 |
| Проф. др Мирјана Стојисављевић |
Залуд моје године проведене у науци кад она бјеше јалова.
Никола Тесла
Знање надима, а љубав изграђује.Св.
Павле
Никола Тесла
Знање надима, а љубав изграђује.Св.
Павле
Тројичност српског предања
Као народ ми Срби живимо под оштрицом мача који је над нашим главама подигао многометежни Запад, диктирајући нам кроз науку да изаберемо европског човјека умјесто светосавског богочовјека, што би значило да погинемо без васкрсења, да погинемо и вјечно умремо или се пак ослободимо и кренемо путем светих Срба, који су животе своје положили за светиње своје: да се вратимо светосављу које вуче поријекло од „свјатаго коријена Симеонова”; оних Немањића, највећма испосника и мученика, који све чинише у славу цркве Христове, те Нојеве барке којаспасава васцијело човјечанство.
Да се и календарски вратимо Светоме Сави, коме блаженопочивши Владика Данило (Крстић) Ми православни Срби, који се прво молимо за цијелувасељену, па тек онда за православну цркву као мању унутар човјечанства, прихватили смо хелиоцентрични календар из Александрије, а нисмо узели нетачни грегоријански календар, само зато да би нам сваки петак био Велики петак, свака субота Велика субота у малом, а свака недјеља Васкрс у малом! Ми заједно са јеврејским имамо хелиоцентрични календар, јер за нас Христос није дошао да нам мијења календар, већ да нам мијења душе, начин живота. Нама је важно да имамо вертикалу са небеским календаром, јер наши свеци служе небеску литургију.
2. У данашњем времену аутодеструкције, самопорицања и свеопштег рата за душе, рата који одузима вјеру у будући живот, поставља се једно те исто питање – како зауставити српски духовни пади спасити завјештање предака које кроз богомудре ријечи апостола Павла гласи: „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби празном преваромпо казивању човјечијем, а не по Христу”.
Ко су то Срби? Народ који је бар три хиљаде година у континуитету на овим просторима. Који има најљепше име за Божић, одговара Владика Данило: Руси кажу Рождество, Грци Рођење, а ми кажемо: Родио се Богић Бата, родио се Божић Бата, наш брат, мали Бог!
Од чега је српски Логос саздан и у чему трајно сачуван? У чему се огледа сав Логос, сав Смисао српства? Свакако не у богомрском мудровању Запада о нама, не у учењу које је изопачило и само Христово и апостолско предање, као и предање Светих Отаца и Васељенских сабора, а сада изопачује предање Светог Саве. Западни „мудраци” већ два вијека настоје свим силама уграђеним у псеудонаучне протоколе да нас срачунато и плански обмањују и обогаљују, чинећи нас неспособним за самостално мишљење,држећи нас у заблуди у вези с тим ко смо и шта смо,у исто вријеме прерађујући нашу истину за своје колонијалне потребе, на шта нас вапијући подсјећа Свети Јустин Новојављени, сјетним и тужним гласом, који се чује до неба, а којим бруји опомена: „Нема Светог Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема?”
3. Српски Логос саздан је у српскоме језику, српској азбуци и у светосављу, том православљу српског стила и искуства, чинећи онтолошку одредницу српског предања које је триличносно.
Наиме, „као што имају три личности у Светој Тројици, при чему је прва личност Тројице – Бог Отац, друга личност Његов рођени Син и трећа личност Свети дух, и као што има разлике између њих, па је Син Божји рекао – Отац је већи од мене” (Д. Крстић), тако је тројичан и триличностан српски генетски кôд сачуван понајвише у српском језику, староставном језику, штавише, језику најстаријем. Зато је, нимало случајно, основа теологије лингвистика, а наше најстарије предање, наш Стари завјет, сачуван управо у српском језику, потом у писму, а најпослије – у светосављу. Не сачувамо ли неоскрвњена сва три предања, која су увелико пала у заборав, што је неопростив гријех, „Србадија ће пасти пред златно теле”, као јеврејски народ некоћ. Лихварски маљнових варвара, иза којих стоји илуминизирано масонство са строгом хијерархијом пирамидалног управљања свијетом, под маском глобализма кренуо је да сва три лица српског предања, која су нас држала усправнима кроз вјекове, разбије у парампарчад, кад већ није успио да нам те највише идеале профанише, што је имало, а и данас има, страшне и разарајуће посљедице.
