„Одиста, имају само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може ни сам песник себи да објасни. Томе је често повод најмања ситница, а цело грађење догађа се у једном мутном душевном стању које збуњује и самог творца, и којем филозофи не умеју да нађу право име. Царево благо је отров овог света. О њему сањају Песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем.” (Јован Дучић: „Благо цара Радована”)
Кад упознамо Снежану Писарић Милић, можемо запазити нешто несвакидашње у њеној личности: ставови су јој традиционални и окренути ка вредностима које су дубоко укорењене у прошлости нашег народа, па самим тим пружају стабилност, међутим, савременост њених доживљаја омогућава јој ширину у погледима. Такав спој улива поверење.
Исто налазимо и у редовима који су пред нама, насловљеним „Писма из Сомбора”. Наслов књиге преузет је од првог дела овог својеврсног мозаика, а осим њега она се састоји из Снежаниних приповедака које су награђиване и појединачно објављиване, „Снова са оне стране дуге” и посебног додатка.
Почећу баш од тог посебног додатка, јер је посебан по много чему. Пре свега по смелости књижевнице да настави започете и недовршене приповетке нашег чувеног реалисте и лекара Лазе Лазаревића, који је још 1891. оставио, поред девет завршених приповедака, неколико незавршених радова, као и задате смернице. Те смернице верно следи Снежана као његов настављач и успева да начини хомогени текст поштујући започети след догађаја, вокабулар и склоп мотива. Ипак, оне конфликте које Лазаревић није могао да реши у духу своје патријархалне утопије, на модеран начин решила је Снежана. Приповетка „Секција” (= обдукција) започиње древним софокловским сукобом између божанских и људских закона. Као што је Антигона из старогрчке драме морала да по обичају и уз обред сахрани оба брата једнако, а закон јој није дозвољавао да изједначи издајника са јунаком, тако Живан из „Секције” није могао да допусти да скрнављење његовог покојног оца од стране државе прође некажњено, па по дужности мора да убије „најинтелигентнијег српског чиновника” Илију. Деда изговара речи:
„Судите ви, господо, по своме закону. Мој унук Живан пресуди по божјем.”
Живан издржава казну за почињено недело, а Илијина породица кажњена је тугом и немаштином за грех главе породице.
Лаза Лазаревић није само величао вредности старог света и породичне задруге у којој појединац проналази заштиту и срећу, него је истакао и супротност грађанског друштва, у којем је човек усамљен и отуђен. Сукоби настају управо у оквиру ове супротности. Он проучава моралне и индивидуалне аспекте кризе и показује отпор према свему што долази споља, од стране школованог света, и руши спокој сеоске природности. У тај природни ток збивања Снежана складно уноси нове мотиве. Природно је да Живан жели да освети оца, али исто такву обавезу осећа и Илијин син Марко. Ту долазимо до врхунца иновативности наше књижевнице – до мотива загонетног добротвора, који психолошку продубљеност свих ликова у приповеци, коју је Снежана успешно развијала, обогаћује осећајем животне ироније и ствара додатну драматичност. Наиме, несрећну Илијину породицу редовно потпомаже тајанствена личност, а животна иронија удаљава сина Марка и његову мајку од болне и горке истине. Судбина појединца остаје у првом плану, а највећа вредност и даље је психолошка аналитичност и осветљеност ликова са више аспеката, све до њихове животности и препознатљивости.
Поента приче, међутим, није откривање загонетног добротвора јер нам свезнајући приповедач то унапред открива. На самом крају наилазимо на модерно, камијевско решење: Марко не убија крвника свога оца из дужности или ради сопственог задовољења правде. Попут судбине главног лика романа „Странац”, који постаје убица због немилосрдног сплета околности, са туђим пиштољем и злокобним и заслепљујућим сунчевим зраком у оку, случај је тај који је пресудио и Живану, па и Марку. Без своје воље Марко затиче пиштољ у својим рукама иако би у том тренутку лакше примио метак. Тресући се као врбов прут, очекује од мајке да га спречи, али она је у мислима одлутала у прошлост и сетила се свих година празних руку и хладне постеље, па њен поглед остаје Марку неухватљив. Учини му се напослетку да Живан посеже за другим пиштољем за пасом јер су очи прекривене завесом од суза. „Нека тајанствена сила те страх који мути разум, повуче обарач” – каже Снежана оно што Лазаревић није стигао. Али ни то није све – након целокупне Маркове жртве за породицу, људи га у разговору ни не помињу, већ његовог брата који је постао чувени доктор и добио службу у Београду. Тако размишљање о човековој судбини надмашује идиличне патријархалне оквире и добија горак укус.
