Ћутањем се издаје Бог.
Евроатлантизам истјерује ћирилицу
1. Србија и српске земље посматране под свјетлом метагеографског симболизма брана су доминацији САД иамериканизоване Европске уније према Евроазији као простору који манифестује словенску саборност. Православна вјера и црквени календар, уз то српска ћирилица као темељ националне и религиозне писмености, бедем су који православно хришћанство, сô свијета, чува од евроатлантске јудеопротестантске уроте.
То су више него добро знали горди западњаци, предводници орвеловске неоколонијалне геополитике, када су још прије више од вијек и по кренули у подмукли процес расрбљавања Срба постепеним латинизовањем (хрватизовањем) српског језика завођењем двоазбучја. Њега су пратиле продаја, издаја и предаја националног идентитета у бесцијење, те гашење српског државног суверенитета науштрб југословенства, што је постало доктрина ватиканске борбе против српског православља. Губљење језичког самопоштовања и изграђеног језичког идентитета у данашњици, посебно у ситуацији кад имамо више стотина хиљада неписмених и полуписмених Срба у Србији, прате потискивање и постепено отпадање Срба православаца, тј. оних који правилно славе Бога, од своје вјере, али и властитог знаковног писма, ћирилице, што је процес који најозбиљније пријети националном нестанку.
Информативни рат, који се уз војну агресију паралелно водио за доминацију прозападне културе на Балкану, а у перспективи и над осталим православним земљама, посебно хришћанској Русији – само зато што не припадамо геополитичкој цјелини и културно-вјерској традицији Западне и Средње Европе – имао је за посљедицу изрицање смртне пресуде ћирилици. У ери глобализације, коју проводе стратези евроатлантизма из Брисела и Вашингтона, а коју одликују глобализација простоте, вулгаризовање језика и нетолеранција према ћириличком писму као семиолошкој одредници православља и његових светиња, „у којим почива ум и срце свијета”, настоји се свим средствима смањити сфера њене употребе, при чему се измишљају сваковрсни разлози. На дјелу је пројектовани прогон ћирилице, која се перманентно налази под контролом западних мудраца. Тај надзор Срба од стране западних покровитеља трајно је извршен кроз језичко, а потом и државно везивање са Хрватима, како би се обуздао српски чинилац на увијек распетом Балкану, као предјелу
судара Истока и Запада. Везивање судбине српске ћирилице оковима догме за латиницу, а потом стављање под старатељство заговрника латинизације Срба под плаштом исфабриковане приче о благодетима двоазбучја, остварено је постулирањем мајсторски припремњене теорије дефиниционизма, по којој је и латиница српско писмо, оправдавајући то постојањем тзв. Вукове општесрпске латинице.
Циничном тврдњом о латиници као алтернативном писму српског народа у ситуацији када је ћирилица, кршењем устава који би требало да је штити, драматично истиснута из јавне употребе, замагљује се истина и подржава лажна слика о некаквој равноправности писма иако је ћирилица безалтернативно српско писмо. Умјесто да се након посљедњих ратова у српским земљама кренуло у контраофанзиву ћирилизације Србије и српских земаља како би се истиснула латиница, њена сфера употребе диктатом латиномислећих прозападних политичких моћника настоји се свим средствима проширити, за шта постоје дубоки геостратешки разлози. Као један од најподмуклијих начина да се искаже премоћ латинице показала се одбрана ћирилице, не од стране државе, него групе грађана, што је још један дискретан знак да држава нема интерес да је брани, већ ћутањем судјелује у њеној договореној предаји. И док једни бране ћирилицу, мало ко се усуђује да напада латиницу, осим посредно и узгредно, што је, поред осталог, резултат вишедеценијског кротитељског дрила
никад неумрле сербокроатистике, која је пројектовала корак по корак латинизацију и хрватизовање Срба, како би се трајно измијенио културни и национални идентитет српскога народа.
Снага сербокроатистичког завјештања и данас Србе држи у запту празновјерном тезом о двоазбучју, чиме се несметано наставља заводити тројански коњ евроатлантизма – латиница, наспрам које се управо ћирилица, због сужене употребе, показује као алтернативно писмо. Трасирано полатиничење, поред осталог, има један крупан циљ: да нас као народ уведе у структуре Европске уније, чије је знаковно писмо латиница, у духовно и свако друго ропство под америчко-натовским протекторатом, те тако за корак приближи прижељкиваном покатоличењу.
Опстанак или нестанак ћирилице најдиректније је повезан са глобалном измјеном политичких снага у Европи. Евроатлантизам, коме тежи Србија и остатак раздробљеног српског етницитета, значи само једно – да ћирилици, али ни српству нема спаса; да ћемо бити избрисани са карте велике Европе или евентуално претворени у изоловану енклаву, како нам пријете поједини загрижени идеолози такве политике. Одустајањем од овог погубног пута у евроатлантске интеграције, чији је предзнак латиница и прогонитељски дух према свему што чини православни Исток, а то су вјера, језик и ћирилично писмо, осигурава се опстанак ћирилице и останак етничких Срба на сопственој прапостојбини. У супротном, ћирилица ће умријети као жртва зависти западњачких књижевника, фарисеја и свештеника, зависти према православљу на Балкану и хришћанској Русији, оној која је дала 27 милиона жртава да би се у увијек инквизиторској Европи устоличио антифашистички међународни поредак, који се након звјерског бомбардовања Републике Српске и Србије од стране здружених снага НАТО-а у данашњици изродио у нови фашизам, многоструко погубнији од сваког претходног. Да као народ не бисмо били анонимне жртве растуће тираније западне „геополитике постмодерне”, која у XXI вијеку има за циљ не само овладавање православним балканским и источноевропским простором и његовим ресурсима већ, кроз наметање латинице, и људским душама, мора се кренути у свеопшту кампању обнављања свијести о пресудном значају употребе ћирилице и њеној древности, као и о древности српскога народа на овом тлу Европе. То значи да се нипошто не смију прихватити манипулаторске неистине о Словенима који су се појавили на европском континенту као придошлице које не треба узети у обзир приликом рјешавања важних европских питања. Најважнији корак ка постизању тог достижног циља јесте одбацивање погубне догме о двоазбучности, која је била најтврђи угаони камен сербокроатистике, да би на волшебан начин била устоличена у први протокол наводно „обновљене” србистике. Уколико не желимо да ћирилица и даље пребива у подземљу сопствене државе, у које ју је у својој ропској свијести смјестила псеудосрпска филолошка мафија, анационални Срби атлантисти и њихови тутори, за које је православни крст „рачва липова”, то је потребно јединство свих снага како би се престало са политичком и сваком другом кампањом уласка Србије и српства у властиту пропаст – звану евроатлантске интеграције.
2. Најперфиднији облик хрватизовања српског народа за вријеме комунизма био је тровање двоазбучјем – флоскулом о равноправности оба писма, чиме се поступно унијатио и разарао наш национални идентитет. Чињено је то тако што се најприје у име тзв. језичке толеранције изједначила по уставу ћирилица са латиницом, а потом тврдило да је латиница подједнако српска као и ћирилица.
– Е да ли се Христос раздијели? – узвикнуо је својевремено апостол Павле укоривши оне који су покушавали да незаконито докажу своје претензије на посједовање Црквене благодети. Да ли Јован Скерлић заговарао је 1913. колективни прелазак Срба на латиницу, а Хрвата на екавицу. Овима је опет било појашњено да се не ради ни о каквој српској екавици, већ о тзв. кајкавском екавизму. Избијање Првог свјетског рата и ненадана Скерлићева смрт спријечили су реализацију овог самоубилачког чина. Наставак латинизације усред посљедњег отаџбинског рата био је прећутни дио програма насилне екавизације прекодринских Срба, који је иницирао нови скерлићевац, академик САНУ Павле Ивић, а подржали Ивићеви пажеви са Пала, међу првима онај са постратним псеудонимом Драган Давид Дабић.
Најгорљивији србиста Милош Ковачевић за велике „заслуге” на пољу обновљене србистике изабран је 2001. године у Великој Британији за „свјетског интелектуалца године у области друштвених наука”, док је 2003. у САД био номинован за престижну награду „Дом славних”. Откад смо разобличили истину да је зарад кандидатуре за чланство у Академији наука Републике Српске био спреман да се одрекне свог „србовања” у србистици и пређе у клан „Павлобранитеља”, као да су престале да пљуште ласкаве награде атлантиста.
Да је подмукла борба тзв. „обновитеља србистике” против свих оних који нису под њиховом будном контролом управо невјероватна по цинизму и свирепости, лично сам искусила. Ауторки ових редова Ковачевић, проевроатлантски оријентисани србиста, „жртва” британске и америчке злоупотребе наградама, научник XXI вијек, како су га из милоште прозвали атлантисти, аутор уџбеника „Naš jezik za 6. razred osnovne škole”, награђеног као најбоље методичко дјело у БиХ за 1991. годину, у којем је беспријекорно слиједећи сербокроатистичко завјештање десемантизовао српски језик пузећим називником „наш језик”, поменути „обновитељ” србистике пресудио је ауторки ових редова, која није посустајала у одбрани језика српског ријечима сарадника некадашњег „оперативца режима” и сарајевске Удбе: – Зажмириш и под лед!
Благодет Господња подједнако почива на православној цркви и на бројним сектама од којих су неке управо сатанистичке? Исто питање ваља поставити и „новим“ србистима: да ли је латиница благодетно српско писмо или је то искључиво ћирилица, наш не само језички већ и моћан морални оријентир?
