 |
| Кад је ово министар културе (Иван Тасовац) култури треба изјавити саучешће! |
Рођаче...
Овако је мој деда, учили ме,започињао сваки разговор, када би се некоме обратио добронамерном критиком, да га, не дај боже, не би увредио.
Рачунао деда, сви смо породица.Земљаци.Фамилија... А са фамилијом само лепо.
Е, па видиш, иако нисмо баш ужа родбина, живимо у истој земљи, а она све мања, па смо збијенији, згужванији. Свак сваком комшија, такорећи.
Пишем ти, управо због тога што смо сви заједно, овако скучени, закинути.
Закидају нам на ваги, на платама, на здравственом осгурању, на истини, на слободама, на здравој води и ваздуху, на добром укусу и здравој памети.
Једном речју, на култури.
Тако, ето, испаде, да си ти, као министар културе, одговоран за све горе наведено јер је, по дефиницији, култура свеукупност материјалних и духовних вредности једног национа.
Није ми на уму, наравно, да све натоварим на твоја плећа, али и ти лежеш и будиш се у овој нашој Србији, па те замишљам како се сваки дан одговорно запиташ шта, као наш културни стражар, можеш да урадиш за културу.
Промена на боље су увек условљене променом свести. Е, ту рођаче треба да заграбиш.
Неће ти бити лако. Народ измузен, изигран, обрукан, изблесављен, срозаног морала, безнадежно чемеран и увређен, и да хоћеш, неће више да чује за реформе. Не верује.
Од силног безобразлука, постаклука, бестидности и кочијашке неотесаности, темељито потпомогнуте медијима који му дају „оно шта народ хоће“, бљује му се, али све кесе за повраћање су у авионима.
А њима се возе само они који могу да плате и којима је, у овој земљи све потаман, па их не користе.
Знаш, знам ја да ти то све знаш. Да добро знаш да култура, осим забаве, треба да пружи едукацију. Промену свести.
Да „Парови“, “Велики брат“, “Фарма“ и свакодневна писанија о међуножјима проститутки, које преко ноћи постају звезде и идоли за генерације празноглавца, којима је једина жеља у животу да постану славни и богати, док шекспиролози мирно стоје у реду за тањир супе из народне кухиње, а музеји под катанцем.
Одувек је било питање како објаснити глупом да је глуп? Кад је он глуп.
Е, то је рођаче, твој задатак. Знам...Нема пара. Али ни памети нема мили мој.
Па и ловцима на главе је требало само дати ”оно што народ хоће”. Да скидају главе. И били су задовољни. И сити.
Не бих да сам у твојој кожи. Мора да је тесно.
И да ти се због свега, како видим, диже коса на глави. (Ја носим перику, али се и она понекад, ето, накостреши).
Давно је још Гаутама Будха срочио:
„Када изјутра устанемо будимо захвални јер... Ако не научимо пуно данас, научићемо мало. Ако не научимо ни мало, бар нисмо болесни.А ако смо болесни, нисмо мртви. Будимо зато захвални.“
И тако, пролазе дани а ми смо захвални. Не бунимо се.
Ни када смо болесни, а нису нам оверили здравствене књижице, ни када немамо деци за млеко, ни када завrшимо факултете па возимо такси, ни када нам одузму станове јер смо изгубили посао, па не можемо да платимо рату, ни када стојимо у редовима народне кухиње. Захвални смо, рођаче.
Али има једна ствар коју ти можеш да поправиш.
Помери нешто, рођаче, да више не гледамо како гологузе профукњаче возе џипове и не читамо више колико пута је која дроца променила силиконе и који су им све кримоси и колико пута лизали табане.
Па, не диктирају ваљда само тиражи новина и гледаност неке телевизије, то какви ће нам унуци бити и какве ће идоле имати?
Некада су људи, за укоп, наручивали бабе-нарикаче.Нико није умео да нариче као оне.
Осим данашњих певача и певачица турбо-фолка и музике „коју народ хоће“.
Па није ваљда да сви ми хоћемо то завијање зурла и таламбаса које прате умоболни текстови, са горопадним арлаукањем? Па не каже ли се да реч може да убије? Јер то што се данас пева и није музика. Појели су музику, рођаче, па сада подригују.
И знам ја да све није твоја кривица, али ето, ја да ти мало скренем пажњу. Па, ако и мало порадиш за своју плату, биће ти чистија савест, а нама свима малчице боље.
Опрости. Није из зле намере, али ако дозволимо да нам једини начин да нађемо себе, буде копање сопственог носа, онда ће бити касно.
Јер пропаст једног народа не доносе само бомбе.Он почиње када га свакодневно хране лошим укусом.
Овако је мој деда, учили ме,започињао сваки разговор, када би се некоме обратио добронамерном критиком, да га, не дај боже, не би увредио.
Рачунао деда, сви смо породица.Земљаци.Фамилија... А са фамилијом само лепо.
Е, па видиш, иако нисмо баш ужа родбина, живимо у истој земљи, а она све мања, па смо збијенији, згужванији. Свак сваком комшија, такорећи.
Пишем ти, управо због тога што смо сви заједно, овако скучени, закинути.
Закидају нам на ваги, на платама, на здравственом осгурању, на истини, на слободама, на здравој води и ваздуху, на добром укусу и здравој памети.
Једном речју, на култури.
Тако, ето, испаде, да си ти, као министар културе, одговоран за све горе наведено јер је, по дефиницији, култура свеукупност материјалних и духовних вредности једног национа.
Није ми на уму, наравно, да све натоварим на твоја плећа, али и ти лежеш и будиш се у овој нашој Србији, па те замишљам како се сваки дан одговорно запиташ шта, као наш културни стражар, можеш да урадиш за културу.
Промена на боље су увек условљене променом свести. Е, ту рођаче треба да заграбиш.
Неће ти бити лако. Народ измузен, изигран, обрукан, изблесављен, срозаног морала, безнадежно чемеран и увређен, и да хоћеш, неће више да чује за реформе. Не верује.
Од силног безобразлука, постаклука, бестидности и кочијашке неотесаности, темељито потпомогнуте медијима који му дају „оно шта народ хоће“, бљује му се, али све кесе за повраћање су у авионима.
А њима се возе само они који могу да плате и којима је, у овој земљи све потаман, па их не користе.
Знаш, знам ја да ти то све знаш. Да добро знаш да култура, осим забаве, треба да пружи едукацију. Промену свести.
Да „Парови“, “Велики брат“, “Фарма“ и свакодневна писанија о међуножјима проститутки, које преко ноћи постају звезде и идоли за генерације празноглавца, којима је једина жеља у животу да постану славни и богати, док шекспиролози мирно стоје у реду за тањир супе из народне кухиње, а музеји под катанцем.
Одувек је било питање како објаснити глупом да је глуп? Кад је он глуп.
Е, то је рођаче, твој задатак. Знам...Нема пара. Али ни памети нема мили мој.
Па и ловцима на главе је требало само дати ”оно што народ хоће”. Да скидају главе. И били су задовољни. И сити.
Не бих да сам у твојој кожи. Мора да је тесно.
И да ти се због свега, како видим, диже коса на глави. (Ја носим перику, али се и она понекад, ето, накостреши).
Давно је још Гаутама Будха срочио:
„Када изјутра устанемо будимо захвални јер... Ако не научимо пуно данас, научићемо мало. Ако не научимо ни мало, бар нисмо болесни.А ако смо болесни, нисмо мртви. Будимо зато захвални.“
И тако, пролазе дани а ми смо захвални. Не бунимо се.
Ни када смо болесни, а нису нам оверили здравствене књижице, ни када немамо деци за млеко, ни када завrшимо факултете па возимо такси, ни када нам одузму станове јер смо изгубили посао, па не можемо да платимо рату, ни када стојимо у редовима народне кухиње. Захвални смо, рођаче.
Али има једна ствар коју ти можеш да поправиш.
Помери нешто, рођаче, да више не гледамо како гологузе профукњаче возе џипове и не читамо више колико пута је која дроца променила силиконе и који су им све кримоси и колико пута лизали табане.
Па, не диктирају ваљда само тиражи новина и гледаност неке телевизије, то какви ће нам унуци бити и какве ће идоле имати?
Некада су људи, за укоп, наручивали бабе-нарикаче.Нико није умео да нариче као оне.
Осим данашњих певача и певачица турбо-фолка и музике „коју народ хоће“.
Па није ваљда да сви ми хоћемо то завијање зурла и таламбаса које прате умоболни текстови, са горопадним арлаукањем? Па не каже ли се да реч може да убије? Јер то што се данас пева и није музика. Појели су музику, рођаче, па сада подригују.
И знам ја да све није твоја кривица, али ето, ја да ти мало скренем пажњу. Па, ако и мало порадиш за своју плату, биће ти чистија савест, а нама свима малчице боље.
Опрости. Није из зле намере, али ако дозволимо да нам једини начин да нађемо себе, буде копање сопственог носа, онда ће бити касно.
Јер пропаст једног народа не доносе само бомбе.Он почиње када га свакодневно хране лошим укусом.
Влада Канић
Аутор“ народне“ песме „Има један кућерак у Срему“
Одело не чини човека, фризура страшила на бостану још мање.
ОдговориИзбришиРаштркана, накострешена – раздражљиво дише култура, на издисају. Докле, нормални људи, овог надрибетовенства!?