Он има дугу замршену косу,
поглед замућен, а мисли неукроћене
кофере илизане од путовања
а на обући трагове изгубљених
векова, места његовог становања.
На бледој светлости на старој столици
у сребрнкастој кутији
међ' паучином, буђи и влази крпљене
мукле и осамљене угашених чула везане,
четкица сплет лице на свргле везове.
На обрису белог платна, мук, тама
и ништа, ништа се не чује осим даха
лупања срца, он не треба светла,
он ствара из мрака.
Он, седи и следи неми разговор
свога платна, слика и књига
духовно и физичко, не то није само
предмет, прочитајте слику, суштину тело
додирните обрис као што његова рука нежно
додирује сваки делић секунде
слика говори, не гледајте потпис
јер ја припадам свима, савите ме
баците, изгорите ја и даље живим.
Сломио руке, свест му узима тама
мора је продати, мора се растати
како, како кад је створио божанско
дело, лагано пада у већи очај, јер
зна, зна да ће завршити у прљавој
биртији дебелог тајкуна где ће смрад
прљавштине обмањивати њу, а оно божанско
свгнути у јад, неприметна дозиваће
његово име тихо и плачно
да, и слика плаче и ако су сузе тише од кисе.
Давно је осликао је Свевладичицу
сломљен ибрик воде у руци, на прсима молитва
око ње Серафими у црвеном ружичњаку
пуног белих голубова, оххх дрхтавих ногу
примао је признања, руковања, честитке
мислио је да није заслужио, скромно је
ћутао и сву почаст примио, оххххх
времена знања, покрио срам отуђених
са друге стране, оне жељне само крви
новца, где обешене душе блиставих умова
још увек беже од крвавог слуге махнитога, ловца!!!!
МОСТОВИ
Ви прелепи земаљски сводови
раскошни и иструлели, светли и тамни
корални и прашњави, тесани дрветом и
каменом, спајате брда и океане
подневља и културе, што памтите хиљаде
историјских ратова, винути над рекама
шапућете о тајнама неми сведоци.
Ноћу вас звезде вајају у облике дивова
помислила бих да сте пролаз и прозор, фењер
и водич ка пећини стварања свега видљивог
и невидљивог, знак почетка и краја
где се све види, као неми филм.
Како је поглед са моста у плаве
валовите воде савршен, као тек пронађен
брушени дијамант што слепи вид раскошћу,
Охх,ви мостови Алхемичари што мешате
боје и мирисе зачините ветром и кишницом
зачарајте смртнике, заробите успомене.
Ко се у тајним кочијама преко вас
возио, јахао коње беле, свирао серенаде
скупљао поцепана писма, ковао заверу.
Који сликари славни сликаху ваше лепоте,
који вас велики песници опеваше.
О, Ћуприје
Нема коментара:
Постави коментар