Да ли смо имало христолики, ми Срби? Радујемо ли се што смо светосавци, па да се без страха бацимо на ту космичку змију која се устремила да нам узме душу, затре наше српско почело, предачке светиње и наше завјете, од косовског до причесног завјета, и уништи разумијевање сопствене историје у овој савременој, постсоцијалистичкој и постхладноратовској епохи „планиране историје”, у којој је доминанатна методологија стварање тоталитарних друштава, која би била гнуснија и од оног фашистичког?
Јесмо ли свјесни како смо свједоци неограничене манипулације науком, ревизијом свих знања уз беспоговорну сагласност с креаторима обликовања масовне свијести, а све под плаштом прогреса, научних достигнућа и вјере у науку? Хоћемо ли се коначно изборити с духовним геноцидом којим постхришћански Запад искорјењује истину по којој су Срби они који славе Светог Саву, а чије светосавље симболизује полицентрично аутокефално устројство насупрот моноцентричне папске организације западног хришћанства, која ствара комплекс мање вриједности народима који су ван Рима, не престајући да нас понижава својим квазиауторитетом? Свети Сава учинио је, наиме, чудо које приличи само светитељу, генију и хероју, јер нас је као народ прије много вијекова ујединио преко православља. Хоћемо ли се у времену пројектованог екуменизма, које води у унијатство, одбранити од људског мудровања што релативизује светосавље, чинећи све да га поквари и тим лакше приближи ако баш не римокатолицизму, а оно бар протестантизму?
Можемо ли се изборити за право на властиту истину о нашој историји, која не почиње са Светим Немањићима, и за право да ту истинусаопштимобез страха и стида, а не да имамо толике историјске празнине, које су резултат фалсификата агресивно наметаних од стране нордијске историске школе, а доцније кроз идеологију југословенства, која је свим средствима присиле отпочела да се заводиод уласка у заједничку државу Срба и Хрвата, уз омаловажавање и духовни суноврат Срба и наше културе? Коначно, ко је тај „непознат неко” који нам је историју конспиративно избрисао и палимпсестно на њој исписао своју окупациону, колонизаторску и ревизионистичку „истину”, да бисмо данас живјели у свијету обмана, превара и сурогата, који нам се намећу понајприје кроз западну глобалну науку, што је била и остала послушно оружје у рукама латинске цркве, ђавољи инструмент у расрбљавању Срба светосаваца?
4. Лингвистика старих језика јесте кључ за старо предањско знање које су нам претходне генерације предале, а ми морамо да га предајемо даље. „Каквом смо мјером мјерили Бога и своје претке, тако ће нам бити одмјерено”, поучава нас у томе најчаснијем задатку Свети владика Николај. Сви смо зато дужни да будућим генерацијама пренесемо истину о српском језику, истину о српском писму и истиниту вјеру нашу православну; не, дакле, реформисану истину, него цијелу истину, са свијешћу да највећа опасност лежи у реформисању и моделовању истине иза које, по правилу, стоји масонство. Када је српски језик и ћирилица нашау питању, мора да нас прожме свијест о њиховој староставности и да, уважавајући богомпослане Првоучитеље Кирила и Методија, равноапостолну браћу из Солуна, поријекло писмености вежемо за далеко ранију словенску културу, која се протеже до оне винчанске, што је била цивилизација слова која су имала исти облик као слова данашње српске ћирилице, а која је, наводно, донијета као просвјећење словенским народима тек у X вијеку.То су потврдиле студије Милана Будимира „Са балканских источника”(1969), „Грци и Пеласти” (1950), „О старијим поменима српског имена” (1959), Владимира Георгијева, „Прасловенски и индоевропски језик” (1963), Бранка Гавеле, „Из дубине векова” (1977), потом Светислава Билбије, Радивоја Пешића, „Винчанско писмо” (1995), „Завера порицања, предавања и записи” (1996), Ранке Кујић, Олега Трубачова, Бориса Рибакова, Генадија Грињевича, Јурија Мирољубова, студије великог српског археолога Миливоја Васића, „Кроз културни слој Винче” (1956), „Клеромантика у Винчи” (1956), Јована И. Деретића, Драгољуба П. Антића, „Србица” (2009) и других.
