Латинизатори србистике
Бог постоји и то је довољно.
Карл Јасперс
Слушај, Бечу, послушај, Берлину,
и ти, папо, што живиш у Риму,
не рушите цркве православне,
не мијењајте православни закон.
Карл Јасперс
Слушај, Бечу, послушај, Берлину,
и ти, папо, што живиш у Риму,
не рушите цркве православне,
не мијењајте православни закон.
1. Српски аутохтонисти, изашли из српске школе мишљења, по други пут били су забрањени у нашој скорој историји. По други пут српска истина требало је да се сакрије, избрише и умре како би Запад, предвођен Њемачком, имао алиби за продор на Исток!
По други пут, окупациона мафија, спољна и унутрашња, жели спријечити да пуна истина о српској староставности, забиљежена у српском језику и српском писму, изађе на видјело јер се не допада академицима германске школе, а ни академицима данашње евроатлантске школе. Аргументима које износе на свјетло дана српски аутохтонисти обесмишљавају алиби за планирано освајање православног Истока – главни алиби: да дошљаке треба отјерати са Балкана јер на њега не полажу историјско право!
Међутим, „истина је нетолерантна; то јест она не трпи неистинито по самој својој природи”, учио је Владимир Соловјев. Тако је било и овога пута: пуна истина о латинизацији српске духовности, коју настављају под плаштом српске националне филологије проводити србистички мудраци, узурпирана је као и право на дефиниције, које је претворило српску књижевно- језичку науку у псеудоначне протоколе. Истина се појавила упркос опсјенарској новој србистици, што је само бацала прашину у очи лаковјерним Србима, који нису видјели да се ради оекуменској јереси званој „Срби сва три вјерозакона”. Њу су нам под плаштом бечке школе мишљења, тог легла фалсификата о српској историјској и језичкој истини и легализатора свих к.у.к пројеката колонијалне политике, поново настојали да протуре њени савременици из евроатлантске милитантне империјалне школе, уз пресудну помоћ помно одабраних домаћих „дорадника”, новосрбиста, најблискије повезаних са марионетском политичком влашћу, успостављеном након растурања „крње” Југославије. Из тог конкубината настала је нова србистика, која попут наше прислужничке политике ради
за униполарни западни свијет, претварајући српске земље, корак по корак, у земље ограниченог суверенитета, припремајући их поступно за улазак у Европску унију, као лонац за таљење разлика међу нацијама, у првом реду оних православних у односу на римоцентричне. Од православаца се, наиме тражи да се одрекну свега што их чине православнима, понајприје вјере и писма – ћирилице.
Познато је да је сходно степену суверенитета над српском земљом суверен и српски језик. О томе колико смо као народ суверени у Републици Српској свједочи назив језика – језик српскога народа! Колико смо суверени потврђује и само новосрбистичко учење о српском језику и екуменска врхушка из Покрета за обнову србистике својим разорним дјеловањем на плану српске језичке политике у Републици Српској. Тим учењем она је већ припремила терен за планирану наредну фазу латинизиције српскога језика, која води ка његовом коначном и тоталном похрваћењу, и то не од стране Загреба, већ евроатлантистичких помагача из Београда, наших домаћих сионских мудраца који су били творци „Слова о српском језику”. Њиме је у постдејтонској Босни најављено рестандардизовање српског језика, оног и онаквог каквим су га омеђили англоамерички папоцезаристи у Дејтону – језика православних Срба, јер су се свјетски миротворци на Дејтонској мировној конференцији руководили Јагићевом концепцијом у одређењу националног идентитета народа који живе у БиХ, узевши за вододијелницу јагићевски вјерски критеријум. Српски језик као језик православних Срба биоје дефинисан кроз екавицу и ћирилицу, наспрам ијекавице и латинице као језичке одреднице Хрвата и Бошњака.
2. Планирани улазак остатка штокавског говорног подручја у европске интеграције налагао је србистичком тријумвирату да стандардизује један јединствен полицентрични језик на основама српске штокавице, језик који би опслуживао све народе који говоре штокавицом. Тог задатка латили су се евроатлантисти на терену српских земаља, нови србисти и стари латинопоштоватељи.
Новим полицентричним језиком би се у догледној будућности, кад се стекну услови за улазак у Европску унију, у првом реду БиХ, битно разградио данашњи владајући јагићевски концепт у језику, верификован Дејтонским документом, којим је вуковски српски језик (језик Срба сва три вјерозакона) подијељен у политичке језике. Овим рестандардизовањем, али на вишем нивоу антисрпске политике, простор претходно дезинтегрисан међувјерским ратом поново би био интегрисан заједничким језиком, који се суштински не би разликовао од некадашњег српскохрватског, оног који је био утемељен на Новосадском договору. Тај српскохрватски/ хрватскосрпски поштапао се Вуком у оној тачки у којој се наводи да се ради о народу који мора да има један језик, али је узиман у обзир и вјерски критеријум, јер су се и тада на договору Хрватима доживљавали католици, а Србима православци. Нови полицентрични језик, за разлику од српскохрватског, не би се, али нипошто, звао српским, јер то не би дозволили српски конвертити, ма колико почивао на вуковском концепту Срба сва три вјерозакона и колико год се језички уставописци у томе смјеру трудили.
Окосницу новог полицентричног језика дефинисаног у „Слову” не чини Јагићев принцип, по којем је вјера вододијелница међу народима, а који је експлоатисан у Дејтону, већ се поново актуелизовао, у комбинацији са Јагићевим, Вуков принцип, по коме је вододијелница међу народима језик. Замешатељство са тим полицентричним језиком јесте у томе што се концепт изложен у„Слову” односи првенствено на Србе православце и био би само за њих обавезујући, а нипошто за српске конверите, који никад не би пристали да се тај нови јединствени језик назива српским. Тако долазимо до закључка да се једино Србима православцима намеће вуковски концепт, који ни у Вуково вријеме није заживио, а тиче се именовања тога заједничког језика. Ни тада, наиме, превјерени Срби нипошто нису хтјели да се њихов језик зове српским, што је резултовало Бечким договором о безименом језику! Тим више не би дозволили данас, након међувјерског рата и 164 године од тог истог Бечког договора!
Оно што пак представља врхунац обмањивачке политике, а никакве језичке политике ових правих фарисеја у промовисању језичког глобализма на штокавском подручју огледа се у томе што би вуковски концепт језика Срба сва три вјерозакона био обавезујући управо за православне Србе! Звати језик којим говоре светосавски Срби српским језиком, а мислити притом на вуковске Србе сва три вјерозакона, односно под православне, светосавске Србе потурати вуковске мултиконфесионалне и мултиетничке „Србе” сва три вјерозакона, од којих се само православци осјећају Србима, док ова друга два народа потежу сабље димискије на помен да су Срби, то могу само велики српски језуити, који су у свом празном умовању, чије би жртве били искључиво Срби светосавци, само искаљали своје духовне дарове. Тако то раде ови професори универзитета са највишим академским титулама, ти прислужници сионских мудраца, који су пристали да буду обмањивачи Српства.
Лупештво ових кабалистичких словобранитеља, који су задужени, попут левитских свештеника, да брину о чистоти новосрбистичког вјерују, које треба да се проводи у пракси уз строго поштовање реформаторског „горостаса” Вука, чија је једина„заслуга” у томе што је поништио језичку разлику између католика и православних и тиме омогућио талас католичења и латинизације православних која не посустаје ни данас – огледа се у томе што опредјељење за натконфесионално Српство обавезује само православце, сапете старим бечким параграфом, што их и даље дави, док српски конвертити и даље остају јагићевци, којима вододијелница међу „српском браћом” иде по вјерским шавовима.
Једино светосавским Србима ови лажљиви вучићи србистике не дозвољавају националну самоидентификацију преко вјере, како се национално и језички идентификују српски конвертити, већ искључиво преко језика. Тако би и у будућности једино православни Срби свој језички идентитет морали да дијеле, по протоколима србистичких мудраца, са друга два народа, јер су их тако укољенчили ови српскојезички глобалисти. Све ово указује да је„Слово о српском језику” понајприје и специјално написано како би се Срби у Републици Српској, и прије утапања у Европску унију, већ обавезали стегама параграфа који су исписали сами Срби (!), док би мало ко знао да је то урађено по наговору и у име евроатлантиста.
Србистички вавилонци, подешавајући старо учење према жељама нових освајача, митологизовани вуковски концепт Срба сва три вјерозакона натурају управо јагићевским Србима православцима, да би корак по корак, по фабијанском принципу, коначно било завршено распамећивање/латинизовање српскога језика и самих православних Срба. И овога пута би то било учињено заживљавањем вуковске тезе, којом би мултиконфесионални принцип интегрисања у националну заједницу био промовисан управо у Републици Српској, „заједничким” језиком Срба, Хрвата и Бошњака, језиком који се никад не би звао српским, јер то неће дозволити друга два народа. Полицентричним језиком би се напустио јагићевски принцип интеграције на основу вјере и још једном прихватио вуковски принцип на основу језика кад дође вријеме да чланице „крње” Југославије евентуално буду примљене у чланство у Европској унији. Јединство на основама лабавих неојугословенских интеграција би подразумијевало обједињавање заједничким полицентричним језиком на основама српске штокавице. Тим чином српски језик био би довољно означитељски обезимењен да се затре сваки траг који би водио према његовој изворној завичајности и изворном етничком поријеклу. С друге стране, сам српски језик био би проглашен за мањински.
Мало је оних бораца за слободу српског језика који су свјесни шта се иза брда ваља, који покушају да се супротставе таквој судбини.
Једино Србима православцима по јагићевској номенклатури у постдејтонском периоду поново набијају образину вуковских Срба сва три вјерозакона, не би ли их коначно десрбизовали, тј. латинизовали, екуменизовали, и тако на посредан начин осудили на нестанак.