Под флоскулом о језичкој толеранцији, која за своје извориште има буревијесну Француску револуцију, што је на Волтеровом трагу прва увела догму о вјерској толеранцији којом су се у грађанском и вјерском праву изједначили Јевреји са хришћанима, хришћанство и јудаизам, а то је постало обавезујућа пракса свих потоњих револуција проведених од стране синкретистичке јудеомасонске секте – под истом том револуционарном паролом и српство је било скренуто са свога пута у општу пропаст и погибељни процес духовне деградације изједначавањем у уставном праву ћирилице и латинице, што је на концу произвело потпуну превласт друге. Перфидно осмишљен католички филолошки програм реализовао је своје циљеве преко „истомишљеника“ у српској лингвистици, који су нас снагом наметнутог „научног“ ауторитета држали у сербокроатистичком ропству у двије Југославије, кунући се у равноправност употребе писма, а у пракси фаворизујући латиницу. Тако је намјерним прећуткивањем и отвореним конструкцијама, подржаним од стране српских снисходљиваца из САНУ, провођено похрваћивање српског језика, а стратегија је до данас остала иста: затирати ћирилицу и сјеме из којег је потекла.
Да је Маројевић уистину стражар циониста у сазнајном смислу био ми је најчуднији обрат – да је онај који је јавно упозоравао на окрутност јудаизма и на пресудни удио Јудеја у свјетској медијској и свакој другој сатанизацији Срба био заправо њихово пропагандистичко крило; школовани агент, који јавно, на Радио Крајини у Бањој Луци, ратне 1994. године разобличава покојног пјесника Тодора Дутину реторским питањем – Шта ради Тодор Дутина у московском хотелу са агентом Мосада?
Дефиниција актуелне западне културе као јудеокршћанске сама собом свједочи о снази мондијалног јеврејства. Овом кованицом јасно је изражено настојање да јеврејство буде надређено хришћанству, при чему се пренебрегава истина да „није хришћанство повјеровало у јудаизам него јудаизам у хришћанство“ (Игњатије Антиохијски). Тако није прихватљиво говорити о јудеохришћанској традицији, јер су хришћанство и јудаизам (послије Христа) двије супротне вјере, већ је правилно ту традицију звати старозавјетно-новозавјетном, будући да је новозавјетни монотеизам испуњење старозавјетног мојсијевског монотеизма.
Изворно, јудеохришћани су они Јевреји који су примили хришћанство, а како
видимо, у данашњици је семантичко поље ове спиноване кованице проширено на Јевреје и на све хришћане, католике, протестанте, као и оне православног вјерозакона.
Маскирани заговорници западних културних вриједности, ови распамећени тамни синови српства калајисани духом католичким и протестантским, а данас и јудејским, обучени у тоге милитантне натоистичке језичке науке потпуно под контролом илуминатско-ционистичко фашистичких снага новог свјетског поретка, настављају да трабуњају о некаквој општесрпској латиници, што је, поред осталог, резултат отвореног фалсификовања издања Вуковог првог српског буквара из 1827. године којем су у репринт издању 1979. подмукло додате двије странице – да се Власи не досјете – чиме је битно измијењен Вуков оригинал, али и омогућено да се латиница назове „свесрпском”. Умјесто конкретног залагања за ћирилицу, код „обновљених” србиста имамо отворено залагање за двоазбучност, иза чега стоји посредно залагање и за латиницу, исту ону коју је, кунући се у благодети братства и јединства и србохрватства, деценијама пропагирала титографска сербокроатистика у служби римокатоличког прозелитизма. У темељу те отворене нетолеранције према једноазбучју, тј. према ћирилици, стоји политичка моћ мондијалиста, те мјешавине јудеофила171, србофоба и русофоба.
Лажно свједочење србистике
1. Откуд се под окриљем тзв. „обновљене србистике” (питање је да ли је икад и постојала као аутономна филолошка дисциплина и одговарамо да није) тако брзо стекло увјерење које је толико нетолерантно према једноазбучју, и тако брзо прешло у неразумну догму? Прикривена нетолерантност „обновитеља” србистике потиче отуда што се радило о олигархијском тријумвирату пресвучених. У „Слову о српском језику” (1998) његови законописци тврде да српски језик има два равноправна изговора (ијекавски и екавски) и два писма (ћирилицу и латиницу). То што у пракси њихова употреба уопште није равноправна, него је ћирилица скоро избачена из јавне употребе, као да не забрињава ове научне фарисеје и дволичнике. Овим текстом повлачимо свој
потпис са памфлета „Слово о српском језику”.
Амерички предсједник Клинтон тако је тврдио да су Срби криви за избијање Првог свјетског рата, и да се без њих ни холокауст не би догодио. Место обновљене србистике опет напада „јудеомасонске аргументе Павла Ивића”, а сам је као декан Филолошког факултета у Београду у своме јудеофилству учинио све да у наставу мимо реда уведе јеврејско-француског „хуманисту” Даниела Шифера, сарадника једног од директних извршилаца најгнусније медијске сатанизације Срба и највећег јеврејског србофоба, ционисте Елија Визела, нобеловца и „филантропа” који је заговорао бомбардовање Београда.
сербокроатиста, које нико није изабрао; који су конспиративно прешли у глобалисте, а пред лицем јавности били горљиви србисти и као такви врбовани од стране Свјетског сабора Срба173 и Фонда истине о Србима по критеријму спремности да служе глобалним интересима; код којих никад није наступило потпуно преумњење и силазак са пута сербокроатистичке преваре и рада у корист своје штете. Умјесто да причисте и пречисте зрно од кукоља на решету
националне филологије и тако зауставе вишедеценијски прогон ћирилице, ови лажни србисти и даље су је оставили у караказану двоазбучја, не урадивши ништа на ширењу њене употребе. Тиме су потпуно обесмислили сваку борбу за светиње српског народа, стављеног на листу непријатеља мондијалног јеврејства још у мају 1992. године, када су све јеврејске организације САД потписале петицију у којој преклињу америчку владу да се заустави српско
варварство. Против растуће тираније јудеоимперијализма, који се бира између себе у облику феудалног система, такав случај је и са србистичком олигархијом.
потпис са памфлета „Слово о српском језику”.
Амерички предсједник Клинтон тако је тврдио да су Срби криви за избијање Првог свјетског рата, и да се без њих ни холокауст не би догодио. Место обновљене србистике опет напада „јудеомасонске аргументе Павла Ивића”, а сам је као декан Филолошког факултета у Београду у своме јудеофилству учинио све да у наставу мимо реда уведе јеврејско-француског „хуманисту” Даниела Шифера, сарадника једног од директних извршилаца најгнусније медијске сатанизације Срба и највећег јеврејског србофоба, ционисте Елија Визела, нобеловца и „филантропа” који је заговорао бомбардовање Београда.
сербокроатиста, које нико није изабрао; који су конспиративно прешли у глобалисте, а пред лицем јавности били горљиви србисти и као такви врбовани од стране Свјетског сабора Срба173 и Фонда истине о Србима по критеријму спремности да служе глобалним интересима; код којих никад није наступило потпуно преумњење и силазак са пута сербокроатистичке преваре и рада у корист своје штете. Умјесто да причисте и пречисте зрно од кукоља на решету
националне филологије и тако зауставе вишедеценијски прогон ћирилице, ови лажни србисти и даље су је оставили у караказану двоазбучја, не урадивши ништа на ширењу њене употребе. Тиме су потпуно обесмислили сваку борбу за светиње српског народа, стављеног на листу непријатеља мондијалног јеврејства још у мају 1992. године, када су све јеврејске организације САД потписале петицију у којој преклињу америчку владу да се заустави српско
варварство. Против растуће тираније јудеоимперијализма, који се бира између себе у облику феудалног система, такав случај је и са србистичком олигархијом.
На иницијативу Свјетског сабора Срба настало је „Слово о српском језику” као „језичко законоправило српског народа” чији је издавач (њемачко-српски) Фонд истине о Србима, са сједиштем у Хајделбергу. Његов је клон Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић и Фонд Б92, смјештен у Јеврејској 16. у Београду, чијег је предсједника управног одбора недавно одликовао Томислава Николића. Такав је и Фонд за испитивање геноцида, којим је предсједавао Милан Булајић, „експерт” за Јасеновац, чија је предсмртна књига носила наслов „Јеврејско-српски холокауст у Јасеновцу”, у којој је страшној бројци од 700 хиљада звјерски уморених Срба претпоставио 23 хиљаде пострадалих Јевреја. У коначници, показује се да је Свјетски сабор Срба још једна у низу свјетских коалиција гоја. На позив Свјетског сабора Срба, који му је пренио Предраг Драгић Кијук, нови србиста Радмило Маројевић написао је „Слово о српском језику”, али и директно подржао оснивање Српског сабор Двери на Савиндан 1999, у посљедњем мјесецу свог полугодишњег декановања на Филолошком факултету у Београду, кад је промовисан први број часописа Двери, као листа студената србистике. Двери су преко ноћи добиле подршку водећих српских интелектуалаца, посебно се прославивши трибинама организованим на Машинском факултету. И један и други покрет осмишљени су као покрет без вође, који је предводила тројка, по обрасцу „служби”, јер је у том случају покретом лакше руководити. Оба покрета симболизована су ријечју „слово” – „Слово о језику” и „Прећутано слово”, те означитељским архаизовањем, иако се радило о вуковском Српству сва три вјерозакона, а никада и нигдје о
светосавском Српству!
Фонд истине о Србима дио је међународне хоботнице, што је очигледно има ли се у виду да сви „фондови” проистичу из једног – Ротшилдовог фонда са сједиштем у Лондону.
Проводећи у дјело „високе” принципе папства, Срби су били жртве западног „милосрђа” у три геноцида у XX вијеку.
Да се не угаси државни суверенитет, први су устали православни Срби у Хрватској, као и они у Босни и Херцеговини, стављајући се под ћирилични барјак са дубоком свијешћу да је у ћирилици сачувана истина о српству од искона. Обновитељи србистике, под исприком да брину наводно за латиничко српско насљеђе, упркос жртви од тридесет хиљада српских младића у Босни и Херцеговини, палих само зато што су православци којим је омиљела ћирилица, успјели су да једном испраном флоскулом сачувају латиницу недирнутом, те тако спријече брзу ћирилизацију прекодринских Срба. Због тога су још гори од „Павлобранитеља”, који су нам усред антисрпског рата из стиснутих уста хтјели да ишчупају нашу рођену ијекавицу и дарују је Муслиманима и Хрватима. Инквизиторски прогон у име тзв. србистике свих оних који се залажу за ћирилицу прогон је у име сербокроатистике, а никако истинске србистике. У данашњици њега проводе они „србисти” који, клањајући се култу двоазбучја,
рче пут на српским просторима евроатлантизму, као најгорем облику свеокупационизма, док у исто вријеме, узурпирајући власт над истином о српском језику траже да повјерујемо како је црно у суштини бијело.
