субота, 05. децембар 2015.

Слободан Ристовић: Дар од Бога

    Бог је свакоме дао свет. Као што се да шећерна лажа, па лижеш будуће сласти, а не осврћеш се на отрове. Како ћеш знати шта је сласт, ако ниси чемер кушао.
   Добио си све, да би у себи укинуо злобна осећања, да би намирио глад на путу ка повратку. Трава си, гледамо те, пуну сока, росе, светла, уста, цвета... Камен си, у теби спава кремен, поџемна светлица, барут, опрж креча, ватрено млеко којим се наливају ребра, зуби, мошнице, каписле у коленима и узводно до стомака...
   На челу си и зачељу, на врх совре и на њеном крају. Из твог грла риче лав, гром, прасак и проламају топови. У твом грлу је стублина из које  Бог заваћа воду за водицу којом се пршће кућа када се освештава, умива чедо и перу уста. Ту Он силази у сваку твоју собу, стајаћу и подрум под грудном гредом. Иза ребарног прошћа је тор са биковима, јунадима, овцама, козама, вуковима и  разном пилићарјем , коју вреба лисица, твор, гвожђа и Тола Дачић, који ће у посету сину војнику...
    Није историја само у књигама, то су окорци и оломци. Историја је у чело уклесана, нагреботина је под ноктима,рђа на бајонету, и зелена оспа на крајпуташу.
Твоје рођење је гозба. На том окупу у мајчиној материци је њен и Очев род, пандури, џандари, војни позивари, анђели и ђаволи, кутијице са сољу, алевом паприком,тамјаном, мишомором, семеном лубенице, тикве, гњидама, вашкама, крпељима, жмарцима, летећим оловом.оним врчкама око слова, рупице на кајишу и рупице на срцу и челу кроз којих зује муве и куршуми.
Мука си ако ово не осећаш и не умеш у по ноћи и по дана да пронађеш. То  мораш да знаш, ко број пушке, име ђеда и прађеда, таблицу множења, ћирилична слова, стране света и где је бивак звезде Данице, под којим је рогом барут, а под којим жижак,  када се букарила крмача и водила крава, колико си испеко казана ракије, и колико си жена развршио... 
    То си ти мој јадомире и Радомире, није бог дао више војводи него богаљу. И један и други су стајали у цокулама и калили цеви и цеванице у мочилу пуном пређе од женске свиле и некоме били очи миле.
    Тако, да знаш ово, и оченаш, и Гором језди дели Радивоје, и плови лађа Вранцуска, и да се не залећеш под туђи шињел ко под сукњу  опајдаре. Кад слуша армуникаше, слушај оне који воде басисту и имају скорелу пљувачку на челу, по којој се лепе банке и двобанке, женске у сне и лелеци мајке...
    Видиш, све је просто ко сито, кроз које је просејано брашно, млевено у млину степојавачком, у Машовој воденици у Голову, ил међу кутњацима оног у чије је теме грунуо маљ...
   Еј, удри у песму Удри у бадњак, удри леб ти лебов, док  јој стомак не дође до зуба. Теби је баш Бог дао да будеш све, па и оно кад си мислио, да ти је дао и Бог да будеш. Ма, јашта него је дао. А, ти се сад врати својој столици, једној, оној што ти је таман задњици и образу, па буди Човек. Од тога нема ни више ни вишље...                                                   



Нема коментара:

Постави коментар