Визија нове србистике скончала би у потпуном преименовању српског језика, његовом обезимењавању, а створен би био бе-ха-ес као тзв. полицентрични језик. То у коначници значи – потпуно похрваћење, чиме би се окончао процес колонизовања српског језика од стране католичког филолошког програма, оног који је, са малим промјенама у предзнаку, прелазио и у екуменизмом, а којем је зацртани циљ био – затирање српског језика као језика Срба православаца, на што га је свела западна јагићевска историјска школа, до данас владајућа.
Ова књига јесте вид спознаје о сто шездесет година дугом путу латинизације српског језика, тј. штокавице, и не претендује само на ново, деконструктивистичко читање латинизаторске србистике кроз преиспитивање њених фундамената, посебно оног вуковског принципа о Србима сва три вјерозакона. Отворило се, наиме, и питање како се преко првог догмата обновљене србистике у ствари проводи перфидна предоминација инославних над православним Србима, и то континуирано, од самих почетака вуковске књижевно-језичко-правописне револуције, која је почивала на језичком протоколу када је у питању национална идентификација.
Већ је друга фаза, она послије Вукове смрти, што је можемо звати „Јагићева контрареволуција”, а која је остварена увођењем вјерског протокола у одређењу националне идентификације, указала на сав језуитизам западног мишљења, на двоструке аршине западне науке, на то како србофобију умију перфидно да увију у обланду западне науке, а по потреби и у хуманизам, екуменизам па чак, ако „ствар” захтијева, и светосавље, како не бисмо преумили и схватили да се ради о лукавој змији коју смо у својој заведености привијали на њедра, не знајући да се ради о отровници, умјесто да смо је тако сатрли да од ње не остане ни змијин свлак.
Као некадашњи сљедбеник „школе послушности” зване „три вучића нове србистике”, који је мијењао спокој извјесности за неспокој сумњи, знам да је најјачи отров ових вучића масонизоване србистике намијењен нама била тврдња којом су нас учвршћивали у рајинској покорности – „Нико није ућарио ко је Вука исправљао”.
Њу је као мантру пропагирала и понављала прислужничка натовска србистика и њен гуру Маројевић, позивајући се на ријечи свога учитеља Радосава Бошковића. Нису мислили да има нас који не желимо да ућаримо тако што бисмо истине о српском језику трампили за награде од својих најљућих непријатеља, који отворено-разбојнички признају да су узели православље за мету.
Шта да раде са онима који неће уопште да ућаре на хромом Вуку, као што су они, „до три ситне шићарџије”, ућарили, па обрљали образ пред свијетом!
По други пут, окупациона мафија, спољна и унутрашња, жели спријечити да пуна истина о српској староставности, забиљежена у српском језику и српском писму, изађе на видјело јер се не допада академицима германске школе, а ни академицима данашње евроатлантске школе. Аргументима које износе на свјетло дана српски аутохтонисти обесмишљавају алиби за планирано освајање православног Истока – главни алиби: да дошљаке треба отјерати са Балкана јер на њега не полажу историјско право!
Међутим, „истина је нетолерантна; то јест она не трпи неистинито по самој својој природи”, учио је Владимир Соловјев. Тако је било и овога пута: пуна истина о латинизацији српске духовности, коју настављају под плаштом српске националне филологије проводити србистички мудраци, узурпирана је као и право на дефиниције, које је претворило српску књижевно- језичку науку у псеудоначне протоколе. Истина се појавила упркос опсјенарској новој србистици, што је само бацала прашину у очи лаковјерним Србима, који нису видјели да се ради оекуменској јереси званој „Срби сва три вјерозакона”. Њу су нам под плаштом бечке школе мишљења, тог легла фалсификата о српској историјској и језичкој истини и легализатора свих к.у.к пројеката колонијалне политике, поново настојали да протуре њени савременици из евроатлантске милитантне империјалне школе, уз пресудну помоћ помно одабраних домаћих „дорадника”, новосрбиста, најблискије повезаних са марионетском политичком влашћу, успостављеном након растурања „крње” Југославије. Из тог конкубината настала је нова србистика, која попут наше прислужничке политике ради
за униполарни западни свијет, претварајући српске земље, корак по корак, у земље ограниченог суверенитета, припремајући их поступно за улазак у Европску унију, као лонац за таљење разлика међу нацијама, у првом реду оних православних у односу на римоцентричне. Од православаца се, наиме тражи да се одрекну свега што их чине православнима, понајприје вјере и писма – ћирилице.
Познато је да је сходно степену суверенитета над српском земљом суверен и српски језик. О томе колико смо као народ суверени у Републици Српској свједочи назив језика – језик српскога народа! Колико смо суверени потврђује и само новосрбистичко учење о српском језику и екуменска врхушка из Покрета за обнову србистике својим разорним дјеловањем на плану српске језичке политике у Републици Српској. Тим учењем она је већ припремила терен за планирану наредну фазу латинизиције српскога језика, која води ка његовом коначном и тоталном похрваћењу, и то не од стране Загреба, већ евроатлантистичких помагача из Београда, наших домаћих сионских мудраца који су били творци „Слова о српском језику”. Њиме је у постдејтонској Босни најављено рестандардизовање српског језика, оног и онаквог каквим су га омеђили англоамерички папоцезаристи у Дејтону – језика православних Срба, јер су се свјетски миротворци на Дејтонској мировној конференцији руководили Јагићевом концепцијом у одређењу националног идентитета народа који живе у БиХ, узевши за вододијелницу јагићевски вјерски критеријум. Српски језик као језик православних Срба биоје дефинисан кроз екавицу и ћирилицу, наспрам ијекавице и латинице као језичке одреднице Хрвата и Бошњака.
2. Планирани улазак остатка штокавског говорног подручја у европске интеграције налагао је србистичком тријумвирату да стандардизује један јединствен полицентрични језик на основама српске штокавице, језик који би опслуживао све народе који говоре штокавицом. Тог задатка латили су се евроатлантисти на терену српских земаља, нови србисти и стари латинопоштоватељи.
Новим полицентричним језиком би се у догледној будућности, кад се стекну услови за улазак у Европску унију, у првом реду БиХ, битно разградио данашњи владајући јагићевски концепт у језику, верификован Дејтонским документом, којим је вуковски српски језик (језик Срба сва три вјерозакона) подијељен у политичке језике. Овим рестандардизовањем, али на вишем нивоу антисрпске политике, простор претходно дезинтегрисан међувјерским ратом поново би био интегрисан заједничким језиком, који се суштински не би разликовао од некадашњег српскохрватског, оног који је био утемељен на Новосадском договору. Тај српскохрватски/ хрватскосрпски поштапао се Вуком у оној тачки у којој се наводи да се ради о народу који мора да има један језик, али је узиман у обзир и вјерски критеријум, јер су се и тада на договору Хрватима доживљавали католици, а Србима православци. Нови полицентрични језик, за разлику од српскохрватског, не би се, али нипошто, звао српским, јер то не би дозволили српски конвертити, ма колико почивао на вуковском концепту Срба сва три вјерозакона и колико год се језички уставописци у томе смјеру трудили.
Окосницу новог полицентричног језика дефинисаног у „Слову” не чини Јагићев принцип, по којем је вјера вододијелница међу народима, а који је експлоатисан у Дејтону, већ се поново актуелизовао, у комбинацији са Јагићевим, Вуков принцип, по коме је вододијелница међу народима језик. Замешатељство са тим полицентричним језиком јесте у томе што се концепт изложен у„Слову” односи првенствено на Србе православце и био би само за њих обавезујући, а нипошто за српске конверите, који никад не би пристали да се тај нови јединствени језик назива српским. Тако долазимо до закључка да се једино Србима православцима намеће вуковски концепт, који ни у Вуково вријеме није заживио, а тиче се именовања тога заједничког језика. Ни тада, наиме, превјерени Срби нипошто нису хтјели да се њихов језик зове српским, што је резултовало Бечким договором о безименом језику! Тим више не би дозволили данас, након међувјерског рата и 164 године од тог истог Бечког договора!
Оно што пак представља врхунац обмањивачке политике, а никакве језичке политике ових правих фарисеја у промовисању језичког глобализма на штокавском подручју огледа се у томе што би вуковски концепт језика Срба сва три вјерозакона био обавезујући управо за православне Србе! Звати језик којим говоре светосавски Срби српским језиком, а мислити притом на вуковске Србе сва три вјерозакона, односно под православне, светосавске Србе потурати вуковске мултиконфесионалне и мултиетничке „Србе” сва три вјерозакона, од којих се само православци осјећају Србима, док ова друга два народа потежу сабље димискије на помен да су Срби, то могу само велики српски језуити, који су у свом празном умовању, чије би жртве били искључиво Срби светосавци, само искаљали своје духовне дарове. Тако то раде ови професори универзитета са највишим академским титулама, ти прислужници сионских мудраца, који су пристали да буду обмањивачи Српства.
Лупештво ових кабалистичких словобранитеља, који су задужени, попут левитских свештеника, да брину о чистоти новосрбистичког вјерују, које треба да се проводи у пракси уз строго поштовање реформаторског „горостаса” Вука, чија је једина„заслуга” у томе што је поништио језичку разлику између католика и православних и тиме омогућио талас католичења и латинизације православних која не посустаје ни данас – огледа се у томе што опредјељење за натконфесионално Српство обавезује само православце, сапете старим бечким параграфом, што их и даље дави, док српски конвертити и даље остају јагићевци, којима вододијелница међу „српском браћом” иде по вјерским шавовима.
