Како ћу сам под оволиким теретом, који наткрива реч?
Ти си тамо негде. Где сунце клечи у песку и биште стаклено труње. Од којих лије очи за гледање у неки други свет. Свет који са друге стране неба и наличја памети. Наше памети, коју ни пас неће,јер му је мучнија од поздера. Склонио си се од своје погибије. Оставио си нас међу речима од којих се ни тор не може сковати, пред кућом од окорака.
Закишњавамо и у време жеге. Уби нас мемла. Осећамо се на жижљевину и јед.
Овде никога нема ко би пред госта на капију изашао. Јер не долазе гости, него накупци и прекупци. И капија је на продају, кућни рогови, прозори, бронза на бику и овну, ован и рогови. Судимо се око гробова, празних и пренатрпаних. Још делимо лобање, на наше и њине. Једино су маљеви своји са штембиљима не нашим и њиним теменима.
Нико овде није љут на тебе, ни на твоју децу, ако остану тамо. Деца су терет. Ко још рађа децу коју није у стању да нахрани. Децу којој су на храну навалили намет, гвожђа и грабеж. И ми би негде тамо, али смо обосили, подбила нам се памет, снага, воља и нада. Можда би нам тамо деца расла за коленац брже, па би нас имо ко једном у будућности поменути, запалити нам свећу. Овако смо на списку гробару и гробљу. Једино она ничу, без разлике да ли су суше ил´ поплаве. Смрт је овде ушушкана ко јаје под квочком. Једино је та кућа тесна.
Људи и куће без наде, зазидани ко у бункеру, нигде прореза да се протури нишан и мушица.
Преко наших имања беже неки други људи. Храбри. Гладни. Носе децу и образ, врело срце и бајати хлеб. Јуре за својом звездом. Мрзну се, али имају кости под кожом, које ложе и греју се. Њихов бог је са њима. Пружа им руку кад падну у ило, воду и наше гробове. Наш бог одавно није овде. Он се спријатељио са прекупцима. Ваљда нашао бољу рачуницу од шаке душа и амбља муке.
Слушај ти мене. Бог је господин човек. Немој да ми вртиш памећу ко кучка репом.Одлетео је авионом. Остали весели попови и калуђери. Војска без наредника, коморе и топографије..
Остали и песници, повадили речи уместо мачева, па се међусобом кољу и надмећу. Зашто? Браћа су, зато. ...
Ни прдеж немамо где да изведемо, залушиле се раушке у души и цугови у грлу. Не горимо. Не тињамо. Чадимо у себи. Ми смо свеће без фитиља..
Да нам није по које речи, могла би се плоча над нама излити. Плоча без имена и крста. Само плоча. На коју би слетале тице и гаврани. Исти они,који су били на Kосову у Милошево и Лазарево време. Они су једино преживели, да би приповедали истину историје,коју утиру људи.
Србија је једина земља под небом, којој историју чувају стрвинари...
Ти си тамо негде. Где сунце клечи у песку и биште стаклено труње. Од којих лије очи за гледање у неки други свет. Свет који са друге стране неба и наличја памети. Наше памети, коју ни пас неће,јер му је мучнија од поздера. Склонио си се од своје погибије. Оставио си нас међу речима од којих се ни тор не може сковати, пред кућом од окорака.
Закишњавамо и у време жеге. Уби нас мемла. Осећамо се на жижљевину и јед.
Овде никога нема ко би пред госта на капију изашао. Јер не долазе гости, него накупци и прекупци. И капија је на продају, кућни рогови, прозори, бронза на бику и овну, ован и рогови. Судимо се око гробова, празних и пренатрпаних. Још делимо лобање, на наше и њине. Једино су маљеви своји са штембиљима не нашим и њиним теменима.
Нико овде није љут на тебе, ни на твоју децу, ако остану тамо. Деца су терет. Ко још рађа децу коју није у стању да нахрани. Децу којој су на храну навалили намет, гвожђа и грабеж. И ми би негде тамо, али смо обосили, подбила нам се памет, снага, воља и нада. Можда би нам тамо деца расла за коленац брже, па би нас имо ко једном у будућности поменути, запалити нам свећу. Овако смо на списку гробару и гробљу. Једино она ничу, без разлике да ли су суше ил´ поплаве. Смрт је овде ушушкана ко јаје под квочком. Једино је та кућа тесна.
Људи и куће без наде, зазидани ко у бункеру, нигде прореза да се протури нишан и мушица.
Преко наших имања беже неки други људи. Храбри. Гладни. Носе децу и образ, врело срце и бајати хлеб. Јуре за својом звездом. Мрзну се, али имају кости под кожом, које ложе и греју се. Њихов бог је са њима. Пружа им руку кад падну у ило, воду и наше гробове. Наш бог одавно није овде. Он се спријатељио са прекупцима. Ваљда нашао бољу рачуницу од шаке душа и амбља муке.
Слушај ти мене. Бог је господин човек. Немој да ми вртиш памећу ко кучка репом.Одлетео је авионом. Остали весели попови и калуђери. Војска без наредника, коморе и топографије..
Остали и песници, повадили речи уместо мачева, па се међусобом кољу и надмећу. Зашто? Браћа су, зато. ...
Ни прдеж немамо где да изведемо, залушиле се раушке у души и цугови у грлу. Не горимо. Не тињамо. Чадимо у себи. Ми смо свеће без фитиља..
Да нам није по које речи, могла би се плоча над нама излити. Плоча без имена и крста. Само плоча. На коју би слетале тице и гаврани. Исти они,који су били на Kосову у Милошево и Лазарево време. Они су једино преживели, да би приповедали истину историје,коју утиру људи.
Србија је једина земља под небом, којој историју чувају стрвинари...
Нема коментара:
Постави коментар