светосавском Српству!
Фонд истине о Србима дио је међународне хоботнице, што је очигледно има ли се у виду да сви „фондови” проистичу из једног – Ротшилдовог фонда са сједиштем у Лондону.
Проводећи у дјело „високе” принципе папства, Срби су били жртве западног „милосрђа” у три геноцида у XX вијеку.
Да се не угаси државни суверенитет, први су устали православни Срби у Хрватској, као и они у Босни и Херцеговини, стављајући се под ћирилични барјак са дубоком свијешћу да је у ћирилици сачувана истина о српству од искона. Обновитељи србистике, под исприком да брину наводно за латиничко српско насљеђе, упркос жртви од тридесет хиљада српских младића у Босни и Херцеговини, палих само зато што су православци којим је омиљела ћирилица, успјели су да једном испраном флоскулом сачувају латиницу недирнутом, те тако спријече брзу ћирилизацију прекодринских Срба. Због тога су још гори од „Павлобранитеља”, који су нам усред антисрпског рата из стиснутих уста хтјели да ишчупају нашу рођену ијекавицу и дарују је Муслиманима и Хрватима. Инквизиторски прогон у име тзв. србистике свих оних који се залажу за ћирилицу прогон је у име сербокроатистике, а никако истинске србистике. У данашњици њега проводе они „србисти” који, клањајући се култу двоазбучја,
рче пут на српским просторима евроатлантизму, као најгорем облику свеокупационизма, док у исто вријеме, узурпирајући власт над истином о српском језику траже да повјерујемо како је црно у суштини бијело.
Прогонитељски дух „нових учитеља”, који се проводи под плаштом учености и мантре о двоазбучности, свједочи не само о језуитском прапоријеклу двоазбучја, којим се на српским просторима устоличавала туђа, окупациона латиница, већ је поуздан знак рабинизовања српског језика, иза којег стоје неоколонијалистички натовци и јудеофили.
2. Испоставља се да су презрена сербокроатистика, коју „нови” србисти, сједећи на двије столице и у својој анационалној комбинаторици бирократски чекајући расплет политичких догађаја, никако до краја да прозру, те њена кћерка, обновљена србистика, жртвени јарац на који су натоварени сви најтежи
гријеси сербокроатистике према српском језику ...
Латинизација Руса отпочела је од стране бољшевика одмах по избијању Октобарске револуције 1917. године. Јавну кампању наметања латинице правдали су лакшим заживљавањем космополитизма, јер је ћирилица у новом распореду улога била проглашена реакционарним писмом. Као и обично, заговорници латинице нису имали никакве стручне аргументе, већ искључиво геополитичке, да објасне због чега је то латиница „прогресивна”.
Полатиничавање Руса зауставио је 1933. године лично друг Џугашвили, чије презиме на грузијском значи „мали Јеврејин”, а надимак Стаљин добио је по вођи јеврејског устанка против римског окупатора, што је била велика мода комунистима, као крилу циониста који су своје узоре тражили међу побуњеницима из древних, али ипак јеврејских(!) времена. Други Стаљинов надимак био је „Давид”, а тако је гласио и псеудоним Радована Караџића док се
скривао од хашких истражитеља.
Виталност деценијама култивисане догме која тако добро погодује искорјењивању ћирилице свједочи о њеној ватиканско-натовској кондиционираности, и доказ је како је тзв. обновљена србистика
само још једна лажинаука, изашла испод скута панкатоличког
филолошког програма, подједнако као и кроатистика или
посестримске науке о тзв. босанском или црногорском језику. Све
оне свој настанак дугују конгрегацији за пропаганду католичког
и јудеопротестантског полувјерја, маловјерја и безвјерја, чији је
коначни циљ да се све српско и ћириличко отме и преведе у хрватско
и латиничко, а потом затре и сјећање да је то икада било српско.
Иза опсјенарске флоскуле о некаквом богатству двоазбучја, што је
остала недодирљива и под сербокроатистиком и тзв. србистиком,
која би на тај начин да намигује и евроатлантизму и евроазијству,
крије се врхунска подлост коју и овом приликом разобличујемо
у име коначног опредјељења за ћирилицу, те спознања да се
латиничењем као народ настојимо отуђити од словенства и
православног евроазијства и приближити римокатолицизму.
Тотемизам двоазбучја нема никакве везе са србистиком
и иза њега стоји најслабије оправдање и врло лоше смишљени
разлози. Упркос томе, „учитељи” тзв. србистике, а уистину
„латинистике”, клањајући се Богу и Мамону, настављају попут
лихвара да тргују тим лажним новцем. У данашњици ово иде
дотле да дирнути у двоазбучје значи починити светогрђе, јер
је разљућени синедрион србистичких „учитеља заблуда” одмах
спреман да клеветнички нападне сваког ко хули на двоазбучје, под
исприком да се тиме укида латиничко културно насљеђе српскога
народа. А све зато што прогонитељски дух којим је задојена тзв.
обновљена србистика и није изворно њен, већ је просемитски, у
лабораторијским условима узгојен под будним свевидећим оком
евратлантизма и окултизма јудеомасонских секти, чији је заштитни
знак натофилски јудеопротестантизам. Морално закржљали
„обновљени србисти”, табуизирањем ове папиролошке догме која
се изродила у звијер двоазбучја, злоупотријебили су србистику
као науку о српском језику и писму, српској традицији, култури
и духовности, претварајући је у паранауку. Излажући ћирилицу,
то свето српско писмо у коме је трајно сачувана наша спасоносна
истина, програмираној смрти, и даље увјерени да су вјешто
упаковали стару сербокроатистичку лаж у крваву српску тробојку,
од Срба траже, којег ли лукавства ума, да буду вјерни двоазбучју,
док се у исти мах заклињу у ћирилицу! Која подлост ума?! Које ли
језуитске хипокризије?! Српска ћирилица и „свесрпска” латиница?!
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 269
Да ли се смије упоредити свето и свјетовно?
На дјелу је лажна и злонамјерна дилема, још једна
демагошка флоскула коју је у својој мржњи према православљу
измислила кроатистичка агентура, а пропагирају је наши/њихови
лингвополитички „неутралци”, распамећујући нас и заглупљујући
тврдњом како је спас српског националног идентитета у два писма.
Сада већ поуздано знамо да се не ради ни о каквој заблуди, већ
о томе да мештри нове србистике, тј. антисрбистике, који су
веома мало допринијели демитологизовању сербокроатистике,
чему су највећи допринос дали управо кроатистички мудријаши,
овим и другим погрешним догмама које су уградили у трошне
темеље србистике свим силама настоје да очисте терен за долазак
латиничног евроатлантизма на раздробљену српску „прађедовину”.
Стога, да не бисмо и даље лудост држали за мудрост и у свом
празновјерју клањали се златном телету двоазбучности, које нам
пропагирају дојучерашњи грлати сербокроатисти, а данашњи
„обновитељи” србистике, те натоистичке науке која је спремна да
претапа идеологију новог колонијализма у науку о српском језику,
сва под старатељством предводника јеврејског империјализма,
као што је сербокроатистика била под контролом папског
имеријализма – морамо знати да су данашњи прогонитељи
ћирилице, који милитаризују језичку науку, још нетолерантнији
од језуита, прогоњених зато што су сами прогонили друге. Они су
најнетолерантнији од свих прогонитеља у историји човјечанства,
јер њих засад мало ко може да прогони због политичке силе која
иза њих стоји.
3. Под навалом неоколонијалног евроатлантизма, који
води прави културолошки рат против европског Истока,
зарад успостављања новог свјетског поретка програмирано се
проводи колонизовање некадашњих чланица Совјетског Савеза
и то насилном латинизацијом, а потом, уз бројна условљавања,
примањем у чланство у ЕУ. На дјелу је перфидно осмишљен план
својеврсног „обручења” Русије папском и натовском латиницом,
замјеном староставног словенског писма, које представља камен
темељац данашње цивилизације. Паралелно с латинизацијом
реализује се један од намилитантнијих пројеката које људска
цивилизација памти – обручење Русије „ракетним штитом”! Тако
је уз помоћ Велике Британије и Турске у Азербејџану 2006. године
протјерана ћирилица и замијењена латиницом, без сагласности
народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту!
Азербејџански језик латинизован је за свега пет година турском
латиницом, уз покушај да се и сам језик назове турским.
Мирјана Стојисављевић
270 ǀ
Процес османизације азербејџанског језика, као једна од
стратегија њу ејџа, текао је тако што су прве године латинизовани
уџбеници, потом новине, уличне рекламе и тако редом. Прогоњењу
ћирилице претходила је вишедеценијска кампања форсирања
латинице због, наводно, њених европских темеља, при чему су се
измишљали докази о некаквој предности латинице над ћирилицом.
Исти случај полатиничења поновио се и у Узбекистану. На сличан
начин ћирилица је преко ноћи прогнана и из Казахстана, а смјена
ћирилице, и то пучем, била је припремљена и за Татаре, као и у
Украјини. Њен евроатлантски оријентисан предсједник Виктор
Јушченко био је већ припремио декрет о преласку на латиницу
ради убрзане интеграције Украјине у структуре Европске уније, али
он ипак није успио да заживи, тако да је планирана латинизација
Украјине доживјела фијаско. Не одустајући од задатог циља,
латинизације Евроазије, исто се покушало и у Курдистану,
Киргизији и Монголији, али, на жалост евроатлантиста – без
резултата. Да се ради о старом плану преодјевеном у ново
натовско рухо свједочи судбина Румуније, у којој је средином
19. вијека извршена латинизација замјеном ћириличног писма,
што је доживио и молдавски језик, који је такође узео латиницу.