Једино светосавским Србима ови лажљиви вучићи србистике не дозвољавају националну самоидентификацију преко вјере, како се национално и језички идентификују српски конвертити, већ искључиво преко језика. Тако би и у будућности једино православни Срби свој језички идентитет морали да дијеле, по протоколима србистичких мудраца, са друга два народа, јер су их тако укољенчили ови српскојезички глобалисти. Све ово указује да је„Слово о српском језику” понајприје и специјално написано како би се Срби у Републици Српској, и прије утапања у Европску унију, већ обавезали стегама параграфа који су исписали сами Срби (!), док би мало ко знао да је то урађено по наговору и у име евроатлантиста.
Србистички вавилонци, подешавајући старо учење према жељама нових освајача, митологизовани вуковски концепт Срба сва три вјерозакона натурају управо јагићевским Србима православцима, да би корак по корак, по фабијанском принципу, коначно било завршено распамећивање/латинизовање српскога језика и самих православних Срба. И овога пута би то било учињено заживљавањем вуковске тезе, којом би мултиконфесионални принцип интегрисања у националну заједницу био промовисан управо у Републици Српској, „заједничким” језиком Срба, Хрвата и Бошњака, језиком који се никад не би звао српским, јер то неће дозволити друга два народа. Полицентричним језиком би се напустио јагићевски принцип интеграције на основу вјере и још једном прихватио вуковски принцип на основу језика кад дође вријеме да чланице „крње” Југославије евентуално буду примљене у чланство у Европској унији. Јединство на основама лабавих неојугословенских интеграција би подразумијевало обједињавање заједничким полицентричним језиком на основама српске штокавице. Тим чином српски језик био би довољно означитељски обезимењен да се затре сваки траг који би водио према његовој изворној завичајности и изворном етничком поријеклу. С друге стране, сам српски језик био би проглашен за мањински.
Мало је оних бораца за слободу српског језика који су свјесни шта се иза брда ваља, који покушају да се супротставе таквој судбини.
Једино Србима православцима по јагићевској номенклатури у постдејтонском периоду поново набијају образину вуковских Срба сва три вјерозакона, не би ли их коначно десрбизовали, тј. латинизовали, екуменизовали, и тако на посредан начин осудили на нестанак.
Визија нове србистике скончала би у потпуном преименовању српског језика, његовом обезимењавању, а створен би био бе-ха-ес као тзв. полицентрични језик. То у коначници значи – потпуно похрваћење, чиме би се окончао процес колонизовања српског језика од стране католичког филолошког програма, оног који је, са малим промјенама у предзнаку, прелазио и у екуменизмом, а којем је зацртани циљ био – затирање српског језика као језика Срба православаца, на што га је свела западна јагићевска историјска школа, до данас владајућа.
Ова књига јесте вид спознаје о сто шездесет година дугом путу латинизације српског језика, тј. штокавице, и не претендује само на ново, деконструктивистичко читање латинизаторске србистике кроз преиспитивање њених фундамената, посебно оног вуковског принципа о Србима сва три вјерозакона. Отворило се, наиме, и питање како се преко првог догмата обновљене србистике у ствари проводи перфидна предоминација инославних над православним Србима, и то континуирано, од самих почетака вуковске књижевно-језичко-правописне револуције, која је почивала на језичком протоколу када је у питању национална идентификација.
Већ је друга фаза, она послије Вукове смрти, што је можемо звати „Јагићева контрареволуција”, а која је остварена увођењем вјерског протокола у одређењу националне идентификације, указала на сав језуитизам западног мишљења, на двоструке аршине западне науке, на то како србофобију умију перфидно да увију у обланду западне науке, а по потреби и у хуманизам, екуменизам па чак, ако „ствар” захтијева, и светосавље, како не бисмо преумили и схватили да се ради о лукавој змији коју смо у својој заведености привијали на њедра, не знајући да се ради о отровници, умјесто да смо је тако сатрли да од ње не остане ни змијин свлак.
Као некадашњи сљедбеник „школе послушности” зване „три вучића нове србистике”, који је мијењао спокој извјесности за неспокој сумњи, знам да је најјачи отров ових вучића масонизоване србистике намијењен нама била тврдња којом су нас учвршћивали у рајинској покорности – „Нико није ућарио ко је Вука исправљао”.
Њу је као мантру пропагирала и понављала прислужничка натовска србистика и њен гуру Маројевић, позивајући се на ријечи свога учитеља Радосава Бошковића. Нису мислили да има нас који не желимо да ућаримо тако што бисмо истине о српском језику трампили за награде од својих најљућих непријатеља, који отворено-разбојнички признају да су узели православље за мету.
Шта да раде са онима који неће уопште да ућаре на хромом Вуку, као што су они, „до три ситне шићарџије”, ућарили, па обрљали образ пред свијетом!
Велики мајстор србистике – „Јевропејац” под маском Eвроазијца
1. Србистика као евроатлантски покрет у настајању, покрет који ће се распасти као свака грађевина бесмисла јер почива на лажима, мора прво да доживи свој спровод у Републици Српској, у којој назив једнога изборног предмета на Факултету већ садржи именицу „србистика”. Као удбашки хијерархизован и приватизован покрет у постдејтонском времену, имао је за циљ наметање посебне евроатлантске наднационалне идеологије, која је преко концепта Срба сва три вјерозакона једино код православних промовисала вуковски национализам, тачније наднационализам, а свим другим српским конвертитима и онима који говоре српском штокавицом намјењивала јагићевски национализам утемељен у вјери. Тиме се преко латинизаторске србистике, као учења специјално скројеног за православне Србе, исказивала и овога пута пуна лојалност Западу, како бисмо судбински и даље били везани за Бечки договор православаца и католика и за Вуков латинички потпис.
Већ на први поглед јасно је да је србистика превреднована и коминтернизована југославистика, којом се наново као мртва идеја реанимира она новојугославистика са идеолошким центром на потезу Брисел–Хајделберг, на којем оперише Свјетски сабор Срба. Његови утемељивачи, стандардизујући србистичко учење у Републици Српској, српском језику намијенили су европску судбину, која значи његов нестанак и утапање у бе-ха-есу, његово даље унијаћење отпочето још илирским – хрватским препородом, потом панславенством и кроз југословенски покрет. За србисте европски пут српског језика нема алтернативу. Сада дефинитивно знамо да је то био глатки пут у пропаст, у нестанак српскога језика као језика православних Срба, на шта га је свео Дејтонски документ, а потом су нас они, та три вучића латинизаторске србистике, повели даље у европску будућност, поштапајући се штулом хромог Вука.
За нас српске аутохтоничаре, сљедбенике српске историјске и филолошке школе, српски језик није слијепо оруђе у рукама евроатлантских алтернативаца и западних центара моћи, већ има уточиште у изворном српском учењу о српском језику и писму, његовој староставности, српској историји и утицају на остале европске словенске и несловенске народе.
Српски језик једино своје спасоносно уочиште има у евроазијству, које чини његову идеолошку суштину, а нипошто у окриљу западних римоцентричних клероглобалиста. Ако би се наставило ићи путем овакве латинизаторске србистике, која заговарањем двоазбучја велича западни латинизам, дошло би у перспективи до неумитног тровања славистике и русистике, те опроштаја од цјелокупног националног идентитета српског народа, језика, писма, вјере, а све у име „великосрпске”, а уистину – пројугословенске идеологије Срба сва три вјерозакона. Заговарање искључиво ћирилице србисти одбацују, правдајући то чињеницом да бисмо тиме одбацили српско латиничко културно насљеђе, које би узурпирали Бошњаци и Хрвати, пренебрегавајући чињеницу да је свјетски претраживач КОБИС то одавно учинио, означавајући као српско само насљеђе написано ћирилицом, а све латиничко приписујући хрватској и босанској/бошњачкој баштини.
2. Ко је видио садашње стање србистике видио је све кад је ријеч о извиканим псеудопатриотама, пропагаторима идеје о великосрпском наднационализму грађеном на концепту Срба сва три вјерозакона. Они су као саблазни српске науке жарили и палили посљедњих петнаест година српском лингвистиком у Републици Српској и српским земљама, као некоћ удбински диздари низ влашке Котаре. Дошло је вријеме да им коначно отпјевамо: „Жари, пали, удбински диздаре, и твојој ће кули вакат доћи!”
И дошао је! Јер Српство није „шака пиринча”, па да га позобљу три вране србистике, нити ће дозволити да српски језик засвојатају, попут оне три шићарџије из „Женидбе Душанове”, тројица неокомунистичких псеудоелитиста из времена амброзијеве Југославије (алудирамо на Јосипа Амброза, како је гласио један од Титових псеудонима). Њихово право лице видимо у свјетлу настојања англоамеричког академизма да преко њих искреирају мит о Вуковом великосрпству, како би још једном замазали очи лаковјерним Србима, што су они у својој мајсторској радионици званој Покрет за обнову србистике превели у булу о Вуковој непогрешивости. Управо толика оданост задатку – да изврше у основи ишчашену наредбу да биједног декларисаног и још масонизованог унијату, антиправославца, преведу („реформишу”) у великосрбина, али сва три вјерозакона – највише их је икомпромитовала, јер нису дали да на Вука падне ни прашка.
Показали су се управо као сирови и сурови извршиоци наредби, за шта су били и награђени. Додуше, награђен је само један, што је изазвало завист код великог мајстора србистике, кабалистичког лучоноше Маројевића, тог прикривеног Јевропејца под кабаницом Евроазијца, тог прикривеног јудеофила под маском антисемите, тог прикривеног латиничара који ћирилицу оставља на раскршћу вијекова да је гази свачија чизма. То је исти онај који нас је настојао увјерити у благодет двоазбучја, а био сасуд дволичности. Он се већ понадао да је успио провести у дјело први услов евроатлантиста – наставак даљег латиничења прекодринских Срба, који су се у рату и пораћу били вратили у окриље ћирилице, да би она неочекивано и нечијим невидљивим интервенционизмом наједном почела поново да нестаје из јавне употребе. Сада знамо да је њен нестанак био подржан безблагодетним догматом евроунијатских србиста о двоазбучности, који су ови морали да устоличе како би српски језик реформисали за потребе Срба са три вјерозакона! Сачували су латиницу не само за нашу разбраћу већ да би се у том лонцу истопила разлика између православних и инославних, а у корист латинице. Док су они ширили кукољ латинизације србистиком, други су их слиједили по старом принципу – лакше је вјеровати ауторитетима него бити скептичан према њима.