Приповетком „Тешан” књижевница можда још изразитије показује своје познавање Лазаревићевог стила јер овде је Лазаревић оставио само скицу сеоског имања и наговештен лик дремљивог Тешана, који на трошном имању живи са оцем Глигоријем и обудовљеном сестром. Снежана Писарић Милић ипак је успела да доврши слику типичног Лазаревићевог интелектуалца у лику доктора Маричића. Школован у иностранству, слабашан и оболео, он се не уклапа више у патријархалну средину из које је потекао – чак представља њену супротност и изазива непријатност код родбине. У оквиру старе српске културе, млади су послушни према старијима, а жене према мушкарцима. Тако је доктор остао без љубави, која је „чудновата и може попут најнежнијег цвета никнути у камену” јер, по мишљењу мајке, ниједна му девојка није била по мери. Његове уредно сложене модерне кошуље и скупе књиге, живот за који су други мислили да је бајка, све то пада у воду пред благим погледом и искром у оку сеоске девојке, коју је испросио Тешан. И док Тешан сада блиста од неке „унутрашње светлости”, доктор Маричић остаје неостварен, неименован личним именом, не успевши да угоди ни себи ни другима, јер се од своје средине издваја слабошћу модерног и туђег света, која се зове – сентименталност.
Такву „сентименталност” новог нараштаја, којем је и сам припадао, Лазаревић представља у својој приповеци „Вертер”, у којој су швапске слабости супротстављене нашем херојском схватању живота. Ипак, наш реалиста своју последњу приповетку „Швабица“ пише у форми писама, баш као и романтичар Гете „Јаде младог Вертера“. Снежаниних девет писама са почетка ове књиге носе исти облик, потписује их Емина, а посвећена су Господину и пријатељу. Она су много више од љубавне исповести – износе емотивне и дубоко личне немире једне душе која тражи благо цара Радована. Повезаност са оним коме се обраћа је духовна и не познаје границе простора и времена. Она је из стварности смештена у чаролију снова, у наду, у започету књигу остављену у аманет. Та повезаност се остварује пред свитање, кад је мрак најгушћи, а вино отвара простор за ишчекивање онога кога нема, који неће доћи, а коме се Емина нада. Он пак остаје недоречен, недодирљив, а Еминина машта додељује му различите улоге. Међутим, младост пролази, снови се ретко остварују, лутања су многа. Ужитак проналази у стварању најлепших речи које ће поклонити њему. То понекад није довољно. Зато наилазимо и на црне мисли:
„Благо мртвима, они су своје одрадили...”
Ипак, код Снежане нема одустајања јер она, од свих упознатих људи, у срцу носи само оне добронамерне и често залази у просторе стварања, који су стварнији од стварних. „Прича о Емини никад умријет’ неће” назив је наредне целине која сабира још неке њене приповетке. Оне нам причају о изгнанству из сопственог дома, величају верност и постојаност у љубави, па су самим тим пуне разочарања и суза што су „слање од капи са дна Мртвог мора”. Све их повезују размишљања о човековој судбини и лајтмотив сребра које трепери на граници живота и смрти. Сећања из детињства преплићу се са богатим искуством. Да ли је тачна она изрека: „Каква те колијевка заљуља, таква те лопата загрне”? Осим оваквих егзистенцијалних недоумица, пријатељски личног и искрено исповедног тона, у збирци текстова „Писма из Сомбора” налазимо и праву документарност. Пре свега, до нас из прошлости допиру топле и духовите речи Веље Суботића, песника, драмског писца и члана Народног позоришта Сомбор. Трепере бођоши, миришу липе, а у кафанама тече лаган и питом диван. А онда наилазимо на необичан лик још једног Сомборца – Лазара Рајића (Роквуд), кога затичемо у Торонту, у ноћи која је за њега сасвим обична. У потрази за занимањем из својих снова, достигао је модеран „амерички сан”, али и древну индијанску мудрост.
Мудрост се као мотив у овој збирци посебно везује за мир, тишину и тајанственост манастира, било да је он фрушкогорски или фрањевачки. Религиозна посвећеност доживљава се као излаз из мучне свакодневице. У том смислу издваја се приповетка „Сребрена птица”, која чак надилази спој прошлости и савремености, и својом тематиком улази у ниво свевремености и универзалности поруке, коју фра Мате шаље хришћанском народу. Најбољима је дато, каже Снежана, прошлост да виде а будућност да наслуте.
„Само чисте душе примају благослове од Бога, као и поруке и знакове упозорења, које одабрани знају протумачити.”
Кад упознамо Снежану Писарић Милић, можемо запазити нешто несвакидашње у њеној личности: ставови су јој традиционални и окренути ка вредностима које су дубоко укорењене у прошлости нашег народа, па самим тим пружају стабилност, међутим, савременост њених доживљаја омогућава јој ширину у погледима. Такав спој улива поверење.
Исто налазимо и у редовима који су пред нама, насловљеним „Писма из Сомбора”. Наслов књиге преузет је од првог дела овог својеврсног мозаика, а осим њега она се састоји из Снежаниних приповедака које су награђиване и појединачно објављиване, „Снова са оне стране дуге” и посебног додатка.
Почећу баш од тог посебног додатка, јер је посебан по много чему. Пре свега по смелости књижевнице да настави започете и недовршене приповетке нашег чувеног реалисте и лекара Лазе Лазаревића, који је још 1891. оставио, поред девет завршених приповедака, неколико незавршених радова, као и задате смернице. Те смернице верно следи Снежана као његов настављач и успева да начини хомогени текст поштујући започети след догађаја, вокабулар и склоп мотива. Ипак, оне конфликте које Лазаревић није могао да реши у духу своје патријархалне утопије, на модеран начин решила је Снежана. Приповетка „Секција” (= обдукција) започиње древним софокловским сукобом између божанских и људских закона. Као што је Антигона из старогрчке драме морала да по обичају и уз обред сахрани оба брата једнако, а закон јој није дозвољавао да изједначи издајника са јунаком, тако Живан из „Секције” није могао да допусти да скрнављење његовог покојног оца од стране државе прође некажњено, па по дужности мора да убије „најинтелигентнијег српског чиновника” Илију. Деда изговара речи:
„Судите ви, господо, по своме закону. Мој унук Живан пресуди по божјем.”
Живан издржава казну за почињено недело, а Илијина породица кажњена је тугом и немаштином за грех главе породице.
Лаза Лазаревић није само величао вредности старог света и породичне задруге у којој појединац проналази заштиту и срећу, него је истакао и супротност грађанског друштва, у којем је човек усамљен и отуђен. Сукоби настају управо у оквиру ове супротности. Он проучава моралне и индивидуалне аспекте кризе и показује отпор према свему што долази споља, од стране школованог света, и руши спокој сеоске природности. У тај природни ток збивања Снежана складно уноси нове мотиве. Природно је да Живан жели да освети оца, али исто такву обавезу осећа и Илијин син Марко. Ту долазимо до врхунца иновативности наше књижевнице – до мотива загонетног добротвора, који психолошку продубљеност свих ликова у приповеци, коју је Снежана успешно развијала, обогаћује осећајем животне ироније и ствара додатну драматичност. Наиме, несрећну Илијину породицу редовно потпомаже тајанствена личност, а животна иронија удаљава сина Марка и његову мајку од болне и горке истине. Судбина појединца остаје у првом плану, а највећа вредност и даље је психолошка аналитичност и осветљеност ликова са више аспеката, све до њихове животности и препознатљивости.
Поента приче, међутим, није откривање загонетног добротвора јер нам свезнајући приповедач то унапред открива. На самом крају наилазимо на модерно, камијевско решење: Марко не убија крвника свога оца из дужности или ради сопственог задовољења правде. Попут судбине главног лика романа „Странац”, који постаје убица због немилосрдног сплета околности, са туђим пиштољем и злокобним и заслепљујућим сунчевим зраком у оку, случај је тај који је пресудио и Живану, па и Марку. Без своје воље Марко затиче пиштољ у својим рукама иако би у том тренутку лакше примио метак. Тресући се као врбов прут, очекује од мајке да га спречи, али она је у мислима одлутала у прошлост и сетила се свих година празних руку и хладне постеље, па њен поглед остаје Марку неухватљив. Учини му се напослетку да Живан посеже за другим пиштољем за пасом јер су очи прекривене завесом од суза. „Нека тајанствена сила те страх који мути разум, повуче обарач” – каже Снежана оно што Лазаревић није стигао. Али ни то није све – након целокупне Маркове жртве за породицу, људи га у разговору ни не помињу, већ његовог брата који је постао чувени доктор и добио службу у Београду. Тако размишљање о човековој судбини надмашује идиличне патријархалне оквире и добија горак укус.