Иста зла судбина задесила је и курдски језик, који је до 1946.
године као знаковно писмо имао ћирилицу. Будући да нису на
директном удару евроатлантиста, у ћирилицу засад не дирају у
неким кинеским језицима, којима је она знаковно писмо, какви
су уралски (финско-мађарски) језици, или код дунганског народа,
који пише ћирилицом од 1953. године, а ово писмо употребљавају
и чукотско-камчатски језици.
4. Руски одговор на покушаје меке колонизације Русије
латиницом био је државнички: федерална Дума донијела је закон
о језицима према коме сви народи у Руској Федерацији користе
ћириличко писмо за своје језике. Тако је званична руска власт
заштитила ћирилицу, којом се данас на европском континенту
пише у бјелоруском, македонском, русинском, руском, украјинском,
од скора тзв. црногорском језику, као и у српском језику, гдје је она
једно од два службена писма. Из свега је видљиво да народи који
теже евроатлантским интеграцијама и безблагодетној западној
јудеохришћанској цивилизацији прелазе на латиницу, док народи
који стреме ка евроазијству и русофилству чине све да очувају и
прошире употребу ћириличног писма.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 271
На изворе србистике!
1. Словенство, кичма човјечанства, имало је своја слова онда
кад је већина прастарих народа била бесловесна. О томе свједоче
камени споменици цивилизације који спомињу име Србин и
потврђују да су Срби дио најстаријег стабла словенске расе, која
је ‘осталим народима дала ријеч’, тј. слово. Доказује то и напис на
каменом обелиску из Ксантоса, али и Велесова књига, у којој је на
дрвеним дашчицама ћириличким писменима уписана прастара
словенска хроника. Небројени писани и материјални докази о
постојању винчанске културе упућују на то да Срби живе у Европи
и Подунављу од најстаријих времена. На то упућује и српски језик
који је ‘тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, да није
могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног
и самосталног народа’, што је својевремено за наш језик тврдио
мудри слависта Шафарик, али не и наши бескичмењаци из редова
обновљене србистике, те луде кћерке мудре мајке, сербокроатистике,
коју је лансирала германска школа да би нас у вишедедеценијском
школском дрилу устројавала по туђем, латинском поретку. Та и
таква србистика још је под забраном суочавања са истином како
је подунавски базен колијевка европске цивилизације, и као таква
прије личи на празновјерје у односу на вјеру, на астрологију, а
требало је да буде попут астрономије.
Она се не усуђује за своје учитеље узети Милоша Милојевића,
који је писао и доказивао да су Срби од искона живјели на својим
садашњим земљама и да је у ћирилици сачувана истина о српству од
искона. Учитељ истинске србистике никако да постане ни највећи
српски филолог, академик Милан Будимир, школован у Бечу, који
је по диктату разљућених прохрватских језикословаца био скрајнут
из нашег памћења истога часа кад се усудио да скрене у страну
и као Србин смјело изађе из ништавила сербокроатистичког
подаништва. Њега не бисмо имали потребе србизовати, за
разлику од Вука, који је сам идеологизовао „Јевропејсво“, а кога
је сербокроатистика по упутама бечко-берлинске историјске
школе митологизовала и префабриковала од аустрофила, унијате,
чија су многобројна дјеца одреда крштена у католичкој цркви, у
некаквог Србенду; Вука који је био под строгим старатељством
аустрослависте и јансенисте Јернеја Копитара, који је кроз ову
масонизовану протестантско-јудаистичку секту представио
Вука, а са њим и Србе, „ученој Јевропи“, коју је чинило затворено
масонско братство предвођено Гетеом, Хердером и браћом Грим.
Оно га је за беспоговорно подаништво наградило чланством у
Мирјана Стојисављевић
272 ǀ
европским академијама, али и пензијама. Тако је једну добио и
од Русије, преко своје петроградске масонске браће, иако је (или
баш зато!) тзв. „реформом“ српског језика и писма разбио дубоки
језички савез Срба и Руса и тако широм отворио брану несметаном
унијаћењу и денационализацији Срба која траје до данас.
Једно је сигурно: реформа српског језика која је извршена
под његовим именом трајно је везала судбину Срба са Хрватима,
са далекосежним циљем – да Срби не буду доминантан фактор
на Балкану, већ да то постану Хрвати, вјештачка нација настала
по ватиканској инквизиторској рецептури од превјерених,
покатоличених Срба.
2. Као народу, нама Србима је неопходна метаноја, промјена
ума кроз покајање, и то не само у науци о српском језику, коју
су нови србисти програмирали тако да и надаље храмљемо за
Вуковом штулом. Срби не смију заборавити да су почели мјерити
вријеме прије свих народа свијета, да су отпочели да броје године
од 5508.177 године прије нове ере. Упркос завјери порицања српске
староставности Срби морају да поврате свијест избрисану од
стране нордијске историјске школе да Кнез Лазар погибе на Косову
6893. године о чему свједочи косовски запис рукописан од стране
благочестивог Му сина Стефана Лазаревића. Зато попут Радивоја
Пешића „оптужујемо ћутање“: ћирилица симболизује мирољубиви
дух православне саборности умјесто духа који коси православне
животе на Балкану и на осталим просторима на којим се пише
ћирилицом. Латиничари су били ти који су подметнули пожар
антисрпског рата на Балкану, у којем је требало да сагори све што
је ћирилично, а да они који пишу латиницом, а Срби су, постану
њихова ропска раја. Као и много пута прије у нашој историји, и у
овом садашњем неоколонијалном ропству ‘не држе нас Турци него
српске потурице’ (Војислав Шешељ). Одбијање да трампећи боље за
горе гледамо како на наше очи умире спасоносна ћирилица и како
се на нашој земљи заводи глобални тоталитаризам представља
једини пут спаса, онај који води у братски евроазијски савез, јер се
тек здружени са осталом православном браћом можемо изборити
за ћирилицу, српску, руску и сваку другу, а са њом и за слободу
златну. Зато као народ морамо учинити све да би се избјегла горка
чаша коју нам намијенише западноевропски наднационалисти,
паписти и антипаписти, као и остали партијци и секташи.
177 Мезопотамци су почели бројати године 3200, Египћани 3000. година
прије Христа, а Римљани од 743. године прије н. е., која се узима за годину
стварања Рима. Грци броје вријеме од 776. године, од првих олимпијских игара.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 273
Да нас, кад већ буде касно, не би облијевао зној помијешан
са крвљу, што је највећи и најрјеђи знак који нам посвједочује
Христову људску димензију, када је излажући се смрти а
истодобно страхујући од ње, тијело на крсту дрхтало а душа остала
непоколебљива – то већ сад морамо да се најодлучније припремимо
за надолазеће смутне догађаје: јер кад су предали Косово, душу
Србије и српства, продаће, не дај Боже, и српску ћирилицу. И то,
као и Косово, за џабе! (IX део)
2. Испоставља се да су презрена сербокроатистика, коју „нови” србисти, сједећи на двије столице и у својој анационалној комбинаторици бирократски чекајући расплет политичких догађаја, никако до краја да прозру, те њена кћерка, обновљена србистика, жртвени јарац на који су натоварени сви најтежи
гријеси сербокроатистике према српском језику ...
Латинизација Руса отпочела је од стране бољшевика одмах по избијању Октобарске револуције 1917. године. Јавну кампању наметања латинице правдали су лакшим заживљавањем космополитизма, јер је ћирилица у новом распореду улога била проглашена реакционарним писмом. Као и обично, заговорници латинице нису имали никакве стручне аргументе, већ искључиво геополитичке, да објасне због чега је то латиница „прогресивна”.
Полатиничавање Руса зауставио је 1933. године лично друг Џугашвили, чије презиме на грузијском значи „мали Јеврејин”, а надимак Стаљин добио је по вођи јеврејског устанка против римског окупатора, што је била велика мода комунистима, као крилу циониста који су своје узоре тражили међу побуњеницима из древних, али ипак јеврејских(!) времена. Други Стаљинов надимак био је „Давид”, а тако је гласио и псеудоним Радована Караџића док се
скривао од хашких истражитеља.
Виталност деценијама култивисане догме која тако добро погодује искорјењивању ћирилице свједочи о њеној ватиканско-натовској кондиционираности, и доказ је како је тзв. обновљена србистика
само још једна лажинаука, изашла испод скута панкатоличког
филолошког програма, подједнако као и кроатистика или
посестримске науке о тзв. босанском или црногорском језику. Све
оне свој настанак дугују конгрегацији за пропаганду католичког
и јудеопротестантског полувјерја, маловјерја и безвјерја, чији је
коначни циљ да се све српско и ћириличко отме и преведе у хрватско
и латиничко, а потом затре и сјећање да је то икада било српско.
Иза опсјенарске флоскуле о некаквом богатству двоазбучја, што је
остала недодирљива и под сербокроатистиком и тзв. србистиком,
која би на тај начин да намигује и евроатлантизму и евроазијству,
крије се врхунска подлост коју и овом приликом разобличујемо
у име коначног опредјељења за ћирилицу, те спознања да се
латиничењем као народ настојимо отуђити од словенства и
православног евроазијства и приближити римокатолицизму.
Тотемизам двоазбучја нема никакве везе са србистиком
и иза њега стоји најслабије оправдање и врло лоше смишљени
разлози. Упркос томе, „учитељи” тзв. србистике, а уистину
„латинистике”, клањајући се Богу и Мамону, настављају попут
лихвара да тргују тим лажним новцем. У данашњици ово иде
дотле да дирнути у двоазбучје значи починити светогрђе, јер
је разљућени синедрион србистичких „учитеља заблуда” одмах
спреман да клеветнички нападне сваког ко хули на двоазбучје, под
исприком да се тиме укида латиничко културно насљеђе српскога
народа. А све зато што прогонитељски дух којим је задојена тзв.