У свом дрском манипулисању научном истином, која је код њих само по вањштини дјеловала научно, ишли су дотле да оне који заговарају ћирилицу етикетирају као непријатеље Српства јер га, ето, сужавају само на ћирилицу, а они, „великосрби” (али сва три вјерозакона!), хоће етничко Српство да протегну до граница штокавице! Још једном су нам догматизовали под фирмом науке врло софистицирану југоносталгичну лаж, а све зато да би Српство оставили и даље у смртном загрљају са римокатолицима, који нас не престају давити од Бечког договора, кад су нас извукли из братског загрљаја са Русима и језичког заједништва са руским језиком, а та душегупка која траје до наших дана умало да нам дође главе. Остаје и сада мучан утисак о потпуном одсуству критичког мишљења сљедбеника из редова нове србистике и шире академске заједнице, одсуства жеље да преразмотри ово квазиучење и постави себи бар понеко питање, упркос томе што је „србистичко” учење просто боло очи. А требало је да постављамо питања како бисмо се супротставили онима који су злоупотријебили академско звање професора, подижући научни подмладак да буде робље свезано, трујући га антинационалним западним концептом о српском језику и књижевности, који је био специјално наручен како би послужио неоколонијалној експанзији евроатлантиста као исприка за догматизовање освајачке политике и даље расрбљавање остатка остатака некоћ великог, древног и аутохтоног народа. Том истом народу хтјели су и у данашњици забранити да се осврне и баци прогресивни поглед на властиту прошлост да би са пробуђеном националном самосвијешћу кренуо у будућност.
Повратак изгубљене српске националне самосвијести путем науке о језику и књижевности, историјске науке и науке о српској култури значи повратак свијести о томе да су Срби изворни европски народ, што су непријатељи Српства хтјели да свим средствима контроле ума занијечу, поред осталог и преко турског назива Балкан, иако је стари назив гласио Хелм, са очигледним етимологијом – српским поријеклом, од ријечи хум181. Име Балкан тек је у XIX вијеку натурила бечко-берлинска школа како би се затрло старо српско име за Балканско полуострво; како би се заташкало да је античка Европа била српска, културно, језички и добрим дијелом народски. Дочекали смо коначно вријеме изласка из сумрака демократије и бермудског троугла новосрбистине,вријеме у којем се стиче нова слика о нашој забрањеној и од нас самих занемареној историјској истини, на научним основама, коју више нико не може цензурисати, посебно не античке писце, који су објавили пуну истину о српском народу као староставном, истину коју је ватиканска црква и други незванични центри моћи читав миленијум прогонила, систематски фалсификујући историју ранијег периода. Коначно се спознаје да су управо Подунавље и Хелмско полуострво били цивилизацијска изворишта. Старо име данашње Херцеговине било је Захумље. Васкрс велике истине о словенској цивилизацији, која спознаје своје право мјесто у историји свјетске цивилизације, прати и велико разобличавање научних манипулација бечко-берлинске школе, чији се отровни пипци пружају и у ову нашу садашњост преко вуковских бечких догмата. Учењем ове школе Запад је отворено кренуо против словенских и православних народа како би нас и даље влашћу над научним дефиницијама духовно тровао и расрбљавао, расловешћивао и обезимењавао својим уско скројеним „истинама” о српском језику, историји и писму, „истинама” које су биле у служби колонијалних интереса с циљем брисања доћириловске словенске писмености и дохришћанске словенске културе,у којој су темељи савремене цивилизације.
3. Фердинанд де Сосир оспоравао је могућност цјеловитог увида у неки предмет, правдајући се да ту панхроничку тачку гледишта може да има само Бог. Панхроничка тачка гледишта на нашу филолошку и историјску истину неостварива је без тачке Небеског Јерусалима, гдје обитава православна Истина након распећа Сина Божијег. Код Срба је та панхроничка тачка једном заувијек утиснута у светачки ореол Светога Саве. Зато ју је само унутар православља могуће задобити и тако сагледати цијелу Истину у њеном тоталитету, те се тако избавити од гетоизације Истине, која нужно посљедује из фрагментарног папоцентричног мишљења, којим је опхрвана свеколика западна наука. Умјесто панхроничке тачке гледишта, коју нуди источно хришћанство, католички логоцентризам прикован је за вјечити Рим, као тачку из које се овоземаљски свијет посматра и види, а како другачије него као глобално село.
Већ на први поглед јасно је да је србистика превреднована и коминтернизована југославистика, којом се наново као мртва идеја реанимира она новојугославистика са идеолошким центром на потезу Брисел–Хајделберг, на којем оперише Свјетски сабор Срба. Његови утемељивачи, стандардизујући србистичко учење у Републици Српској, српском језику намијенили су европску судбину, која значи његов нестанак и утапање у бе-ха-есу, његово даље унијаћење отпочето још илирским – хрватским препородом, потом панславенством и кроз југословенски покрет. За србисте европски пут српског језика нема алтернативу. Сада дефинитивно знамо да је то био глатки пут у пропаст, у нестанак српскога језика као језика православних Срба, на шта га је свео Дејтонски документ, а потом су нас они, та три вучића латинизаторске србистике, повели даље у европску будућност, поштапајући се штулом хромог Вука.
За нас српске аутохтоничаре, сљедбенике српске историјске и филолошке школе, српски језик није слијепо оруђе у рукама евроатлантских алтернативаца и западних центара моћи, већ има уточиште у изворном српском учењу о српском језику и писму, његовој староставности, српској историји и утицају на остале европске словенске и несловенске народе.
Српски језик једино своје спасоносно уочиште има у евроазијству, које чини његову идеолошку суштину, а нипошто у окриљу западних римоцентричних клероглобалиста. Ако би се наставило ићи путем овакве латинизаторске србистике, која заговарањем двоазбучја велича западни латинизам, дошло би у перспективи до неумитног тровања славистике и русистике, те опроштаја од цјелокупног националног идентитета српског народа, језика, писма, вјере, а све у име „великосрпске”, а уистину – пројугословенске идеологије Срба сва три вјерозакона. Заговарање искључиво ћирилице србисти одбацују, правдајући то чињеницом да бисмо тиме одбацили српско латиничко културно насљеђе, које би узурпирали Бошњаци и Хрвати, пренебрегавајући чињеницу да је свјетски претраживач КОБИС то одавно учинио, означавајући као српско само насљеђе написано ћирилицом, а све латиничко приписујући хрватској и босанској/бошњачкој баштини.
2. Ко је видио садашње стање србистике видио је све кад је ријеч о извиканим псеудопатриотама, пропагаторима идеје о великосрпском наднационализму грађеном на концепту Срба сва три вјерозакона. Они су као саблазни српске науке жарили и палили посљедњих петнаест година српском лингвистиком у Републици Српској и српским земљама, као некоћ удбински диздари низ влашке Котаре. Дошло је вријеме да им коначно отпјевамо: „Жари, пали, удбински диздаре, и твојој ће кули вакат доћи!”
И дошао је! Јер Српство није „шака пиринча”, па да га позобљу три вране србистике, нити ће дозволити да српски језик засвојатају, попут оне три шићарџије из „Женидбе Душанове”, тројица неокомунистичких псеудоелитиста из времена амброзијеве Југославије (алудирамо на Јосипа Амброза, како је гласио један од Титових псеудонима). Њихово право лице видимо у свјетлу настојања англоамеричког академизма да преко њих искреирају мит о Вуковом великосрпству, како би још једном замазали очи лаковјерним Србима, што су они у својој мајсторској радионици званој Покрет за обнову србистике превели у булу о Вуковој непогрешивости. Управо толика оданост задатку – да изврше у основи ишчашену наредбу да биједног декларисаног и још масонизованог унијату, антиправославца, преведу („реформишу”) у великосрбина, али сва три вјерозакона – највише их је икомпромитовала, јер нису дали да на Вука падне ни прашка.
Показали су се управо као сирови и сурови извршиоци наредби, за шта су били и награђени. Додуше, награђен је само један, што је изазвало завист код великог мајстора србистике, кабалистичког лучоноше Маројевића, тог прикривеног Јевропејца под кабаницом Евроазијца, тог прикривеног јудеофила под маском антисемите, тог прикривеног латиничара који ћирилицу оставља на раскршћу вијекова да је гази свачија чизма. То је исти онај који нас је настојао увјерити у благодет двоазбучја, а био сасуд дволичности. Он се већ понадао да је успио провести у дјело први услов евроатлантиста – наставак даљег латиничења прекодринских Срба, који су се у рату и пораћу били вратили у окриље ћирилице, да би она неочекивано и нечијим невидљивим интервенционизмом наједном почела поново да нестаје из јавне употребе. Сада знамо да је њен нестанак био подржан безблагодетним догматом евроунијатских србиста о двоазбучности, који су ови морали да устоличе како би српски језик реформисали за потребе Срба са три вјерозакона! Сачували су латиницу не само за нашу разбраћу већ да би се у том лонцу истопила разлика између православних и инославних, а у корист латинице. Док су они ширили кукољ латинизације србистиком, други су их слиједили по старом принципу – лакше је вјеровати ауторитетима него бити скептичан према њима.
