо му уз колено. Тако смо чували ред кућевни и поштовање укућана. Деца се нису сврзала међ одраслим чељадима, него су одрастали међу одраслима. Отиралу су чеону и грудну глеђ сродника. Пазећи, да ништа не чине преко реда и мимо реда.
Разродили смо се, када смо се "описменили". Када су слова и речи постала оружје и оруђе надмености. Када су међу чељад дошли неке незнаце, који су постављали чудна питања, и давали још чудније одговоре.
Бог који је седео на сред куће, прешао је у ћошак. А на Његово место сео је неки са именом: шеф, пословођа, предрадник, директор, или још надменији: секретари, председници, иследници, или још гори: одборници, посланици, начелници. Од њих и њихових памети, зидове је нагризла забезекнутост. Иконе су се прекриле пешкирима, Ђед на белом коњу, усликан при повратку од Солуна, одјахао је у мемлу подрума, барут се сасушио под рогом и капислама. Кости су нам ошупљикавила,као да је кроз њих провејао жижак...
Бог више није седео ни у ћошку. Истерали су га из куће, и из црквених календара, тих малих књига са великим истинама, ношених у новчанику, уместо пара, испуњенених тапијом образа: У који се уносио дуг и драг. Где се црвена и црна слова нису прскала својом бојом, гађала дрвљем и камење, костима и лобањама. Него се међусобом поштовала. У те две боје све нам је било уписано. Ти ширити су били место свакој еполети. Постројавале су смртне и љубавне чете. Образи су били Овчар и Каблар између којих је вијугао друм у правцу царског и божијег...
Људи су се одметали од добра и доброте. Благо више није било оно што се радом и поштењем стицало, што се у зноју пропирало, већ оно што је грамзивост отимала.Образ се похајдучио и острвио. Постао је канија мачу. Избледела је племенита људска румен, звана стид без кога ни небо нема ослонац, него лелуја и пропада кроз плућне марамице и мајчинске материце.
Мудрост којом су се застирала свечана и стајаћа осећања, убрзано су се таложила са трином ноктију и зубним глеђом,к оји је био мливо живота. Време је постало највећа људска несташица.Р ечи су се разишле ко мрави ударени кишом. Пустош у устима и пустош у ушима. Одљудили смо се, одбратимили, одкумили, разверили...
Народ, узрујано месо и кости,гладан сок под кором, лика-слика, у кутијицама, која уместо срца има батерију. Испарила је крв из вена. Суша-пустињиште, потрушено чемером.
Боже,Брате и Оче, Мајко наша мушка, врати се нашој кући!
Има ли ко да завапи.Има ли ко да га препозна,каменованог ђавољим играчкама!?
Наравно да постоји. Бог не тражи да му будемо присталице. Њему није потребна већина за своје постојање. Има будних људи, у којима врес разума, мрезга и у наметима стрвоља, међу покиданој живчаној пређи, одерцима и окорцима части и поштења. Нису сви обучени у "ново царево одело" Још има оних у кошуљама сашивених од мајчине постељице, постављених вером у Човека.
Нема бољег лека од речи. Та лековитост буја у осојним и присојним странама свакога од нас. Нико пропао није и када га није,јер и немлук има свој глас. Разум и када је утрина, дише својим и зјапом. Бог је браник пред дављеником, рука која води васкрснуће, Књига је та сламка...
Нема бољег лека од речи. Та лековитост буја у осојним и присојним странама свакога од нас. Нико пропао није и када га није,јер и немлук има свој глас. Разум и када је утрина, дише својим и зјапом. Бог је браник пред дављеником, рука која води васкрснуће, Књига је та сламка...
Књига је могућност да се вратимо питомини људског постојања, оним наравима која су имале зацељућу, лековиту моћ. То је оно доба, за које мислимо да је нестало, да је сагорело међ разним ђавољијим направама.
Напредак, је уједно и суноврат човека. Цивилизација као правац веће људске уљудности, извитоперио се на свом путу. Окренуо се против људи. Зашто? Можда првенсвено због знатижеље, због залазака у тамне и богомнеобдарене и осветљене просторе. И поред тога, цивилизација као енергија која отвара врата ка бољем, или која само отвара, није оно што треба зауставити. Треба је учинити богоугоднијом...
Онај који пред нашим ходом затиска бездана, има "стан" у нашем срцу. Има и оних срца, који немају стан у човеку. То размеђе у духу људском, надгледа, штити, и од злих бране рeчи. Књига је житница и ризница, пећина и двор, леп и богаљ, запист на храсту и икона у Грачаници, оно чему треба да се вратимо.
А, враћајући се,сигурно да ће мо себе посрнулог срести.
Помоћи себи, није одмоћи другима. Напротив, доброта је најомиљенији дар пред очима Бога у људима.
Напредак, је уједно и суноврат човека. Цивилизација као правац веће људске уљудности, извитоперио се на свом путу. Окренуо се против људи. Зашто? Можда првенсвено због знатижеље, због залазака у тамне и богомнеобдарене и осветљене просторе. И поред тога, цивилизација као енергија која отвара врата ка бољем, или која само отвара, није оно што треба зауставити. Треба је учинити богоугоднијом...
Онај који пред нашим ходом затиска бездана, има "стан" у нашем срцу. Има и оних срца, који немају стан у човеку. То размеђе у духу људском, надгледа, штити, и од злих бране рeчи. Књига је житница и ризница, пећина и двор, леп и богаљ, запист на храсту и икона у Грачаници, оно чему треба да се вратимо.
А, враћајући се,сигурно да ће мо себе посрнулог срести.
Помоћи себи, није одмоћи другима. Напротив, доброта је најомиљенији дар пред очима Бога у људима.
Нема коментара:
Постави коментар