обновљена србистика и није изворно њен, већ је просемитски, у
лабораторијским условима узгојен под будним свевидећим оком
евратлантизма и окултизма јудеомасонских секти, чији је заштитни
знак натофилски јудеопротестантизам. Морално закржљали
„обновљени србисти”, табуизирањем ове папиролошке догме која
се изродила у звијер двоазбучја, злоупотријебили су србистику
као науку о српском језику и писму, српској традицији, култури
и духовности, претварајући је у паранауку. Излажући ћирилицу,
то свето српско писмо у коме је трајно сачувана наша спасоносна
истина, програмираној смрти, и даље увјерени да су вјешто
упаковали стару сербокроатистичку лаж у крваву српску тробојку,
од Срба траже, којег ли лукавства ума, да буду вјерни двоазбучју,
док се у исти мах заклињу у ћирилицу! Која подлост ума?! Које ли
језуитске хипокризије?! Српска ћирилица и „свесрпска” латиница?!
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 269
Да ли се смије упоредити свето и свјетовно?
На дјелу је лажна и злонамјерна дилема, још једна
демагошка флоскула коју је у својој мржњи према православљу
измислила кроатистичка агентура, а пропагирају је наши/њихови
лингвополитички „неутралци”, распамећујући нас и заглупљујући
тврдњом како је спас српског националног идентитета у два писма.
Сада већ поуздано знамо да се не ради ни о каквој заблуди, већ
о томе да мештри нове србистике, тј. антисрбистике, који су
веома мало допринијели демитологизовању сербокроатистике,
чему су највећи допринос дали управо кроатистички мудријаши,
овим и другим погрешним догмама које су уградили у трошне
темеље србистике свим силама настоје да очисте терен за долазак
латиничног евроатлантизма на раздробљену српску „прађедовину”.
Стога, да не бисмо и даље лудост држали за мудрост и у свом
празновјерју клањали се златном телету двоазбучности, које нам
пропагирају дојучерашњи грлати сербокроатисти, а данашњи
„обновитељи” србистике, те натоистичке науке која је спремна да
претапа идеологију новог колонијализма у науку о српском језику,
сва под старатељством предводника јеврејског империјализма,
као што је сербокроатистика била под контролом папског
имеријализма – морамо знати да су данашњи прогонитељи
ћирилице, који милитаризују језичку науку, још нетолерантнији
од језуита, прогоњених зато што су сами прогонили друге. Они су
најнетолерантнији од свих прогонитеља у историји човјечанства,
јер њих засад мало ко може да прогони због политичке силе која
иза њих стоји.
3. Под навалом неоколонијалног евроатлантизма, који
води прави културолошки рат против европског Истока,
зарад успостављања новог свјетског поретка програмирано се
проводи колонизовање некадашњих чланица Совјетског Савеза
и то насилном латинизацијом, а потом, уз бројна условљавања,
примањем у чланство у ЕУ. На дјелу је перфидно осмишљен план
својеврсног „обручења” Русије папском и натовском латиницом,
замјеном староставног словенског писма, које представља камен
темељац данашње цивилизације. Паралелно с латинизацијом
реализује се један од намилитантнијих пројеката које људска
цивилизација памти – обручење Русије „ракетним штитом”! Тако
је уз помоћ Велике Британије и Турске у Азербејџану 2006. године
протјерана ћирилица и замијењена латиницом, без сагласности
народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту!
Азербејџански језик латинизован је за свега пет година турском
латиницом, уз покушај да се и сам језик назове турским.
Мирјана Стојисављевић
270 ǀ
Процес османизације азербејџанског језика, као једна од
стратегија њу ејџа, текао је тако што су прве године латинизовани
уџбеници, потом новине, уличне рекламе и тако редом. Прогоњењу
ћирилице претходила је вишедеценијска кампања форсирања
латинице због, наводно, њених европских темеља, при чему су се
измишљали докази о некаквој предности латинице над ћирилицом.
Исти случај полатиничења поновио се и у Узбекистану. На сличан
начин ћирилица је преко ноћи прогнана и из Казахстана, а смјена
ћирилице, и то пучем, била је припремљена и за Татаре, као и у
Украјини. Њен евроатлантски оријентисан предсједник Виктор
Јушченко био је већ припремио декрет о преласку на латиницу
ради убрзане интеграције Украјине у структуре Европске уније, али
он ипак није успио да заживи, тако да је планирана латинизација
Украјине доживјела фијаско. Не одустајући од задатог циља,
латинизације Евроазије, исто се покушало и у Курдистану,
Киргизији и Монголији, али, на жалост евроатлантиста – без
резултата. Да се ради о старом плану преодјевеном у ново
натовско рухо свједочи судбина Румуније, у којој је средином
19. вијека извршена латинизација замјеном ћириличног писма,
што је доживио и молдавски језик, који је такође узео латиницу.
Иста зла судбина задесила је и курдски језик, који је до 1946.
године као знаковно писмо имао ћирилицу. Будући да нису на
директном удару евроатлантиста, у ћирилицу засад не дирају у
неким кинеским језицима, којима је она знаковно писмо, какви
су уралски (финско-мађарски) језици, или код дунганског народа,
који пише ћирилицом од 1953. године, а ово писмо употребљавају
и чукотско-камчатски језици.
4. Руски одговор на покушаје меке колонизације Русије
латиницом био је државнички: федерална Дума донијела је закон
о језицима према коме сви народи у Руској Федерацији користе
ћириличко писмо за своје језике. Тако је званична руска власт
заштитила ћирилицу, којом се данас на европском континенту
пише у бјелоруском, македонском, русинском, руском, украјинском,
од скора тзв. црногорском језику, као и у српском језику, гдје је она
једно од два службена писма. Из свега је видљиво да народи који
теже евроатлантским интеграцијама и безблагодетној западној
јудеохришћанској цивилизацији прелазе на латиницу, док народи
који стреме ка евроазијству и русофилству чине све да очувају и
прошире употребу ћириличног писма.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 271
На изворе србистике!
1. Словенство, кичма човјечанства, имало је своја слова онда
кад је већина прастарих народа била бесловесна. О томе свједоче
камени споменици цивилизације који спомињу име Србин и
потврђују да су Срби дио најстаријег стабла словенске расе, која
је ‘осталим народима дала ријеч’, тј. слово. Доказује то и напис на
каменом обелиску из Ксантоса, али и Велесова књига, у којој је на
дрвеним дашчицама ћириличким писменима уписана прастара
словенска хроника. Небројени писани и материјални докази о
постојању винчанске културе упућују на то да Срби живе у Европи
и Подунављу од најстаријих времена. На то упућује и српски језик
који је ‘тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, да није
могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног
и самосталног народа’, што је својевремено за наш језик тврдио
мудри слависта Шафарик, али не и наши бескичмењаци из редова
обновљене србистике, те луде кћерке мудре мајке, сербокроатистике,
коју је лансирала германска школа да би нас у вишедедеценијском
школском дрилу устројавала по туђем, латинском поретку. Та и
таква србистика још је под забраном суочавања са истином како
је подунавски базен колијевка европске цивилизације, и као таква
прије личи на празновјерје у односу на вјеру, на астрологију, а
требало је да буде попут астрономије.
Она се не усуђује за своје учитеље узети Милоша Милојевића,
који је писао и доказивао да су Срби од искона живјели на својим
садашњим земљама и да је у ћирилици сачувана истина о српству од
искона. Учитељ истинске србистике никако да постане ни највећи
српски филолог, академик Милан Будимир, школован у Бечу, који
је по диктату разљућених прохрватских језикословаца био скрајнут
из нашег памћења истога часа кад се усудио да скрене у страну
и као Србин смјело изађе из ништавила сербокроатистичког
подаништва. Њега не бисмо имали потребе србизовати, за
разлику од Вука, који је сам идеологизовао „Јевропејсво“, а кога
је сербокроатистика по упутама бечко-берлинске историјске
школе митологизовала и префабриковала од аустрофила, унијате,
чија су многобројна дјеца одреда крштена у католичкој цркви, у
некаквог Србенду; Вука који је био под строгим старатељством
аустрослависте и јансенисте Јернеја Копитара, који је кроз ову
масонизовану протестантско-јудаистичку секту представио
Вука, а са њим и Србе, „ученој Јевропи“, коју је чинило затворено
масонско братство предвођено Гетеом, Хердером и браћом Грим.
Оно га је за беспоговорно подаништво наградило чланством у
Мирјана Стојисављевић
272 ǀ
европским академијама, али и пензијама. Тако је једну добио и
од Русије, преко своје петроградске масонске браће, иако је (или
баш зато!) тзв. „реформом“ српског језика и писма разбио дубоки
језички савез Срба и Руса и тако широм отворио брану несметаном
унијаћењу и денационализацији Срба која траје до данас.
Једно је сигурно: реформа српског језика која је извршена
под његовим именом трајно је везала судбину Срба са Хрватима,
са далекосежним циљем – да Срби не буду доминантан фактор
на Балкану, већ да то постану Хрвати, вјештачка нација настала
по ватиканској инквизиторској рецептури од превјерених,
покатоличених Срба.
2. Као народу, нама Србима је неопходна метаноја, промјена
ума кроз покајање, и то не само у науци о српском језику, коју
су нови србисти програмирали тако да и надаље храмљемо за
Вуковом штулом. Срби не смију заборавити да су почели мјерити
вријеме прије свих народа свијета, да су отпочели да броје године
од 5508.177 године прије нове ере. Упркос завјери порицања српске
староставности Срби морају да поврате свијест избрисану од
стране нордијске историјске школе да Кнез Лазар погибе на Косову
6893. године о чему свједочи косовски запис рукописан од стране
благочестивог Му сина Стефана Лазаревића. Зато попут Радивоја
Пешића „оптужујемо ћутање“: ћирилица симболизује мирољубиви
дух православне саборности умјесто духа који коси православне
животе на Балкану и на осталим просторима на којим се пише
ћирилицом. Латиничари су били ти који су подметнули пожар
антисрпског рата на Балкану, у којем је требало да сагори све што
је ћирилично, а да они који пишу латиницом, а Срби су, постану
њихова ропска раја. Као и много пута прије у нашој историји, и у
овом садашњем неоколонијалном ропству ‘не држе нас Турци него
српске потурице’ (Војислав Шешељ). Одбијање да трампећи боље за
горе гледамо како на наше очи умире спасоносна ћирилица и како
се на нашој земљи заводи глобални тоталитаризам представља
једини пут спаса, онај који води у братски евроазијски савез, јер се
тек здружени са осталом православном браћом можемо изборити
за ћирилицу, српску, руску и сваку другу, а са њом и за слободу
златну. Зато као народ морамо учинити све да би се избјегла горка
чаша коју нам намијенише западноевропски наднационалисти,
паписти и антипаписти, као и остали партијци и секташи.