У свом дрском манипулисању научном истином, која је код њих само по вањштини дјеловала научно, ишли су дотле да оне који заговарају ћирилицу етикетирају као непријатеље Српства јер га, ето, сужавају само на ћирилицу, а они, „великосрби” (али сва три вјерозакона!), хоће етничко Српство да протегну до граница штокавице! Још једном су нам догматизовали под фирмом науке врло софистицирану југоносталгичну лаж, а све зато да би Српство оставили и даље у смртном загрљају са римокатолицима, који нас не престају давити од Бечког договора, кад су нас извукли из братског загрљаја са Русима и језичког заједништва са руским језиком, а та душегупка која траје до наших дана умало да нам дође главе. Остаје и сада мучан утисак о потпуном одсуству критичког мишљења сљедбеника из редова нове србистике и шире академске заједнице, одсуства жеље да преразмотри ово квазиучење и постави себи бар понеко питање, упркос томе што је „србистичко” учење просто боло очи. А требало је да постављамо питања како бисмо се супротставили онима који су злоупотријебили академско звање професора, подижући научни подмладак да буде робље свезано, трујући га антинационалним западним концептом о српском језику и књижевности, који је био специјално наручен како би послужио неоколонијалној експанзији евроатлантиста као исприка за догматизовање освајачке политике и даље расрбљавање остатка остатака некоћ великог, древног и аутохтоног народа. Том истом народу хтјели су и у данашњици забранити да се осврне и баци прогресивни поглед на властиту прошлост да би са пробуђеном националном самосвијешћу кренуо у будућност.
Повратак изгубљене српске националне самосвијести путем науке о језику и књижевности, историјске науке и науке о српској култури значи повратак свијести о томе да су Срби изворни европски народ, што су непријатељи Српства хтјели да свим средствима контроле ума занијечу, поред осталог и преко турског назива Балкан, иако је стари назив гласио Хелм, са очигледним етимологијом – српским поријеклом, од ријечи хум181. Име Балкан тек је у XIX вијеку натурила бечко-берлинска школа како би се затрло старо српско име за Балканско полуострво; како би се заташкало да је античка Европа била српска, културно, језички и добрим дијелом народски. Дочекали смо коначно вријеме изласка из сумрака демократије и бермудског троугла новосрбистине,вријеме у којем се стиче нова слика о нашој забрањеној и од нас самих занемареној историјској истини, на научним основама, коју више нико не може цензурисати, посебно не античке писце, који су објавили пуну истину о српском народу као староставном, истину коју је ватиканска црква и други незванични центри моћи читав миленијум прогонила, систематски фалсификујући историју ранијег периода. Коначно се спознаје да су управо Подунавље и Хелмско полуострво били цивилизацијска изворишта. Старо име данашње Херцеговине било је Захумље. Васкрс велике истине о словенској цивилизацији, која спознаје своје право мјесто у историји свјетске цивилизације, прати и велико разобличавање научних манипулација бечко-берлинске школе, чији се отровни пипци пружају и у ову нашу садашњост преко вуковских бечких догмата. Учењем ове школе Запад је отворено кренуо против словенских и православних народа како би нас и даље влашћу над научним дефиницијама духовно тровао и расрбљавао, расловешћивао и обезимењавао својим уско скројеним „истинама” о српском језику, историји и писму, „истинама” које су биле у служби колонијалних интереса с циљем брисања доћириловске словенске писмености и дохришћанске словенске културе,у којој су темељи савремене цивилизације.
3. Фердинанд де Сосир оспоравао је могућност цјеловитог увида у неки предмет, правдајући се да ту панхроничку тачку гледишта може да има само Бог. Панхроничка тачка гледишта на нашу филолошку и историјску истину неостварива је без тачке Небеског Јерусалима, гдје обитава православна Истина након распећа Сина Божијег. Код Срба је та панхроничка тачка једном заувијек утиснута у светачки ореол Светога Саве. Зато ју је само унутар православља могуће задобити и тако сагледати цијелу Истину у њеном тоталитету, те се тако избавити од гетоизације Истине, која нужно посљедује из фрагментарног папоцентричног мишљења, којим је опхрвана свеколика западна наука. Умјесто панхроничке тачке гледишта, коју нуди источно хришћанство, католички логоцентризам прикован је за вјечити Рим, као тачку из које се овоземаљски свијет посматра и види, а како другачије него као глобално село.
Власт над дефиницијама – преко „пацовских канала”
1. Запитамо ли се како је било могуће провести у дјело такав монструозан пројекат као што је тзв. обнова србистике на концепту српскојезичности, а то значи вишеконфесионалности и вишенационалности, који би обавезивао као догмат искључиво Србе православце, наочиглед читавог распетог Српства и његове духовне елите, установићемо да је то било могуће зато што су активисти тзв. србистике преко „пацовских канала” дошли у посјед власти над дефиницијама, научним дефиницијама дакако, власти коју су им пренијели англоамерички академици. То значи да су им та овлашћења од стране фарисејског и садукејског судства, које управља токовима свјетске науке као моћне полуге у завођењу глобализма, била предата. По строгом кључу бирани су представници наше колонизоване научне „елите”, спремни да служе, а заузврат да могу у име западних мудраца одређивати под фирмом науке шта је то „законоправило” за српски језик и за српски народ, а шта није. Другим ријечима, задобили су толику моћ да могу да мијењају вјероназор и свјетоназор читавог једног народа. Неизоставна посљедица сваке језичке реформе којом се мијења дотадашња друштвена парадигма преласка из социјализма у глобализам, извршена у српском језику под окриљем новог свјетског поретка, значи својеврсну културну револуцију, јер она увијек прати измјену политичког поретка.
Реализовао га јеу име прве глобалне науке – лингвистике – србистички првосвештеник Радмило Маројевић, и одредио да је српски језик заједнички језик Срба сва три вјерозакона, још једне хибридне нације састављене од данашњих Хрвата, Бошњака („Босанаца и Херцеговаца”), Црногораца, Срба и свих осталих нација и националних мањина које говоре српским језиком, тј. штокавицом. Према подгријаном вуковском критеријуму, српски народ чине Срби сва три вјерозакона – католичког, мухамеданског и православног вјерозакона, као, ваљда, и они атеизовани или отишли у разне секте, заробљени у разна гностичка учења, према којима је брат мио које вјере био, а у шта вјерују и тајни фарисеј и еврофил, Радмило Маројевић, и бучни прерађивач његових откровитељских унијатских истина, Милош Ковачевић, сврставајући у Србе све оне који говоре штокавицом без обзира на вјероисповијест. Ваља бити више него властољубив, па прихватити ове позападњачене догмате, које они мијењају по потреби, а такав је и превредновани догмат о Србима сва три вјерозакона. Не само прихватити их него и у име новога братства помијешати још једном несрбе са Србима, и властити језик дати да поново буде мост између православних и инославних, штокаваца и нештокаваца, Срба са Хрватима чакавцима и новохрватима кајкавцима!
Познато је да је својевремено, у другој фази реформисања српског језика, тј. његовог унијаћења, која се поклапа, нимало случајно, са годином Вукове смрти, западна империјална језичка наука преко ноћи догмат о Србима сва три вјерозакона, који им је служио, као Вуку штула, да се њиме поштапају као ђавољи шегрти – замијенила другим, управо супротним догматом, по којем су Срби само православци, а Хрвати сви католици, и они штокавског „нарјечја”, за које је западна црква била посебно заинтересована, али и чакавци и кајкавци, да би данас, у задњој фази борбе против православља, србомрзачки евроатлантисти одлучили да до краја расрбе остатке остатака Срба светосаваца.
Враћају их поново, али на вишем нивоу препредености, на старо сазнање да нису само они Срби већ да су то сви они који говоре штокавицом и да је њихов, српски језик, заједнички језик православаца, католика и муслимана; заједнички, дакле, без обзира на вјеру, без обзира на писмо, ћирилицу и латиницу, и без обзира на екавску и ијекавску изговорну варијанту. И то нам тврде наводни ултрадесничарски пропагандисти анационалног, наднационалног и натконфесионалног великосрпства, у шта треба да повјерују искључиво Срби светосавци, јер је само за њих ово учење и направљено, како би се и даље самоидентификовали кроз језик, а нипошто кроз слатко православље. Па њихов циљ и јесте у сладу с циљем србофобних евроатлантиста, који су најавили погреб православља, што се једино испријечило глобализацији васељене!
За ове тамне синове Српства, који воде прави психолошкии идеолошки рат против Срба, а који значи наше духовно потчињавање, не може се рећи ништа осим: Које ли левитске хипокризије!? На којем се моралном степену налази онај који је осмислио овакво лукавство ума методом велике лажи, којом се директно, али и индиректно дјелује на свијест; на коју се љествицу заузврат попео, иако масонство промовише да његов члан никада неће учинити ништа што би било противно интересима сопствене државе и народа? Српски се народ,очигледно, не убраја у тај бољи и праведнији свијет, који слободни зидари, наводно, праве.
2. Обнова проевропске србистике као миксованог учења у постдејтонском времену значила је, сада смо већ потпуно освједочени, још једну обнову окупације српског језика и писма, као носилаца националног идентитета српског народа. Ову окупацију својевремено је, као истурено одјељење ватиканске лажи, спровела бечко-берлинска школа, позната као легло фалсификата када су у питању Срби и њихова историја. Наиме, ако већ није могао да има свјетовну власт над православним земљама, Ватикан је вјешто смишљеним „научним” учењима успио да успостави својеврсну духовну власт над некатолицима, кројећи им научно вјерују по узусима западне науке, која је управо од XIX вијека наметала научни поглед на свијет, дајући му статус религиозног. У томе се огледа толика моћ коју западна наука има у цијеломе свијету. Она постаје најмоћније средство глобалиста у духовном поробљавању васељене. Ту нову окупацију у име српске филологије спровела су три врана гаврана србистике, по жељама геостратега глобализма, претварајући националну филологију у наднационалну и натконфесионалну науку о језику. Мета су им били – зар смо били толико заслијепљени? – управо Срби православци и светосавци, они које су западњаци толико медијски сатанизовали. Толику сатанизацију на својој су кожи искушали можда још једино Јевреји за вријеме Хитлеровог нацизма.