При том морамо упамтити једно: изумирање српске ћирилице отпочело је на Бечком књижевном договору латиничким потписом Вука Караџића, који је испустио да именује језик што се прекрштава, а само зато што је у питању био српски језик, тј. штокавица. Знамо ли да је за ту исту српску ћирилицу 14 учитеља из Бјелопавлића било убијено, (Бјелопавлићи су у Црној Гори - напомена уредника) јер су рекли Аустроугарима 1914: „Убиј ме, нећу писати латиницом, ја сам Србин и писаћу ћирилицом?!” А гдје смо то дошли данас, у вријеме свепрожимајуће атлантократије и натократије? До тога да је тзв. црногорска православна црква избацила из свог календара све српске свеце, почев од Светог Саве, а задржала једино Светог Василија Острошког! Ко је данас искључиво за ћирилицу у тзв. европској Србији и осталим евроунијатским српским земљама, а не за унијатско двоазбучје; за ћирилицу која симболизује православне Србе, оне које убјеђују да се морају ријешити светосавља како би постали православци?
Скоро па нико од филолога, почев од србистичког тријумвирата, састављеног од јудеомислећег Радмила Маројевића, водећег тврдорукца србистике, Милоша Ковачевића, добитника високих признања и награда, како енглеских тако и америчких, сврстаног у интелектуалце XXI стољећа за „допринос” србистици, Петра Милосављевића, до Клајна и Пипера, који сви здушно заговарају двоазбучје поред флагрантне истине да ћирилица на наше очи умире! Гдје је разлика међу њима? – Нигдје, одговарамо!
Ето нам крунског доказа да се ради о окултној лингвистичкој „елити” не србиста, него латиниста, која је сва под контролом истог свевидећег ока са врха глобалне пирамиде, и ту је са задатком да нам угаси српску националну свијест рабинизовањем српске културе под окриљем новог свјетског ционистичког поретка!
Слово – полутајни документ закулисе
1. Сви гријеси србистике видљиви су већ у њено минсистирању да се клањамо звијери двоазбучја, чиме се отворено стављају против ћирилске цивилизације поистовјећене са православном. Хоћемо ли да више вјерујемо њима него властитој памети, која нам казује сљедеће: као што је сербокроатистиком владао римоцентрични екуменизам, тако обновљеном србистиком влада женевоцентрични екуменизам? Одлика женевоцентричног екуменизма јесте да је антихристоцентричан, иако је у Женеви центар Свјетског сабора цркава. Из свега овога исходи да се у националној српској филологији ништа није промијенило у односу на братствојединствену сербокроатистику, осим што су се јахачи измијенили. Покрет за обнову србистике као покрет без вође, као што је уосталом и глобализам ропство без робовласника – у најмању руку има мутно поријекло, јер је „Слово о српском језику”, као тзв. језичко законоправило српског језика настало по директиви конспиративног и неекспонираног Свјетског сабора Срба као још један полутајни документ закулисе. Слово је дакле графички и звучни знак, синоним за ријеч, за говор, за епистему, отуда и за књигу. Свим тим окитили су се србисти кад су свјесном архаизацијом језичког законоправила српског народа кренули у обнављање аустросрбистике. По њиховом диктату србистика је свјесно стављена на погрешан пут бесмисленом доктрином о двоазбучности, чиме се на дуге стазе, уз национално самопонижење највише академске заједнице, слама дух српског народа, поступно гаси наша национална свијест и вулгаризују наше основне духовне вриједности. Двоазбучје, у које нико не вјерује, а што је мало ко јавно порекао, што говори о биједи српске филологије, као што нико не вјерује у вуковске Србе сва три вјерозакона, јер се ради о безочној манипулацији свијешћу, није ништа друго до дрско магарчење и залуђивање српског народа по директиви натовске свевласти, која је смијенила ону папску. Тако се намећу лажне вриједности, а нас приморавају да их као такве прихватимо.
Све новосрбисте у Републици Српској и Србији, те политички коректне „дисиденте” сербокроатистике, чини симбиоза корисних будала и обучених агитатора у функцији политичке пропаганде евроатлантизма, ангажованих од стране Свјетског сабора Срба, а у корист планера које ни сами не знају.