177 Мезопотамци су почели бројати године 3200, Египћани 3000. година
прије Христа, а Римљани од 743. године прије н. е., која се узима за годину
стварања Рима. Грци броје вријеме од 776. године, од првих олимпијских игара.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 273
Да нас, кад већ буде касно, не би облијевао зној помијешан
са крвљу, што је највећи и најрјеђи знак који нам посвједочује
Христову људску димензију, када је излажући се смрти а
истодобно страхујући од ње, тијело на крсту дрхтало а душа остала
непоколебљива – то већ сад морамо да се најодлучније припремимо
за надолазеће смутне догађаје: јер кад су предали Косово, душу
Србије и српства, продаће, не дај Боже, и српску ћирилицу. И то,
као и Косово, за џабе! (IX део)
ЗВИЈЕР ДВОАЗБУЧЈА
Ћутањем се издаје Бог.
Евроатлантизам истјерује ћирилицу
1. Србија и српске земље посматране под свјетлом
метагеографског симболизма брана су доминацији САД и
американизоване Европске уније према Евроазији као простору
који манифестује словенску саборност. Православна вјера и
црквени календар, уз то српска ћирилица као темељ националне и
религиозне писмености, бедем су који православно хришћанство,
сô свијета, чува од евроатлантске јудеопротестантске уроте.
То су више него добро знали горди западњаци, предводници
орвеловске неоколонијалне геополитике, када су још прије више
од вијек и по кренули у подмукли процес расрбљавања Срба
постепеним латинизовањем (хрватизовањем) српског језика
завођењем двоазбучја. Њега су пратиле продаја, издаја и предаја
националног идентитета у бесцијење, те гашење српског државног
суверенитета науштрб југословенства, што је постало доктрина
ватиканске борбе против српског православља. Губљење језичког
самопоштовања и изграђеног језичког идентитета у данашњици,
посебно у ситуацији кад имамо више стотина хиљада неписмених
и полуписмених Срба у Србији, прате потискивање и постепено
отпадање Срба православаца, тј. оних који правилно славе Бога,
од своје вјере, али и властитог знаковног писма, ћирилице, што је
процес који најозбиљније пријети националном нестанку.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 261
Информативни рат, који се уз војну агресију паралелно
водио за доминацију прозападне културе на Балкану, а у
перспективи и над осталим православним земљама, посебно
хришћанској Русији – само зато што не припадамо геополитичкој
цјелини и културно-вјерској традицији Западне и Средње Европе
– имао је за посљедицу изрицање смртне пресуде ћирилици. У
ери глобализације, коју проводе стратези евроатлантизма из
Брисела и Вашингтона, а коју одликују глобализација простоте,
вулгаризовање језика и нетолеранција према ћириличком писму
као семиолошкој одредници православља и његових светиња,
„у којим почива ум и срце свијета”, настоји се свим средствима
смањити сфера њене употребе, при чему се измишљају сваковрсни
разлози. На дјелу је пројектовани прогон ћирилице, која се
перманентно налази под контролом западних мудраца. Тај надзор
Срба од стране западних покровитеља трајно је извршен кроз
језичко, а потом и државно везивање са Хрватима, како би се
обуздао српски чинилац на увијек распетом Балкану, као предјелу
судара Истока и Запада. Везивање судбине српске ћирилице
оковима догме за латиницу, а потом стављање под старатељство
заговрника латинизације Срба под плаштом исфабриковане
приче о благодетима двоазбучја, остварено је постулирањем
мајсторски припремњене теорије дефиниционизма, по којој је и
латиница српско писмо, оправдавајући то постојањем тзв. Вукове
општесрпске латинице.
Циничном тврдњом о латиници као алтернативном писму
српског народа у ситуацији када је ћирилица, кршењем устава
који би требало да је штити, драматично истиснута из јавне
употребе, замагљује се истина и подржава лажна слика о некаквој
равноправности писма иако је ћирилица безалтернативно српско
писмо. Умјесто да се након посљедњих ратова у српским земљама
кренуло у контраофанзиву ћирилизације Србије и српских
земаља како би се истиснула латиница, њена сфера употребе
диктатом латиномислећих прозападних политичких моћника
настоји се свим средствима проширити, за шта постоје дубоки
геостратешки разлози. Као један од најподмуклијих начина да се
искаже премоћ латинице показала се одбрана ћирилице, не од
стране државе, него групе грађана, што је још један дискретан
знак да држава нема интерес да је брани, већ ћутањем судјелује
у њеној договореној предаји. И док једни бране ћирилицу, мало
ко се усуђује да напада латиницу, осим посредно и узгредно, што
је, поред осталог, резултат вишедеценијског кротитељског дрила
никад неумрле сербокроатистике, која је пројектовала корак
Мирјана Стојисављевић
262 ǀ
по корак латинизацију и хрватизовање Срба, како би се трајно
измијенио културни и национални идентитет српскога народа.
Снага сербокроатистичког завјештања и данас Србе држи у запту
празновјерном тезом о двоазбучју, чиме се несметано наставља
заводити тројански коњ евроатлантизма – латиница, наспрам
које се управо ћирилица, због сужене употребе, показује као
алтернативно писмо. Трасирано полатиничење, поред осталог,
има један крупан циљ: да нас као народ уведе у структуре Европске
уније, чије је знаковно писмо латиница, у духовно и свако друго
ропство под америчко-натовским протекторатом, те тако за корак
приближи прижељкиваном покатоличењу.
Опстанак или нестанак ћирилице најдиректније је
повезан са глобалном измјеном политичких снага у Европи.
Евроатлантизам, коме тежи Србија и остатак раздробљеног
српског етницитета, значи само једно – да ћирилици, али ни
српству нема спаса; да ћемо бити избрисани са карте велике
Европе или евентуално претворени у изоловану енклаву, како
нам пријете поједини загрижени идеолози такве политике.
Одустајањем од овог погубног пута у евроатлантске интеграције,
чији је предзнак латиница и прогонитељски дух према свему што
чини православни Исток, а то су вјера, језик и ћирилично писмо,
осигурава се опстанак ћирилице и останак етничких Срба на
сопственој прапостојбини. У супротном, ћирилица ће умријети као
жртва зависти западњачких књижевника, фарисеја и свештеника,
зависти према православљу на Балкану и хришћанској Русији, оној
која је дала 27 милиона жртава да би се у увијек инквизиторској
Европи устоличио антифашистички међународни поредак, који
се након звјерског бомбардовања Републике Српске и Србије од
стране здружених снага НАТО-а у данашњици изродио у нови
фашизам, многоструко погубнији од сваког претходног.
Да као народ не бисмо били анонимне жртве растуће тираније
западне „геополитике постмодерне”, која у XXI вијеку има за циљ не
само овладавање православним балканским и источноевропским
простором и његовим ресурсима већ, кроз наметање латинице, и
људским душама, мора се кренути у свеопшту кампању обнављања
свијести о пресудном значају употребе ћирилице и њеној древности,
као и о древности српскога народа на овом тлу Европе. То значи
да се нипошто не смију прихватити манипулаторске неистине
о Словенима који су се појавили на европском континенту као
придошлице које не треба узети у обзир приликом рјешавања
важних европских питања. Најважнији корак ка постизању тог
достижног циља јесте одбацивање погубне догме о двоазбучности,
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 263
која је била најтврђи угаони камен сербокроатистике, да би
на волшебан начин била устоличена у први протокол наводно
„обновљене” србистике. Уколико не желимо да ћирилица и даље
пребива у подземљу сопствене државе, у које ју је у својој ропској
свијести смјестила псеудосрпска филолошка мафија, анационални
Срби166 атлантисти и њихови тутори167, за које је православни крст
„рачва липова”, то је потребно јединство свих снага како би се
престало са политичком и сваком другом кампањом уласка Србије
и српства у властиту пропаст – звану евроатлантске интеграције.
2. Најперфиднији облик хрватизовања српског народа за
вријеме комунизма био је тровање двоазбучјем – флоскулом о
равноправности оба писма, чиме се поступно унијатио и разарао
наш национални идентитет. Чињено је то тако што се најприје у
име тзв. језичке толеранције изједначила по уставу ћирилица са
латиницом, а потом тврдило да је латиница подједнако српска као
и ћирилица.
– Еда ли се Христос раздијели? – узвикнуо је својевремено
апостол Павле укоривши оне који су покушавали да незаконито
докажу своје претензије на посједовање Црквене благодети. Да ли
166 Јован Скерлић заговарао је 1913. колективни прелазак Срба
на латиницу, а Хрвата на екавицу. Овима је опет било појашњено да се не ради
ни о каквој српској екавици, већ о тзв. кајкавском екавизму. Избијање Првог
свјетског рата и ненадана Скерлићева смрт спријечили су реализацију овог
самоубилачког чина. Наставак латинизације усред посљедњег отаџбинског рата
био је прећутни дио програма насилне екавизације прекодринских Срба, који је
иницирао нови скерлићевац, академик САНУ Павле Ивић, а подржали Ивићеви
пажеви са Пала, међу првима онај са постратним псеудонимом Драган Давид
Дабић.
167 Најгорљивији србиста Милош Ковачевић за велике „заслуге”
на пољу обновљене србистике изабран је 2001. године у Великој Британији за
„свјетског интелектуалца године у области друштвених наука”, док је 2003. у САД
био номинован за престижну награду „Дом славних”. Откад смо разобличили
истину да је зарад кандидатуре за чланство у Академији наука Републике
Српске био спреман да се одрекне свог „србовања” у србистици и пређе у клан
„Павлобранитеља”, као да су престале да пљуште ласкаве награде атлантиста.