Представу достојну мађионичара Дејвида Коперфилда могли су да изведу једино обучени мајстори „научне” манипулације, који су ишли на то да је у подсвијести сваког Србина смјештена вуковска дефиниција о Србима сва три вјерозакона, која је тако дуго нудила осјећај припадности тачно одређеној групи и потчињавала Србе. Стога се овај тријумвират заиста показао заслужним награде која је једном мускетару из тројке и додијељена – награде за „интелектуалца” XXI стољећа, док се уистину ради о интелектуалној варалици варљивог надолазећег трећег миленијума, онога у којем би требало да у свијету дефинитивно дође до превласти евроатлантске цивилизације над православном, словенском, ћириличком цивилизацијом. Али зато Бог постоји – и то је довољно, што би рекао Јасперс.
3. Ако је новосрбиста Ковачевић, тај потрчко евроатлантиста, промовисан у водећег научника њу ејџа, ономе водећем, познатом по својој склоности ка езотерији и окултизму, додијељен е посигурно већи иницијацијски степен у тајна знања о томе како се преко науке промовише вјерска толеранција међу „браћом”, знања којим се само напредује у отпадништву од Бога и приближава за корак више његовом највећем противнику, ђаволу. Безакоње глобалиста у садашњим суровим временима легализовано је преко промотора концепта Срба свих и свуда, тачније антисрба увијек и свугдје, спремних да кодирају, програмирају и колонизују властити народ у корист владара из сјенке. Ти су нас морални јањичари деценију и по садомазохистички малтретирали својим фингираним патриотизмом и српством, који сежу до позерског аутошовинизма и пренаглашених вербалних излива удбашког србовања, док су иза наших леђа водили најперфиднији рат против властите земље.
Удружени у НВО звану „Покрет за обнову србистике”, ова тројица политолингвистичких манипулатора, који изигравају улогу каплара хабзбуршког апсолутизма у величању Вукове улоге у реформи српског језика, под менторством америчких академика – тих лобиста глобализма, као одавно морално посустали гласници универзитетске неоколонијалне интелигенције у својој стваралачкој јаловости свјесно су изабрали да служи газдама глобализма у слуђивању властитог народа. Ангажовани су били да синовима и кћерима овог напаћеног народа под фирмом националне филологије импортују поново пробуђени њемачки тоталитаризам, заборавивши да је највиша дужност човјекова служити отаџбини, највећа част умријети за отаџбину, а највећа врлина – вјерност отаџбини.
4. Што је много – много је: да једну антисрпску и окупациону идеологију, која је била уткана у реформу Вука револуционара, који као и сваки револуционар ништа није могао да уради без спољне помоћи, јер је то класика антидржавне борбе – произведу у слободарску, штавише свесрпску идеологију! Све што је Вук у име својих ментора икад урадио било је заиста револуционарно – своју тзв. реформу градио је на негирању свега што је било добро у славеносрпском, запостављајући темељни разлог због којег су се Срби били ослонили на Русе и свој језик препустили руском утицају, као и све околности које су довеле до славеносрпског као најмоћније бране утицају латинске и римске цркве! На том Вуковом подмуклом ћутању створена је нова историја српског језика, која почиње Вуком и која је требало да још једном украде будућност српског језика – а она је у учењу аутохтоничара.
Коловође тог замашног пројекта, који би за посљедицу имао промјену погледа на свијет, били су домаћи колаборанти и амерички људи, који су оживљену авет бечко-берлинске школе обукли у скерлетно рухо српских националиста, побивши принцип да је нација заједница истог вјеровања и посебне цркве, што је био светосавски принцип, по којем се још у XII вијеку ујединило васколико српство! Теза о троједном народу српском неодољиво је подсјећала на кроатокомунистичко југословенство, свједочећи о томе да је србистика само генетски модификована сербокроатистика и цивилизацијска срамота српске интелигенције.
5. У чему слиједити „србисту” Вука, онога који ни у рођеној кући није говорио српски, већ се код њега искључиво говорило њемачки, тако да му ниједно дијете није знало српски...
Реализовао га јеу име прве глобалне науке – лингвистике – србистички првосвештеник Радмило Маројевић, и одредио да је српски језик заједнички језик Срба сва три вјерозакона, још једне хибридне нације састављене од данашњих Хрвата, Бошњака („Босанаца и Херцеговаца”), Црногораца, Срба и свих осталих нација и националних мањина које говоре српским језиком, тј. штокавицом. Према подгријаном вуковском критеријуму, српски народ чине Срби сва три вјерозакона – католичког, мухамеданског и православног вјерозакона, као, ваљда, и они атеизовани или отишли у разне секте, заробљени у разна гностичка учења, према којима је брат мио које вјере био, а у шта вјерују и тајни фарисеј и еврофил, Радмило Маројевић, и бучни прерађивач његових откровитељских унијатских истина, Милош Ковачевић, сврставајући у Србе све оне који говоре штокавицом без обзира на вјероисповијест. Ваља бити више него властољубив, па прихватити ове позападњачене догмате, које они мијењају по потреби, а такав је и превредновани догмат о Србима сва три вјерозакона. Не само прихватити их него и у име новога братства помијешати још једном несрбе са Србима, и властити језик дати да поново буде мост између православних и инославних, штокаваца и нештокаваца, Срба са Хрватима чакавцима и новохрватима кајкавцима!
Познато је да је својевремено, у другој фази реформисања српског језика, тј. његовог унијаћења, која се поклапа, нимало случајно, са годином Вукове смрти, западна империјална језичка наука преко ноћи догмат о Србима сва три вјерозакона, који им је служио, као Вуку штула, да се њиме поштапају као ђавољи шегрти – замијенила другим, управо супротним догматом, по којем су Срби само православци, а Хрвати сви католици, и они штокавског „нарјечја”, за које је западна црква била посебно заинтересована, али и чакавци и кајкавци, да би данас, у задњој фази борбе против православља, србомрзачки евроатлантисти одлучили да до краја расрбе остатке остатака Срба светосаваца.
Враћају их поново, али на вишем нивоу препредености, на старо сазнање да нису само они Срби већ да су то сви они који говоре штокавицом и да је њихов, српски језик, заједнички језик православаца, католика и муслимана; заједнички, дакле, без обзира на вјеру, без обзира на писмо, ћирилицу и латиницу, и без обзира на екавску и ијекавску изговорну варијанту. И то нам тврде наводни ултрадесничарски пропагандисти анационалног, наднационалног и натконфесионалног великосрпства, у шта треба да повјерују искључиво Срби светосавци, јер је само за њих ово учење и направљено, како би се и даље самоидентификовали кроз језик, а нипошто кроз слатко православље. Па њихов циљ и јесте у сладу с циљем србофобних евроатлантиста, који су најавили погреб православља, што се једино испријечило глобализацији васељене!
За ове тамне синове Српства, који воде прави психолошкии идеолошки рат против Срба, а који значи наше духовно потчињавање, не може се рећи ништа осим: Које ли левитске хипокризије!? На којем се моралном степену налази онај који је осмислио овакво лукавство ума методом велике лажи, којом се директно, али и индиректно дјелује на свијест; на коју се љествицу заузврат попео, иако масонство промовише да његов члан никада неће учинити ништа што би било противно интересима сопствене државе и народа? Српски се народ,очигледно, не убраја у тај бољи и праведнији свијет, који слободни зидари, наводно, праве.
2. Обнова проевропске србистике као миксованог учења у постдејтонском времену значила је, сада смо већ потпуно освједочени, још једну обнову окупације српског језика и писма, као носилаца националног идентитета српског народа. Ову окупацију својевремено је, као истурено одјељење ватиканске лажи, спровела бечко-берлинска школа, позната као легло фалсификата када су у питању Срби и њихова историја. Наиме, ако већ није могао да има свјетовну власт над православним земљама, Ватикан је вјешто смишљеним „научним” учењима успио да успостави својеврсну духовну власт над некатолицима, кројећи им научно вјерују по узусима западне науке, која је управо од XIX вијека наметала научни поглед на свијет, дајући му статус религиозног. У томе се огледа толика моћ коју западна наука има у цијеломе свијету. Она постаје најмоћније средство глобалиста у духовном поробљавању васељене. Ту нову окупацију у име српске филологије спровела су три врана гаврана србистике, по жељама геостратега глобализма, претварајући националну филологију у наднационалну и натконфесионалну науку о језику. Мета су им били – зар смо били толико заслијепљени? – управо Срби православци и светосавци, они које су западњаци толико медијски сатанизовали. Толику сатанизацију на својој су кожи искушали можда још једино Јевреји за вријеме Хитлеровог нацизма.
Представу достојну мађионичара Дејвида Коперфилда могли су да изведу једино обучени мајстори „научне” манипулације, који су ишли на то да је у подсвијести сваког Србина смјештена вуковска дефиниција о Србима сва три вјерозакона, која је тако дуго нудила осјећај припадности тачно одређеној групи и потчињавала Србе. Стога се овај тријумвират заиста показао заслужним награде која је једном мускетару из тројке и додијељена – награде за „интелектуалца” XXI стољећа, док се уистину ради о интелектуалној варалици варљивог надолазећег трећег миленијума, онога у којем би требало да у свијету дефинитивно дође до превласти евроатлантске цивилизације над православном, словенском, ћириличком цивилизацијом. Али зато Бог постоји – и то је довољно, што би рекао Јасперс.