При том, једни из лингвистичко-политичког аналфабетизма, као заведени активисти, а други претворени у бирократске шефове тзв. обновљене србистике, служе истом циљу – да буду експозитура пројеврејене Европе, попут сличног Свјетског сабора Хрвата, чије је друго име Свјетски хрватски конгрес.
Србистички пучисти „Словом о српском језику”, којим су објавили лингвистички рат српским аутохтоничарима одрекавши се српства Светог Саве, учинили су све како бисмо на даље судбински били везани за Бечки договор, те како Вуков латинички потпис на овоме документу никад не би изблиједио, иако је тада реформисани српски језик у данашњици под окриљем евроунизације, као ниједан језик у свијету, постао четвороимени, што значи да је од тада четири пута прекрштен по диктату планера глобалне, не само језичке политике!
2. У „Слову” је садржана суштина стратешких циљева евроатлантиста да на српској штокавици у будућности направе један полицентрични језик, а такав захтјев стигао је преко Свјетског сабора Срба као наручиоца „Слова”, да би га конспиративно писала двојица лингвиста у коауторству са трећим чланом, и то по становима београдским, далеко од било каквих институција. Као што у Америци има труст мозгова, звани Хадсонов институт, који је само 1968. добио милионе долара од Службе цивилне одбране САД, тако је и Свјетски сабор Срба био покровитељ тројици лингвиста да лингвистички, кроз нову србистику, оправдају безакоње евроатлантиста, њихову власт над српским народом.
Кад је по диктату написано, „Слово” је било предато српским мондијалистима да га штампају у, наводно, фантастичном броју од 300 хиљада примјерака, и на пет свјетских језика, што је била маркетиншка сензација како би се овом тексту,
који у себи садржи укодиран ехо законоправила Светог Саве, дало на важности. Његови законописци, сада је већ сасвим извјесно, радили су у интересу Срба глобалиста; не, дакле, за српство, већ за некакво будуће ново југословенство, не за Српство, већ против Српства и – за себе!
Оно што сербокроатистика ономадне није стигла да уради на потпуном расрбљавању Српства преко преименовања српског језика, наставила је да ради домаћа пета колона на пољу србистике у нашем времену, у којем су се потомци још једном одрекли предака, а глобална милитаризација српства и словенства под окриљем новог свјетског поретка безобзирно узима свој данак.
На наговор Свјетског сабора Срба, онај који је прошао иницијацију пише „Слово о српском језику”, постављајући на пагански олтар стари идол којем србистика треба да приноси жртву ријечима: „Нико није ућарио ко је Вука исправљао! Сви они заврше испод Вукове штуле!” Као такав, Покрет за обнову србистике под забраном је да ишта пита, већ само треба слијепо да вјерује. Још једна окултна елита која захтијева да имамо широм затворене очи.
3. Данашње је српство крстоносно, и на њега се може понајприје односити именитељ „страдајуће православље”, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст, и на њему распети Свети Сава, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџија, као просвјетитеља који је на демагогији тобож „Срба сва три вјерозакона” разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена, с којим је отпочела „школа безбожништва”, најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, а том је приликом је европски ум, европски рацио, потпуно абдицирао пред силама мрака. У њему, се између осталог, каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.” Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице”. Не може се ништа друго рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског свештеника, те смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму, у који се то исто просвјетитељство клело.
4. Нова србистика за лаковјерне, наиме, ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под именом космополитског Европљанина Вука, а никаквог Србендe, прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике, да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље, те га што лакше вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео узгајати поданички новосвјетскопоредски менталитет, који убија српску науку и нацију, учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо се своје националне светосавске цркве; шта више, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и свој рођени српски језик! Зар да такву аустрофилску лажисрбистику обнављају наши србистички ћуприлићи под америчким утицајем, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику, која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног
до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом” – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?
Хоћемо ли и даље глорификовати аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или ћемо прогледати и видјети да је много глатких путева који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула? Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију Српства преко никад и нигдје незаживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона, који би се ујединили такозваним
полицентричним језиком, посљедњим изумом евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски германофилски двојац – Сњежана Кордић и Милош Ковачевић? Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања, које очигледно има проблем са истином, тај новоустановљени „полицентрични” језик опслуживао би више нација, те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу „Слова о српском језику”.Треба ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране идеологије Збигњев Бжежински је 2002. године рекао новинарима да су све институције новог свјетског поретка ту. „Оно што не знам јесте када ћете ви о увидјети”.