Да је подмукла борба тзв. „обновитеља србистике” против свих оних који нису
под њиховом будном контролом управо невјероватна по цинизму и свирепости,
лично сам искусила. Ауторки ових редова Ковачевић, проевроатлантски
оријентисани србиста, „жртва” британске и америчке злоупотребе наградама,
научник XXI вијек, како су га из милоште прозвали атлантисти, аутор уџбеника
„Naš jezik za 6. razred osnovne škole”, награђеног као најбоље методичко дјело
у БиХ за 1991. годину, у којем је беспријекорно слиједећи сербокроатистичко
завјештање десемантизовао српски језик пузећим називником „наш језик”,
поменути „обновитељ” србистике пресудио је ауторки ових редова, која
није посустајала у одбрани језика српског ријечима сарадника некадашњег
„оперативца режима” и сарајевске Удбе: – Зажмириш и под лед!
Мирјана Стојисављевић
264 ǀ
благодет Господња подједнако почива на православној цркви и
на бројним сектама од којих су неке управо сатанистичке? Исто
питање ваља поставити и „новим“ србистима: да ли је латиница
благодетно српско писмо или је то искључиво ћирилица, наш не
само језички већ и моћан морални оријентир?
Под флоскулом о језичкој толеранцији, која за своје
извориште има буревијесну Француску револуцију, што је на
Волтеровом трагу прва увела догму о вјерској толеранцији
којом су се у грађанском и вјерском праву изједначили Јевреји168
са хришћанима, хришћанство и јудаизам169, а то је постало
обавезујућа пракса свих потоњих револуција проведених од
стране синкретистичке јудеомасонске секте – под истом том
револуционарном паролом и српство је било скренуто са свога
пута у општу пропаст и погибељни процес духовне деградације
изједначавањем у уставном праву ћирилице и латинице, што је на
концу произвело потпуну превласт друге. Перфидно осмишљен
католички филолошки програм реализовао је своје циљеве преко
„истомишљеника“ у српској лингвистици, који су нас снагом
наметнутог „научног“ ауторитета држали у сербокроатистичком
ропству у двије Југославије, кунући се у равноправност употребе
писма, а у пракси фаворизујући латиницу. Тако је намјерним
прећуткивањем и отвореним конструкцијама, подржаним од
стране српских снисходљиваца из САНУ, провођено похрваћивање
српског језика, а стратегија је до данас остала иста: затирати
ћирилицу и сјеме из којег је потекла.
168 Да је Маројевић уистину стражар циониста у сазнајном смислу био ми
је најчуднији обрат – да је онај који је јавно упозоравао на окрутност јудаизма и
на пресудни удио Јудеја у свјетској медијској и свакој другој сатанизацији Срба
био заправо њихово пропагандистичко крило; школовани агент, који јавно, на
Радио Крајини у Бањој Луци, ратне 1994. године разобличава покојног пјесника
Тодора Дутину реторским питањем – Шта ради Тодор Дутина у московском
хотелу са агентом Мосада?
169 Дефиниција актуелне западне културе као јудеокршћанске сама собом
свједочи о снази мондијалног јеврејства. Овом кованицом јасно је изражено
настојање да јеврејство буде надређено хришћанству, при чему се пренебрегава
истина да „није хришћанство повјеровало у јудаизам него јудаизам у хришћанство“
(Игњатије Антиохијски). Тако није прихватљиво говорити о јудеохришћанској
традицији, јер су хришћанство и јудаизам (послије Христа) двије супротне вјере,
већ је правилно ту традицију звати старозавјетно-новозавјетном, будући да је
новозавјетни монотеизам испуњење старозавјетног мојсијевског монотеизма.
Изворно, јудеохришћани су они Јевреји који су примили хришћанство, а како
видимо, у данашњици је семантичко поље ове спиноване кованице проширено
на Јевреје и на све хришћане, католике, протестанте, као и оне православног
вјерозакона.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 265
Маскирани заговорници западних културних вриједности,
ови распамећени тамни синови српства калајисани духом
католичким и протестантским, а данас и јудејским, обучени у тоге
милитантне натоистичке језичке науке потпуно под контролом
илуминатско-ционистичко фашистичких снага новог свјетског
поретка, настављају да трабуњају о некаквој општесрпској латиници,
што је, поред осталог, резултат отвореног фалсификовања
издања Вуковог првог српског буквара из 1827. године којем су
у репринт издању 1979. подмукло додате двије странице – да се
Власи не досјете – чиме је битно измијењен Вуков оригинал, али и
омогућено да се латиница назове „свесрпском”. Умјесто конкретног
залагања за ћирилицу, код „обновљених” србиста имамо отворено
залагање за двоазбучност170, иза чега стоји посредно залагање
и за латиницу, исту ону коју је, кунући се у благодети братства и
јединства и србохрватства, деценијама пропагирала титографска
сербокроатистика у служби римокатоличког прозелитизма. У
темељу те отворене нетолеранције према једноазбучју, тј. према
ћирилици, стоји политичка моћ мондијалиста, те мјешавине
јудеофила171, србофоба и русофоба.
Лажно свједочење србистике
1. Откуд се под окриљем тзв. „обновљене србистике” (питање
је да ли је икад и постојала као аутономна филолошка дисциплина
и одговарамо да није) тако брзо стекло увјерење које је толико
нетолерантно према једноазбучју, и тако брзо прешло у неразумну
догму? Прикривена нетолерантност „обновитеља” србистике потиче
отуда што се радило о олигархијском тријумвирату пресвучених
170 У „Слову о српском језику” (1998) његови законописци
тврде да српски језик има два равноправна изговора (ијекавски и екавски) и
два писма (ћирилицу и латиницу). То што у пракси њихова употреба уопште
није равноправна, него је ћирилица скоро избачена из јавне употребе, као да
не забрињава ове научне фарисеје и дволичнике. Овим текстом повлачимо свој
потпис са памфлета „Слово о српском језику”.
171 Амерички предсједник Клинтон тако је тврдио да су Срби
криви за избијање Првог свјетског рата, и да се без њих ни холокауст не би
догодио. Местр обновљене србистике опет напада „јудеомасонске аргументе
Павла Ивића”, а сам је као декан Филолошког факултета у Београду у своме
јудеофилству учинио све да у наставу мимо реда уведе јеврејско-француског
„хуманисту” Даниела Шифера, сарадника једног од директних извршилаца
најгнусније медијске сатанизације Срба и највећег јеврејског србофоба, ционисте
Елија Визела, нобеловца и „филантропа” који је заговорао бомбардовање
Београда.
Мирјана Стојисављевић
266 ǀ
сербокроатиста, које нико није изабрао172; који су конспиративно
прешли у глобалисте, а пред лицем јавности били горљиви србисти
и као такви врбовани од стране Свјетског сабора Срба173 и Фонда
истине о Србима174 по критеријму спремности да служе глобалним
интересима; код којих никад није наступило потпуно преумњење
и силазак са пута сербокроатистичке преваре и рада у корист своје
штете. Умјесто да причисте и пречисте зрно од кукоља на решету
националне филологије и тако зауставе вишедеценијски прогон
ћирилице, ови лажни србисти и даље су је оставили у караказану
двоазбучја, не урадивши ништа на ширењу њене употребе. Тиме
су потпуно обесмислили сваку борбу за светиње175 српског народа,
стављеног на листу непријатеља мондијалног јеврејства још у мају
1992. године, када су све јеврејске организације САД потписале
петицију у којој преклињу америчку владу да се заустави српско
варварство. Против растуће тираније јудеоимперијализма, који
172 Као што свијетом влада неизборна, насљедна олигархија, која
се бира између себе у облику феудалног система, такав случај је и са србистичком
олигархијом.
173 На иницијативу Свјетског сабора Срба настало је „Слово о
српском језику” као „језичко законоправило српског народа” чији је издавач
(њемачко-српски) Фонд истине о Србима, са сједиштем у Хајделбергу. Његов
је клон Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић и Фонд Б92, смјештен
у Јеврејској 16. у Београду, чијег је предсједника управног одбора недавно
одликовао Томислава Николића. Такав је и Фонд за испитивање геноцида, којим
је предсједавао Милан Булајић, „експерт” за Јасеновац, чија је предсмртна књига
носила наслов „Јеврејско-српски холокауст у Јасеновцу”, у којој је страшној
бројци од 700 хиљада звјерски уморених Срба претпоставио 23 хиљаде
пострадалих Јевреја. У коначници, показује се да је Свјетски сабор Срба још
једна у низу свјетских коалиција гоја. На позив Свјетског сабора Срба, који му
је пренио Предраг Драгић Кијук, нови србиста Радмило Маројевић написао је
„Слово о српском језику”, али и директно подржао оснивање Српског сабора
Двери на Савиндан 1999, у посљедњем мјесецу свог полугодишњег декановања
на Филолошком факултету у Београду, кад је промовисан први број часописа
Двери, као листа студената србистике. Двери су преко ноћи добиле подршку
водећих српских интелектуалаца, посебно се прославивши трибинама
огрганизованим на Машинском факултету. И један и други покрет осмишљени
су као покрет без вође, који је предводила тројка, по обрасцу „служби”, јер је у
том случају покретом лакше руководити. Оба покрета симболизована су ријечју
„слово” – „Слово о језику” и „Прећутано слово”, те означитељским архаизовањем,
иако се радило о вуковском Српству сва три вјерозакона, а никада и нигдје о
светосавском Српству!
174 Фонд истине о Србима дио је међународне хоботнице, што је
очигледно има ли се у виду да сви „фондови” проистичу из једног – Ротшилдовог
фонда са сједиштем у Лондону.
