ПОСРНУЛОСТ МЕЂУЉУДСКИХ ОДНОСА ДАНАС (Изузетно поучно предавање Петра Милатовића Острошког у Бечу 5. децембра 2015. године)

Јадранка Стaноjeвић (лево),
Зоран Анђелковић (у средини)
и Петар Милатовић Острошки (десно)

   Ово изузетно успело и поучно предавање Петра Милатовића Острошког отворио је Зоран Анђелковић који је био вешт модератор у току вишечасовне плодоносне дискусије. После Милатовићевог предавања откривен је песнички таленат Јадранке Станојевић чију песму објављујемо на крају овог предавања, а која се фантастично уклопила у тему предавања.
     Међуљудски односи и комуникација међу људима доведени су до монструозног неразумевања.
     Сведоци смо стравичног стања да брат не подноси брата, син оца, отац сина, рођак рођак, племеник племеника, братственик братственика, кум кума, комшија комшију, колега колегу.    
  То неподношење данас је достигло врхунац, чак до те мере да су најрођенији постали странци једни другима.
      Узроци опште посрнулости налазе се у нама самима, а никако изван нас.
    Дакле, да бисмо проблем решили морамо прво да разговарамо са сопственом савешћу у циљу изналажења најлакшег и најефикаснијег налажења излаза из наметнутог, али привидног безизлаза!
     Самодеструкција личности је свестан и несвестан рад на сопственој пропасти. Самодеструкцију личности и промену свести насилно изводе нови инжињери душа, а знамо како су у историји пролазили сви сви који су хтели душу човека и народа да прекроје. Завршили су на ђубришту историје. Циљ ових најновијих инжињера душе јесте у стварању срећних робова који ће, иако у пуној животној снази, захвално љубити гробарске лопате у рукама зачуђених гробара који, ипак, не очекују толики степен сервилности. С друге стране, послушни робови који захвално љубе ланце постају беспоговорни потрошачи, односно транспортери властитог зноја од првог до следећег првог у месецу. Примера има безброј на сваком кораку око сваког појединца, па би сада набрајање примера представљало анахронизам.
    Последице виде и слепци. Оне се виде чак из авиона.
    Разбраћују се братства, раскумљују се кумства, растурају се породице, а то су, поред вере, најсветије институције у народу. Човек је онда бачен на ветрометину са уништеним системом вредности. У том случају код људи буја коров који се најилустративније види у апокалитиучки нарастајућој љубомори, зависти, пакости, злоби и мржњи на скали моралне посрнулости.
    Љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу фаворизују тоталитарна друштва идеолошка, као и разна теолошка, јер је заједнички именитељ идеологија и неких религија слепа послушност поданика које идеолози и неки теолози називају стадом!
    Распирујући коров љубоморе, мржње, зависти, пакости и злобе, носиоци и пропагатори контролисаног хаоса, праве двоструку штету: онечовечују човека који је склоп мисаоних и емотивних констелација, на једној, и доприносе срозавању интегритета личности, на другој страни.
      Љубомора, мржња, завист, пакост и злоба су најревноснији градитељи пакла!
   Више нико не сме у Трећем светском рату да употреби атомско наоружање јер би се планета претворила у прах и пепео. Али зато се у овом подмуклом Трећем светском рату користе  друга разорна оружја која су ефикасна колико и атомско. Наиме, ако разорите човека изнутра ви сте му разорили дом, имање, породицу.
     Зато планери и извођачи програмираног хаоса систематски поспешују  самодеструкцију личности кроз ескалацију љубоморе, зависти, пакости, злобе и мржње.
     Посао им је олакшан високим технолошким развитком који је омогућио максималну информисаност која је препунила мозак до те мере да је мозак често парализован, лишен креативних могућности и одбрамбених механизама.
    Узроци овог зла се налазе на две стране.
     Прво у нама самима, у нашој наивности, лаковерности, поводљивости, па и поданичким синдромом који је попримио чак и генетске карактеристике, што је последица вишевековне окупације од стране разних окупатора.
    Друго, узрок овог зла је у ничеанској ВОЉИ ЗА МОЋ,  , премоћ, надмоћ, свемоћ, којој је тежио Ничеов Надчовек који се касније реинкарнирао код разних данашњих крвавих мапокројача и сатанских инжињера душе.
     Планери и извођачи контролисаног хаоса су две различите колоне.
     Планери су у дубокој сенци, а то су чланови Билдерберг групе и Трилатералне комисије по директним патронатом обогаћених пробисвета који су у 20 веку створили и финансирали два најмрачнија тоталитаризма, фашистички и комунистички, а овде првенствено мислим на 10 породица које иззаивају кризе, планирају ратове и постављају владе у свету преко Билдерберг групе и Трилатералне комисије, а то су: Ротшилд, Рокфелер, Руперт, Астор, Капет, Порше,  Опенхајмер, Ђеновезе, Мекмахон и Тата.
Дакле, то су планери контролисаног хаоса.
     Извођачи су корисне штеточине међу политичком, уметничком, привредном, економском, верском, културном елитом који све раде тако да ништа паметно никан не буде урађено, да би се све дубље и дубље тонуло.
    Да се вратим првој негативнсити на скали моралне посрнулости човека, на љубомору.
         Љубомора је последица негативних мисли и осећаја несигурности. Саставни делови љубоморе су осећаји љутње, туге и гађења. Љубомора је најчешће присутна код особа које нису изградиле достојан систем вредности у себи, код особа које нису заокружиле моралну, духовну и мисаону структуру сопствене личности.
Љубомора је присутна код свих социјалних слојева у друштву без обзира на степен образованости.
      Чак често је љубомора више присутна код образованих него код обичног народа.
      Љубомора је чешћа у редовима такозвaне елите, него код обичног народа.
   Разлози се налазе у сујети која је наглашенија код индивидуалиста!
     Љубомора у љубави уопште није израз превелике љубави човека према жени, или жене према човеку, већ је љубомора у љубави израз посесивности, егоизма.
        Љубомора у љубави потиче из осећања дубоке унутрашње несигурности. Љубомора у љубави често зна да буде детонатор који и најстраственију љубавну кулу разноси у парампарчад!
     Често постављамо пиање: Како се ослободити љубоморе?
     Питање је комплексно и нема универзалне формуле, али постоји заједнички именитељ који води ка разумном разрешењу Гордијевог чвора који ствара љубомора.
     Наиме, велика је грешка кајати се, извињавати се, ламентирати, кукумавчити и тако даље. Све то треба једноставно брисати из домена важности и упутити се на узроке.
     Да би се болест лечила потребно је дијагностицирати врсту оболења и тек тада тражити лек за излечење.
      Тако је и у случају љубоморе. Уместо кајања, извињавања, ламентирања, кукумавчења, једноставно треба мисао усмерити на епицентар властитог зла, а то је: негативна мисао и осећај несигурности.
     Елиминишући негативну мисао у себи ми усвајамо законитост позитивне мисли.
      Елиминушући осећај несигурности ми усвајамо законитост властите сигурности у сопствени интегритет.
     Кад смо елиминисали негативну мисао и осећај несигурности у себи, ми смо практично до максимума сузили простор за бујање корова љубоморе у нама самима.
     На тај начин смо започели да негујемо башту духа, емоција и мисли, а кад се удруже: чисти дух, искрена емоција и кристално јасна мисао добијамо  најсјајнији ходајући храм и тада људи постају обожени створови,  а њихове супротнсти, односно нељуди,  остају обезбожени скотови које разједа љубомора као најнижи облик деструкције на скали моралне и духовне посрнулости!
    Често чујемо дилему: Ко је љубоморнији, жене или мушкарци?
      Генијални Душан Радовић својевремено је рекао: 'Зашто су мужеви толико љубоморни? Зато што имају ружна искуства са туђим женама. Да су то њихове жене, они би их убили!'
    Истраживања у целом свету су  показала  да су  љубоморнији - мушкарци. Наиме, готово 40 процената испитаника у разним анкетама у свету признало је да су 'љубоморни често и редовно', док је код жена тај проценат мањи за четвртину.
    Многи мушкарци су навикли да гледају на своје жене као на неку врсту поседа, који, уз остало, треба да повећа и вредност њихове личности.
       Зато психолог Макс Маркузе и говори о мушкарчевој љубави као о 'поседничкој', којој одговара и 'поседничка љубомора'. Сагласно томе, мушкарци доживљавају неверство жене као један атак на њихову својину, од које се - чак и кад им није баш много стало до ње - тешка срца растају.
    Какве се све комбинације рађају у глави љубоморног човека и за каквим све доказима своје љубоморе он јури - то је описано у Толстојевој 'Кројцеровој сонати'.
      Супарник још ни издалека није био на видику, кад је један повод активирао љубомору Поздњешева.
       Из здравствених разлога лекари су забранили његовој жени да доји дете. Сазнавши за то, муж је почео да мозга 'како јој је лако било да се отресе узвишене материнске дужности' и одмах закључио у свом неповерењу да би она 'исто тако лако могла запоставити своје брачне дужности...
    Данас сумушкарци оптерећени још нечим. У питању је  њихова прилична несигурност у односу на нове, емациповане, образоване, лепе,снажне, ситуиране жене.
       Професор Ернест Борнеман каже: 'Што су жене самосвесније, то су мушкарци слабији, несигурнији и - љубоморнији'.
     Мушкарци, по правилу, зазиру од образованих, лепих и еманципованих, самосталних  жена, што је нарочито изражено код мушкараца нижег образовног нивоа!
     И мушкарци страшно пате и сами су криви за властиту патњу. Јер, док жене доста отворено разговарају о љубомори, мушкарци, научени да увек требају бити јаки, потискују своја осећања и ћуте о њима. У једном тренутку почиње се, међутим, ослобађати накупљена енергија. Зато су мушкарци и склонији насиљу, што потврђују и редовни извештаји у разним 'црним хроникама' у целом свету!
    Имајући све ово у виду лако је разумети зашто су данас најусамљеније лепе, образоване и успешне жене које се, и поред гламура који их окружује, осећају инфериорно!
     Мржња је следећи степен на скали моралне и духовне посрнулости је мржња!
      Најближа дефиниција мржње је снажна емоција која појединца нагони на чињење зла другоме, осећај крајње одбојности према некоме и болесно стање непријатељства које најчешће резултира у злочин! То је, у ствари, најтежи, односно патолошки облик мржње.
     Блажи облици мржње су: антипатија, одбојност, презир.
     Мржњи се може свако супротставити, а на то нас нагоне: религија, психологија, филозофија, уметност, општа култура, књижевност, па и сам живот!
     Треба само хтети, смети и умети уздигнути љубав на пиједестал унутрашње законитости, праштање подићи на највиши ниво властитог опстанка и толеранцију усвојити као идеалан начин комуникације!
    Један од начина правилне борбе против мржње видимо у аксиому Николаја Велимировића, Светог Николаја Српског, који је написао: „Мрзи зло, али не мрзи човека који чини зло јер је болесник. Ако можеш лечи болесника и не убијај га својом мржњом!“
     Мржња је често инструмент појединца или колектива, прљаво средство према прљавом циљу, појединачном и колективном, идеолошком, или теолошком!
     У сваком друштву, у сваком политичком систему, у свим епохама, мрзели су и мрзе онога ко не уме да мрзи!
     Испада да мржњу многи фаворизују. То је тачно. Фаворизују је сејачи контролисаног хаоса, они који своје среће граде на туђим несрећама.
     Да закључим по питању патолошке мржње, филозофија и мистериозофија мржње својствена је људима и страна је животињама!
    Усуђујем се да јавно кажем: Мржња није ништа друго до самоубиство на рате!
     Завист је, слично мржњи, негативна емоција.
     Завист се манифестује у непријатељском ставу и осећању према другима који имају нешто што сматрамо да то више припада нама. Као и у љубави, тако и у мржњи и зависти постоје различите градације у самом садржају и интензитету. Тако испољавање мржње и зависти може варирати од благог непријатељства до отворене агресије и злочина.
     Завист има тешке последице по завидљивог човека, не само да му причињава бол и стварну патњу, већ је завист порок опасан по друштво, јер врло често бива узрок интрига, конфликата, скривених и отворених ратова и револуција.
     Са завишћу се не сме живети. Ко живи са завишћу тај умире на ногама! Завидљив човек је свирепи убица своје душе!
     Као и у случају мржње завист се лечи уздизањем љубави на пиједестал унутрашње законитости, праштањем које нас саме подиже на највиши ниво властитог опстанка и усвајањем толеранције као идеалног начина комуникације!
     Последњи стадијум моралне посрнулости сваког мислећег човека је теглећа злоба.
       Злоба мислећег  човека претвара у теглећег идиота који тегли властите заблуде и безобразлуке!
     Из психологије знамо да нашом љубомором, мржњом, завишћу, пакошћу и злобом према другим људима највише осликавамо сопствене карактере. Велики умови на љубомору, мржњу, завист, пакост и злобу одговарају моралном вертикалом.
    Ако је биолошки век човеков ограничен на одређен број година, хоћемо ли живот да потрошимо на темељима деструкције љубоморе, мржње, зависти пакости и злобе?
    Пре него закључим, истакао бих још неколико чињеница.
    Наиме, завист, љубомора, пакост, злоба и мржња долазе због недостатка знања, или због недостатка вере у у Бога, логику, па и у сопствено срце!

 

________________________________________________________________________

 

 

 

Јадранка Станојевић

ДА СМО ВИШЕ ВЈЕРОВАЛИ

 

Просу неко причу туго
да варамо једно друго.

 

Ми, мислећи да је тако,
дођосмо до краја лако.

 

Погазисмо сами цвеће
по ливади наше среће.

 

Погазисмо ту лепоту
што нас веза у животу.

 

Страда свака наша жеља
вољом лажних пријатеља.

 

Па немамо чиме туго
да желимо једно друго.

 

Да смо више веровали себи
то се нама догодило не би.

 

Да смо више вјеровали себи
ми се никад раставили не би.

 

Tweet