По свему судећи, јер се неоколонијална политика која даје резултате лако не мијења, посебно не разорна прохрватска језичка политика, која се на српским просторима већ одавно претворила у најпогубније средство затирања српске националне самосвијести.
3. Данашње је српство крстоносно, и на њега се може понајприје односити именитељ „страдајуће православље”, како је нашу вјеру назвао у четвртом вијеку Григорије Богослов. Чини га крст, и на њему распети Свети Сава, први српски просвјетитељ, прогнан из нашег православног свебића да би на његово мјесто уздигли до култа личности Вука Караџија, као просвјетитеља који је на демагогији тобож „Срба сва три вјерозакона” разбио светосавље, по коме су сви Срби православни. А какво је било просвјетитељство Вуковог времена, с којим је отпочела „школа безбожништва”, најбоље свједочи податак да је у његово доба одржан први ватикански концил и на њему проглашен догмат о непогрешивости папе, а том је приликом је европски ум, европски рацио, потпуно абдицирао пред силама мрака. У њему, се између осталог, каже да је папа светост свијета и одраз истине. Папа је све над свим и може све. Посебно је знаковит овај протокол: „Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити.” Или пак онај који прописује да „папа не може да буде у заблуди. Он је свемогућ. У њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру и он стога може да замјери апостолу Павлу и да мијења његове посланице”. Не може се ништа друго рећи осим да овај догмат, којим је латинска црква признала непогрешивост римског свештеника, те смртном човјеку приписала особине које припадају једино Богу, противрјечи здравом разуму, у који се то исто просвјетитељство клело.
4. Нова србистика за лаковјерне, наиме, ни по чему није аутентична и самоникла, већ су нам је под именом космополитског Европљанина Вука, а никаквог Србендe, прво писали Аустријанци из бечко-берлинске школе у име сурогатне западне филолошке науке, све у служби римокатоличке политике, да би је као такву накалемили на наше православље и светосавље, те га што лакше вулгаризовали. Од тада се у западним научним лабораторијама почео узгајати поданички новосвјетскопоредски менталитет, који убија српску науку и нацију, учећи нас да се стидимо ћирилице и одричемо се своје националне светосавске цркве; шта више, да је калајишемо духом католичким и протестантским на начин на који смо калајисали и свој рођени српски језик! Зар да такву аустрофилску лажисрбистику обнављају наши србистички ћуприлићи под америчким утицајем, док се за лаковјерне Србе облаче у скерлетно рухо српских националиста, реактивирајући тиме и фишкалску аустријску политику, која је највише урадила на завади Срба пропагирањем подјеле српског језика, срозаног
до нивоа дијалекта и помијешаног са чакавским и кајкавским „дијалектом” – по вјери, и то одмах у години Вукове смрти?
Хоћемо ли и даље глорификовати аустријско културтрегерство под окриљем натовске свевласти или ћемо прогледати и видјети да је много глатких путева који воде у пропаст, а први је онај који је обиљежила Вукова штула? Зар да нас и даље убјеђују у некакву нову интеграцију Српства преко никад и нигдје незаживјеле тезе о Србима сва три вјерозакона, који би се ујединили такозваним
полицентричним језиком, посљедњим изумом евроунијатске германске филолошке школе који нам пропагира српско-хрватски германофилски двојац – Сњежана Кордић и Милош Ковачевић? Према новој прерасподјели у оквиру западноевропског знања, које очигледно има проблем са истином, тај новоустановљени „полицентрични” језик опслуживао би више нација, те је као такав по највишим дометима теорије дефиниционизма већ омеђен у првом парафу/протоколу „Слова о српском језику”.Треба ли то да ишчекујемо поновно инсталисање испране идеологије Збигњев Бжежински је 2002. године рекао новинарима да су све институције новог свјетског поретка ту. „Оно што не знам јесте када ћете ви о увидјети”.
По свему судећи, јер се неоколонијална политика која даје резултате лако не мијења, посебно не разорна прохрватска језичка политика, која се на српским просторима већ одавно претворила у најпогубније средство затирања српске националне самосвијести.
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар