недеља, 04. октобар 2015.

Милица Аранђеловић: Лутам

Снага се расу по прашњавом путу
као што се расипају капи
низ моћни слап планинске реке.
Ни уздах, ни јецај,само нестајање.
Нема пута за недозрела путовања.
Пре но што падне ноћ,
понеси задњи зрак сунца за сећање.
Остаћеш и тако сама,
у зазору плпдних војвођанских  њива.
Бог дели сваком само оно
што је кадар издржати.
Када се живот учини
неподношљивим теретом
однекуд се појави тај  мали излаз.
Врата кроз која побегнеш.
Начини само корак и склизнеш,
а није пад ,
стресеш се ,поделиш понос,
Покупиш ствари,
сакријеш сузе,
спремиш се за нови неразуман пут.
А зашто,
 то ће свевишњи знати ,
ја ћу и даље безумно лутати......



Нема коментара:

Постави коментар