Биљана Радевић: Белег

Сигурно ми космос поруку важну одашиље,
а ја још не могу да одгонетнем
да ли је то упозорење, молба да се осврнем...
Заиста не знам.
Жута кућа банатска,моја дрвена колевка.
Музеј тајни помало начетих,никада недокучених.

Скоро па ће век проћи
од тог дана судбоносног.
Јутро је мирисало на воће зелено
и врућу штрудлу моје баке Ангелине.

Мој деда Богдан је пажљиво
свог вранца у сулке упрезао,
тимарио му сјајну длаку и молио
да га не разочара.
Хтео је да опет победи,
да лети сулкама
као што је некада мислима
из степа сибирских дому долазио.

Било би тако, сигурна сам,
да га те, четрдесет и неке,
на пола пута, тамо код канала,
не сачека Љубомир, сеоски шињелаш.

Белег му петокрак на челу урезан,
и сулуда немилост моћи.
Залетевши се запрегом из правца супротног
прободе рудом прса мог деде,
јер не хтеде обавезу да да.

Чувао Богдан своју њиву,
амбар и авлију, чељад да не гладују.
Не хтеде ничије, своје не даде.

Вранац се њиштећи у село врати
и тако обзнани крвави пир.

Нађе мој деда мир на Небу,
и тако му се дуго надао.

Правда није положила испит,
све док се дана једнога
не родише близнакиње
златастих увојака без руке.

Кућа успомена са клупом испод дуда
још увек ме чека, приче да казује.
Само, немам више суза.
Не могу ја то.

Tweet