3. Ако је новосрбиста Ковачевић, тај потрчко евроатлантиста, промовисан у водећег научника њу ејџа, ономе водећем, познатом по својој склоности ка езотерији и окултизму, додијељен е посигурно већи иницијацијски степен у тајна знања о томе како се преко науке промовише вјерска толеранција међу „браћом”, знања којим се само напредује у отпадништву од Бога и приближава за корак више његовом највећем противнику, ђаволу. Безакоње глобалиста у садашњим суровим временима легализовано је преко промотора концепта Срба свих и свуда, тачније антисрба увијек и свугдје, спремних да кодирају, програмирају и колонизују властити народ у корист владара из сјенке. Ти су нас морални јањичари деценију и по садомазохистички малтретирали својим фингираним патриотизмом и српством, који сежу до позерског аутошовинизма и пренаглашених вербалних излива удбашког србовања, док су иза наших леђа водили најперфиднији рат против властите земље.
Удружени у НВО звану „Покрет за обнову србистике”, ова тројица политолингвистичких манипулатора, који изигравају улогу каплара хабзбуршког апсолутизма у величању Вукове улоге у реформи српског језика, под менторством америчких академика – тих лобиста глобализма, као одавно морално посустали гласници универзитетске неоколонијалне интелигенције у својој стваралачкој јаловости свјесно су изабрали да служи газдама глобализма у слуђивању властитог народа. Ангажовани су били да синовима и кћерима овог напаћеног народа под фирмом националне филологије импортују поново пробуђени њемачки тоталитаризам, заборавивши да је највиша дужност човјекова служити отаџбини, највећа част умријети за отаџбину, а највећа врлина – вјерност отаџбини.
4. Што је много – много је: да једну антисрпску и окупациону идеологију, која је била уткана у реформу Вука револуционара, који као и сваки револуционар ништа није могао да уради без спољне помоћи, јер је то класика антидржавне борбе – произведу у слободарску, штавише свесрпску идеологију! Све што је Вук у име својих ментора икад урадио било је заиста револуционарно – своју тзв. реформу градио је на негирању свега што је било добро у славеносрпском, запостављајући темељни разлог због којег су се Срби били ослонили на Русе и свој језик препустили руском утицају, као и све околности које су довеле до славеносрпског као најмоћније бране утицају латинске и римске цркве! На том Вуковом подмуклом ћутању створена је нова историја српског језика, која почиње Вуком и која је требало да још једном украде будућност српског језика – а она је у учењу аутохтоничара.
Коловође тог замашног пројекта, који би за посљедицу имао промјену погледа на свијет, били су домаћи колаборанти и амерички људи, који су оживљену авет бечко-берлинске школе обукли у скерлетно рухо српских националиста, побивши принцип да је нација заједница истог вјеровања и посебне цркве, што је био светосавски принцип, по којем се још у XII вијеку ујединило васколико српство! Теза о троједном народу српском неодољиво је подсјећала на кроатокомунистичко југословенство, свједочећи о томе да је србистика само генетски модификована сербокроатистика и цивилизацијска срамота српске интелигенције.
5. У чему слиједити „србисту” Вука, онога који ни у рођеној кући није говорио српски, већ се код њега искључиво говорило њемачки, тако да му ниједно дијете није знало српски...
Вукова „братска” србистика, ако је то икад и била, сва је била у служби теологије моста, установљене на Првом ватиканском концилу, дакле у служби уједињења православних са католицима, тачније потчињавању православних папској превласти. „Нова” србистика, настала на трагу хабзбуршке антисрпске политике на Балкану, а која је створила програм како да потре српску староставну културу и архајски, класични српски језик, који је смјештан у исти ранг са латинским и грчким, настала по диктату међународне елите, обновљена је са циљем да служи англоамеричким интересима.
Тек је требало да се покаже колико су ти експерименти са српским језиком трагични и далекосежни. Та евроатлантска србистика на бечко-бриселском путу имала је задатак да служи интернационализацији једног филолошког учења, чије су намјере да се преко језика и писма српског народа не служи више теологији моста, како су то били осмислили аустрослависти, већ директном потчињавању силама новог свјетског поретка. У то име Вукови „нови” хагиографи, који су наводно повели нови рат за српски jезик и правопис, битно су искварили Вуков концепт потчињавања Српства фрањојосифовској Аустрији, која је оцијењена од стране Рима као напоузданији савезник у борби против малих националних држава. Они су тај концепт превредновали, спинујући га како би тиме још више замутили однос Срба према властитом, српском језику, у којем је сачувана једина права истина коју су Срби у својој историји имали.
6. Обнова вуковске тзв. србистике није, дакле, рођена са распадом српске варијанте сербокроатистике како би је замијенило једно аутохтоно национално филолошко учење, иако се таквим саморекламерски представљала. Уникум Српства и у томе је што се сербокроатистика као својеврстан поглед на свијет код Срба ни до данас није распала, већ се, нарочито у Републици Српској, трансформисала у тзв. обновљену србистику, покрет са лажном пансрпском идеологијом, по којој су сви говорници са штокавског gоворног подручја изједначени са етничким Србима, без обзира на вјероисповијест. Све њено лупештво почива у томе што је Вукова србистика сва је била под туторством аустријског цензора Јернеја Копитара, који је и забранио излазак у „Новинама сербским” Вуковог првог чланка о пропасти Првог српског устанка. Вук тако пише: „Главни узрок да сам ја данас списатељ остаће довијека Копитар; у том сам му дужник, ако не у свему, а оно у многом, врло многом.” С друге стране, у Вуку је Копитар видио „бољег Качића” за скупљање народних умотворина, изрекавши да је Вук најбоља српска глава коју је дотад упознао...
У одсудном тренутку биће понуђено рјешење да се српски језик назове евентуално „штокавским”, чиме ће престати потреба да важи догмат о Србима сва три вјерозакона, који ће се кроз екуменски дијалог изједначити/потчинити Србима католицима, тј. Хрватима! Тако ће Срби – не дај, Боже! – потпасти под доминацију pontifex-a maximus-a католичке цркве, ког ће у екуменском дијалогу за првосвештеника признати и православци (!).
7. Тзв. обновљену србистику, ту метастазирајућу неморалну подвалу Српству смислила је, као и све остало што се тиче идеологије новог свјетског поретка, елита Запада. Каква је та идеологија – таква је и њихова елита, у том погледу нема никаквог заваравања.
– Ко представља ту елиту?
– Банкарска, али и научна елита, посебно она јудеомасонска, одговарамо, тако да више немамо право на илузију о природи западне науке, коју воде банкарски плаћеници, а која је сковала завјеру против Срба да би тако отпочела глобални рат против православља.
Друго је питање на чему се темеље духовне вриједности западне науке, одакле она црпи своју инспирацију.
Философија западне елите има коријене у древним окултним традицијама, о којима банкари често немају праву представу, али зато имају острвљени западни интелектуалци, који ефикасно у науку убацују елементе њу ејџ окултизма. Нови свјетски поредак није само свјетска влада или политички памфлет.
Од самог почетка, још од времена Египћана, старих Маја и Астека, преко императорског Рима до обновљеног Римског царства, о којем сања уједињена Европа, идеологију увијек „новог” свјетског поретка спроводе особе које су блиско упућене у тајне науке и тајна знања, тако да је покрет Новог доба духовни план више од свега осталог.
8. Газдама глобализма нипошто не одговора да Срби имају историјско право на свој језик, који је постао плијен цезариста још под окриљем аустроугарских империјалиста, па су га зато они и стандардизовали како је то одговарало њиховим империјалним потребама. Исто тако, империјалистима, ономадним као и данашњим, није одговарало да Срби имају историјско право старо хиљадама година на своју територију. У име тог историјског права Јевреји су се, примјерице, након двије хиљаде година вратили у Палестину. Зато је бечко-берлинска историјска школа послије Берлинског конгреса побусала нашу античку и преднемањићку историју на Хелму, иако Срби своју земљу зову отаџбином – земљом отаца, а не домовином. Као што су нам Германи преко фалсификоване историје узурпирали историјско право на територију на којој одувијек живимо, исто су тако урадили и са српским језиком и српским писмом, упркос толиким свједочанствима о прећириловској писмености.
Окосницу нове србистике чини була о Вуковој непогрешивости, иако се зна да све што је Вуково насљеђе јесте сербокроатистичко насљеђе, а ни по чему србистичко. Вук је и даље остао учитељ обновљене србистике, јер би у супротном морали да за учитеље узму ауторитарне српске филологе попут Милана Будимира, који је био са свих страна нападнут чим је објавио своју студију о Филипу Вишњићу, којом је одлучно поручио да не жели учествовати у сербокроатистичкој лажи што нас је читав вијек сатирала, а потом је био и скрајнут из филологије и укупног српског памћења. Академик Будимир слиједио је виши императив који му је налагао да од Срба не скрива истину, већ да им је објави.
Поступио је онако како би требало да учине сви они који преносе оно што је жива истина. И иначе, све што је рађено иза Бечког договора аустрофилскоj е и, аутоматски, србофобско, а никако србистичко. Такво учење, убачено у божанско светосавље, посред срца разара српско биће, посебно када је у питању масонска теза да је брат мио које вјере био, те догмат о безблагодетном двоазбучју, којим се заговара равноправност ћирилице и латинице, иако се ради о звијери двоазбучја, која убија нашу спасоносну ћирилицу. Нажалост, мало их је у српском роду који су стали у одбрану ћирилице и поступили као у причи богомудрог Владике Данила о комунисти у једном руском селу који је дуго убјеђивао народ да нема Бога. Према тој причи, и поп је сједио и морао то слушaти. А онај кад је мислио да је све убиједио каже: „Ајде, попе, реци и ти шта да кажеш.” А поп каже: „Ја ћу рећи само двије ријечи: Христос воскресе!” А сељани одговорише: „Ваистину воскресе!”
9. Срби су народ који страдава зато што је православан. Вјерска се компонента по наређењу евроунијата мора избрисати како би се извршило коначно расрбљавање Срба. Зашто? – Зато што су православни Срби сила која се може припојити православној Русији, и управо стога Хангтингтон клерофобично наглашава да тамо гдје почиње православље, престаје Европа! Послије оваквих пристрасних судова постаје нам јасно зашто је Данте краља Милутина у својој „Божанственој комедији” сврстао у пакао – само зато што се овај благочестиви српски краљ крајем XVI вијека супротставио католичењу!
Кад је почело програмски да се проводи ново католичење Срба и калајисање духом унијатским? – Бечким договором Срба и Хрвата, одговарамо, а под флоскулом да као један народ и једну књижевност треба да имамо. То је био пуни смисао договора којим су Срби трајно изгубили суверенитет над српским језиком и српском књижевности; којим смо као народ прихватили јарам папиролошке сербокроатистике, те јереси ондашњег времена, која нам је потурена како бисмо утонули у њеној мисаоној трулежи, а Хрвати се фишкалски дочепали оног што је у српскојкњижевности највредније – српске народне књижевности, помијешали је са својом, минорном, и тако трајно засвојатали нашу усмену народну поезију, тај најблиставији драгуљ у којем је сачувана српска меморија. У вези с тим треба поново призвати у свијест најмногоумнијег савременог теолога српског православља, у вјечити календар уписаног Светог Владике Николаја, који је имао толико моралне снаге да у своме времену заустави пошаст југословенства науштрб српства, а који нас и данас поучава с оне стране пропадљивог гроба да смо се толика десетљећа „патили да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком”.
Тек је требало да се покаже колико су ти експерименти са српским језиком трагични и далекосежни. Та евроатлантска србистика на бечко-бриселском путу имала је задатак да служи интернационализацији једног филолошког учења, чије су намјере да се преко језика и писма српског народа не служи више теологији моста, како су то били осмислили аустрослависти, већ директном потчињавању силама новог свјетског поретка. У то име Вукови „нови” хагиографи, који су наводно повели нови рат за српски jезик и правопис, битно су искварили Вуков концепт потчињавања Српства фрањојосифовској Аустрији, која је оцијењена од стране Рима као напоузданији савезник у борби против малих националних држава. Они су тај концепт превредновали, спинујући га како би тиме још више замутили однос Срба према властитом, српском језику, у којем је сачувана једина права истина коју су Срби у својој историји имали.
6. Обнова вуковске тзв. србистике није, дакле, рођена са распадом српске варијанте сербокроатистике како би је замијенило једно аутохтоно национално филолошко учење, иако се таквим саморекламерски представљала. Уникум Српства и у томе је што се сербокроатистика као својеврстан поглед на свијет код Срба ни до данас није распала, већ се, нарочито у Републици Српској, трансформисала у тзв. обновљену србистику, покрет са лажном пансрпском идеологијом, по којој су сви говорници са штокавског gоворног подручја изједначени са етничким Србима, без обзира на вјероисповијест. Све њено лупештво почива у томе што је Вукова србистика сва је била под туторством аустријског цензора Јернеја Копитара, који је и забранио излазак у „Новинама сербским” Вуковог првог чланка о пропасти Првог српског устанка. Вук тако пише: „Главни узрок да сам ја данас списатељ остаће довијека Копитар; у том сам му дужник, ако не у свему, а оно у многом, врло многом.” С друге стране, у Вуку је Копитар видио „бољег Качића” за скупљање народних умотворина, изрекавши да је Вук најбоља српска глава коју је дотад упознао...
У одсудном тренутку биће понуђено рјешење да се српски језик назове евентуално „штокавским”, чиме ће престати потреба да важи догмат о Србима сва три вјерозакона, који ће се кроз екуменски дијалог изједначити/потчинити Србима католицима, тј. Хрватима! Тако ће Срби – не дај, Боже! – потпасти под доминацију pontifex-a maximus-a католичке цркве, ког ће у екуменском дијалогу за првосвештеника признати и православци (!).
7. Тзв. обновљену србистику, ту метастазирајућу неморалну подвалу Српству смислила је, као и све остало што се тиче идеологије новог свјетског поретка, елита Запада. Каква је та идеологија – таква је и њихова елита, у том погледу нема никаквог заваравања.
– Ко представља ту елиту?
– Банкарска, али и научна елита, посебно она јудеомасонска, одговарамо, тако да више немамо право на илузију о природи западне науке, коју воде банкарски плаћеници, а која је сковала завјеру против Срба да би тако отпочела глобални рат против православља.
Друго је питање на чему се темеље духовне вриједности западне науке, одакле она црпи своју инспирацију.
Философија западне елите има коријене у древним окултним традицијама, о којима банкари често немају праву представу, али зато имају острвљени западни интелектуалци, који ефикасно у науку убацују елементе њу ејџ окултизма. Нови свјетски поредак није само свјетска влада или политички памфлет.
Од самог почетка, још од времена Египћана, старих Маја и Астека, преко императорског Рима до обновљеног Римског царства, о којем сања уједињена Европа, идеологију увијек „новог” свјетског поретка спроводе особе које су блиско упућене у тајне науке и тајна знања, тако да је покрет Новог доба духовни план више од свега осталог.
8. Газдама глобализма нипошто не одговора да Срби имају историјско право на свој језик, који је постао плијен цезариста још под окриљем аустроугарских империјалиста, па су га зато они и стандардизовали како је то одговарало њиховим империјалним потребама. Исто тако, империјалистима, ономадним као и данашњим, није одговарало да Срби имају историјско право старо хиљадама година на своју територију. У име тог историјског права Јевреји су се, примјерице, након двије хиљаде година вратили у Палестину. Зато је бечко-берлинска историјска школа послије Берлинског конгреса побусала нашу античку и преднемањићку историју на Хелму, иако Срби своју земљу зову отаџбином – земљом отаца, а не домовином. Као што су нам Германи преко фалсификоване историје узурпирали историјско право на територију на којој одувијек живимо, исто су тако урадили и са српским језиком и српским писмом, упркос толиким свједочанствима о прећириловској писмености.
Окосницу нове србистике чини була о Вуковој непогрешивости, иако се зна да све што је Вуково насљеђе јесте сербокроатистичко насљеђе, а ни по чему србистичко. Вук је и даље остао учитељ обновљене србистике, јер би у супротном морали да за учитеље узму ауторитарне српске филологе попут Милана Будимира, који је био са свих страна нападнут чим је објавио своју студију о Филипу Вишњићу, којом је одлучно поручио да не жели учествовати у сербокроатистичкој лажи што нас је читав вијек сатирала, а потом је био и скрајнут из филологије и укупног српског памћења. Академик Будимир слиједио је виши императив који му је налагао да од Срба не скрива истину, већ да им је објави.
Поступио је онако како би требало да учине сви они који преносе оно што је жива истина. И иначе, све што је рађено иза Бечког договора аустрофилскоj е и, аутоматски, србофобско, а никако србистичко. Такво учење, убачено у божанско светосавље, посред срца разара српско биће, посебно када је у питању масонска теза да је брат мио које вјере био, те догмат о безблагодетном двоазбучју, којим се заговара равноправност ћирилице и латинице, иако се ради о звијери двоазбучја, која убија нашу спасоносну ћирилицу. Нажалост, мало их је у српском роду који су стали у одбрану ћирилице и поступили као у причи богомудрог Владике Данила о комунисти у једном руском селу који је дуго убјеђивао народ да нема Бога. Према тој причи, и поп је сједио и морао то слушaти. А онај кад је мислио да је све убиједио каже: „Ајде, попе, реци и ти шта да кажеш.” А поп каже: „Ја ћу рећи само двије ријечи: Христос воскресе!” А сељани одговорише: „Ваистину воскресе!”
9. Срби су народ који страдава зато што је православан. Вјерска се компонента по наређењу евроунијата мора избрисати како би се извршило коначно расрбљавање Срба. Зашто? – Зато што су православни Срби сила која се може припојити православној Русији, и управо стога Хангтингтон клерофобично наглашава да тамо гдје почиње православље, престаје Европа! Послије оваквих пристрасних судова постаје нам јасно зашто је Данте краља Милутина у својој „Божанственој комедији” сврстао у пакао – само зато што се овај благочестиви српски краљ крајем XVI вијека супротставио католичењу!
Кад је почело програмски да се проводи ново католичење Срба и калајисање духом унијатским? – Бечким договором Срба и Хрвата, одговарамо, а под флоскулом да као један народ и једну књижевност треба да имамо. То је био пуни смисао договора којим су Срби трајно изгубили суверенитет над српским језиком и српском књижевности; којим смо као народ прихватили јарам папиролошке сербокроатистике, те јереси ондашњег времена, која нам је потурена како бисмо утонули у њеној мисаоној трулежи, а Хрвати се фишкалски дочепали оног што је у српскојкњижевности највредније – српске народне књижевности, помијешали је са својом, минорном, и тако трајно засвојатали нашу усмену народну поезију, тај најблиставији драгуљ у којем је сачувана српска меморија. У вези с тим треба поново призвати у свијест најмногоумнијег савременог теолога српског православља, у вјечити календар уписаног Светог Владике Николаја, који је имао толико моралне снаге да у своме времену заустави пошаст југословенства науштрб српства, а који нас и данас поучава с оне стране пропадљивог гроба да смо се толика десетљећа „патили да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком”.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Нема коментара:
Постави коментар