Приповетком „Тешан” књижевница можда још изразитије показује своје познавање Лазаревићевог стила јер овде је Лазаревић оставио само скицу сеоског имања и наговештен лик дремљивог Тешана, који на трошном имању живи са оцем Глигоријем и обудовљеном сестром. Снежана Писарић Милић ипак је успела да доврши слику типичног Лазаревићевог интелектуалца у лику доктора Маричића. Школован у иностранству, слабашан и оболео, он се не уклапа више у патријархалну средину из које је потекао – чак представља њену супротност и изазива непријатност код родбине. У оквиру старе српске културе, млади су послушни према старијима, а жене према мушкарцима. Тако је доктор остао без љубави, која је „чудновата и може попут најнежнијег цвета никнути у камену” јер, по мишљењу мајке, ниједна му девојка није била по мери. Његове уредно сложене модерне кошуље и скупе књиге, живот за који су други мислили да је бајка, све то пада у воду пред благим погледом и искром у оку сеоске девојке, коју је испросио Тешан. И док Тешан сада блиста од неке „унутрашње светлости”, доктор Маричић остаје неостварен, неименован личним именом, не успевши да угоди ни себи ни другима, јер се од своје средине издваја слабошћу модерног и туђег света, која се зове – сентименталност.
Такву „сентименталност” новог нараштаја, којем је и сам припадао, Лазаревић представља у својој приповеци „Вертер”, у којој су швапске слабости супротстављене нашем херојском схватању живота. Ипак, наш реалиста своју последњу приповетку „Швабица“ пише у форми писама, баш као и романтичар Гете „Јаде младог Вертера“. Снежаниних девет писама са почетка ове књиге носе исти облик, потписује их Емина, а посвећена су Господину и пријатељу. Она су много више од љубавне исповести – износе емотивне и дубоко личне немире једне душе која тражи благо цара Радована. Повезаност са оним коме се обраћа је духовна и не познаје границе простора и времена. Она је из стварности смештена у чаролију снова, у наду, у започету књигу остављену у аманет. Та повезаност се остварује пред свитање, кад је мрак најгушћи, а вино отвара простор за ишчекивање онога кога нема, који неће доћи, а коме се Емина нада. Он пак остаје недоречен, недодирљив, а Еминина машта додељује му различите улоге. Међутим, младост пролази, снови се ретко остварују, лутања су многа. Ужитак проналази у стварању најлепших речи које ће поклонити њему. То понекад није довољно. Зато наилазимо и на црне мисли:
„Благо мртвима, они су своје одрадили...”
Ипак, код Снежане нема одустајања јер она, од свих упознатих људи, у срцу носи само оне добронамерне и често залази у просторе стварања, који су стварнији од стварних. „Прича о Емини никад умријет’ неће” назив је наредне целине која сабира још неке њене приповетке. Оне нам причају о изгнанству из сопственог дома, величају верност и постојаност у љубави, па су самим тим пуне разочарања и суза што су „слање од капи са дна Мртвог мора”. Све их повезују размишљања о човековој судбини и лајтмотив сребра које трепери на граници живота и смрти. Сећања из детињства преплићу се са богатим искуством. Да ли је тачна она изрека: „Каква те колијевка заљуља, таква те лопата загрне”? Осим оваквих егзистенцијалних недоумица, пријатељски личног и искрено исповедног тона, у збирци текстова „Писма из Сомбора” налазимо и праву документарност. Пре свега, до нас из прошлости допиру топле и духовите речи Веље Суботића, песника, драмског писца и члана Народног позоришта Сомбор. Трепере бођоши, миришу липе, а у кафанама тече лаган и питом диван. А онда наилазимо на необичан лик још једног Сомборца – Лазара Рајића (Роквуд), кога затичемо у Торонту, у ноћи која је за њега сасвим обична. У потрази за занимањем из својих снова, достигао је модеран „амерички сан”, али и древну индијанску мудрост.
Мудрост се као мотив у овој збирци посебно везује за мир, тишину и тајанственост манастира, било да је он фрушкогорски или фрањевачки. Религиозна посвећеност доживљава се као излаз из мучне свакодневице. У том смислу издваја се приповетка „Сребрена птица”, која чак надилази спој прошлости и савремености, и својом тематиком улази у ниво свевремености и универзалности поруке, коју фра Мате шаље хришћанском народу. Најбољима је дато, каже Снежана, прошлост да виде а будућност да наслуте.
„Само чисте душе примају благослове од Бога, као и поруке и знакове упозорења, које одабрани знају протумачити.”
Нема коментара:
Постави коментар