175 Проводећи у дјело „високе” принципе папства, Срби су били
жртве западног „милосрђа” у три геноцида у XX вијеку.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 267
гаси државне суверенитете, први су устали православни Срби у
Хрватској, као и они у Босни и Херцеговини, стављајући се под
ћирилични барјак са дубоком свијешћу да је у ћирилици сачувана
истина о српству од искона. Обновитељи србистике, под исприком
да брину наводно за латиничко српско насљеђе, упркос жртви од
тридесет хиљада српских младића у Босни и Херцеговини, палих
само зато што су православци којим је омиљела ћирилица, успјели
су да једном испраном флоскулом сачувају латиницу недирнутом, те
тако спријече брзу ћирилизацију прекодринских Срба176. Због тога
су још гори од „Павлобранитеља”, који су нам усред антисрпског
рата из стиснутих уста хтјели да ишчупају нашу рођену ијекавицу
и дарују је Муслиманима и Хрватима. Инквизиторски прогон у име
тзв. србистике свих оних који се залажу за ћирилицу прогон је у
име сербокроатистике, а никако истинске србистике. У данашњици
њега проводе они „србисти” који, клањајући се култу двоазбучја,
крче пут на српским просторима евроатлантизму, као најгорем
облику свеокупационизма, док у исто вријеме, узурпирајући власт
над истином о српском језику траже да повјерујемо како је црно
у суштини бијело. Прогонитељски дух „нових учитеља”, који
се проводи под плаштом учености и мантре о двоазбучности,
свједочи не само о језуитском прапоријеклу двоазбучја, којим се
на српским просторима устоличавала туђа, окупациона латиница,
већ је поуздан знак рабинизовања српског језика, иза којег стоје
неоколонијалистички натовци и јудеофили.
2. Испоставља се да су презрена сербокроатистика, коју
„нови” србисти, сједећи на двије столице и у својој анационалној
комбинаторици бирократски чекајући расплет политичких
догађаја, никако до краја да прозру, те њена кћерка, обновљена
србистика, жртвени јарац на који су натоварени сви најтежи
гријеси сербокроатистике према српском језику – два пута ка
176 Латинизација Руса отпочела је од стране бољшевика одмах
по избијању Октобарске револуције 1917. године. Јавну кампању наметања
латинице правдали су лакшим заживљавањем космополитизма, јер је ћирилица
у новом распореду улога била проглашена реакционарним писмом. Као и
обично, заговорници латинице нису имали никакве стручне аргументе, већ
искључиво геополитичке, да објасне због чега је то латиница „прогресивна”.
Полатиничавање Руса зауставио је 1933. године лично друг Џугашвили, чије
презиме на грузијском значи „мали Јеврејин”, а надимак Стаљин добио је по
вођи јеврејског устанка против римског окупатора, што је била велика мода
међу комунистима, као крилу циониста који су своје узоре тражили међу
побуњеницима из древних, али ипак јеврејских(!) времена. Други Стаљинов
надимак био је „Давид”, а тако је гласио и псеудоним Радована Караџића док се
скривао од хашких истражитеља.
Мирјана Стојисављевић
268 ǀ
истом бездану, наставку похрваћења српског језика. Виталност
деценијама култивисане догме која тако добро погодује
искорјењивању ћирилице свједочи о њеној ватиканско-натовској
кондиционираности, и доказ је како је тзв. обновљена србистика
само још једна лажинаука, изашла испод скута панкатоличког
филолошког програма, подједнако као и кроатистика или
посестримске науке о тзв. босанском или црногорском језику. Све
оне свој настанак дугују конгрегацији за пропаганду католичког
и јудеопротестантског полувјерја, маловјерја и безвјерја, чији је
коначни циљ да се све српско и ћириличко отме и преведе у хрватско
и латиничко, а потом затре и сјећање да је то икада било српско.
Иза опсјенарске флоскуле о некаквом богатству двоазбучја, што је
остала недодирљива и под сербокроатистиком и тзв. србистиком,
која би на тај начин да намигује и евроатлантизму и евроазијству,
крије се врхунска подлост коју и овом приликом разобличујемо
у име коначног опредјељења за ћирилицу, те спознања да се
латиничењем као народ настојимо отуђити од словенства и
православног евроазијства и приближити римокатолицизму.
Тотемизам двоазбучја нема никакве везе са србистиком
и иза њега стоји најслабије оправдање и врло лоше смишљени
разлози. Упркос томе, „учитељи” тзв. србистике, а уистину
„латинистике”, клањајући се Богу и Мамону, настављају попут
лихвара да тргују тим лажним новцем. У данашњици ово иде
дотле да дирнути у двоазбучје значи починити светогрђе, јер
је разљућени синедрион србистичких „учитеља заблуда” одмах
спреман да клеветнички нападне сваког ко хули на двоазбучје, под
исприком да се тиме укида латиничко културно насљеђе српскога
народа. А све зато што прогонитељски дух којим је задојена тзв.
обновљена србистика и није изворно њен, већ је просемитски, у
лабораторијским условима узгојен под будним свевидећим оком
евратлантизма и окултизма јудеомасонских секти, чији је заштитни
знак натофилски јудеопротестантизам. Морално закржљали
„обновљени србисти”, табуизирањем ове папиролошке догме која
се изродила у звијер двоазбучја, злоупотријебили су србистику
као науку о српском језику и писму, српској традицији, култури
и духовности, претварајући је у паранауку. Излажући ћирилицу,
то свето српско писмо у коме је трајно сачувана наша спасоносна
истина, програмираној смрти, и даље увјерени да су вјешто
упаковали стару сербокроатистичку лаж у крваву српску тробојку,
од Срба траже, којег ли лукавства ума, да буду вјерни двоазбучју,
док се у исти мах заклињу у ћирилицу! Која подлост ума?! Које ли
језуитске хипокризије?! Српска ћирилица и „свесрпска” латиница?!
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 269
Да ли се смије упоредити свето и свјетовно?
На дјелу је лажна и злонамјерна дилема, још једна
демагошка флоскула коју је у својој мржњи према православљу
измислила кроатистичка агентура, а пропагирају је наши/њихови
лингвополитички „неутралци”, распамећујући нас и заглупљујући
тврдњом како је спас српског националног идентитета у два писма.
Сада већ поуздано знамо да се не ради ни о каквој заблуди, већ
о томе да мештри нове србистике, тј. антисрбистике, који су
веома мало допринијели демитологизовању сербокроатистике,
чему су највећи допринос дали управо кроатистички мудријаши,
овим и другим погрешним догмама које су уградили у трошне
темеље србистике свим силама настоје да очисте терен за долазак
латиничног евроатлантизма на раздробљену српску „прађедовину”.
Стога, да не бисмо и даље лудост држали за мудрост и у свом
празновјерју клањали се златном телету двоазбучности, које нам
пропагирају дојучерашњи грлати сербокроатисти, а данашњи
„обновитељи” србистике, те натоистичке науке која је спремна да
претапа идеологију новог колонијализма у науку о српском језику,
сва под старатељством предводника јеврејског империјализма,
као што је сербокроатистика била под контролом папског
имеријализма – морамо знати да су данашњи прогонитељи
ћирилице, који милитаризују језичку науку, још нетолерантнији
од језуита, прогоњених зато што су сами прогонили друге. Они су
најнетолерантнији од свих прогонитеља у историји човјечанства,
јер њих засад мало ко може да прогони због политичке силе која
иза њих стоји.
3. Под навалом неоколонијалног евроатлантизма, који
води прави културолошки рат против европског Истока,
зарад успостављања новог свјетског поретка програмирано се
проводи колонизовање некадашњих чланица Совјетског Савеза
и то насилном латинизацијом, а потом, уз бројна условљавања,
примањем у чланство у ЕУ. На дјелу је перфидно осмишљен план
својеврсног „обручења” Русије папском и натовском латиницом,
замјеном староставног словенског писма, које представља камен
темељац данашње цивилизације. Паралелно с латинизацијом
реализује се један од намилитантнијих пројеката које људска
цивилизација памти – обручење Русије „ракетним штитом”! Тако
је уз помоћ Велике Британије и Турске у Азербејџану 2006. године
протјерана ћирилица и замијењена латиницом, без сагласности
народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту!
Азербејџански језик латинизован је за свега пет година турском
латиницом, уз покушај да се и сам језик назове турским.
Мирјана Стојисављевић
270 ǀ
Процес османизације азербејџанског језика, као једна од
стратегија њу ејџа, текао је тако што су прве године латинизовани
уџбеници, потом новине, уличне рекламе и тако редом. Прогоњењу
ћирилице претходила је вишедеценијска кампања форсирања
латинице због, наводно, њених европских темеља, при чему су се
измишљали докази о некаквој предности латинице над ћирилицом.
Исти случај полатиничења поновио се и у Узбекистану. На сличан
начин ћирилица је преко ноћи прогнана и из Казахстана, а смјена
ћирилице, и то пучем, била је припремљена и за Татаре, као и у
Украјини. Њен евроатлантски оријентисан предсједник Виктор
Јушченко био је већ припремио декрет о преласку на латиницу
ради убрзане интеграције Украјине у структуре Европске уније, али
он ипак није успио да заживи, тако да је планирана латинизација
Украјине доживјела фијаско. Не одустајући од задатог циља,
латинизације Евроазије, исто се покушало и у Курдистану,
Киргизији и Монголији, али, на жалост евроатлантиста – без
резултата. Да се ради о старом плану преодјевеном у ново
натовско рухо свједочи судбина Румуније, у којој је средином
19. вијека извршена латинизација замјеном ћириличног писма,
што је доживио и молдавски језик, који је такође узео латиницу.
Иста зла судбина задесила је и курдски језик, који је до 1946.
године као знаковно писмо имао ћирилицу. Будући да нису на
директном удару евроатлантиста, у ћирилицу засад не дирају у
неким кинеским језицима, којима је она знаковно писмо, какви
су уралски (финско-мађарски) језици, или код дунганског народа,
који пише ћирилицом од 1953. године, а ово писмо употребљавају
и чукотско-камчатски језици.
4. Руски одговор на покушаје меке колонизације Русије
латиницом био је државнички: федерална Дума донијела је закон
о језицима према коме сви народи у Руској Федерацији користе
ћириличко писмо за своје језике. Тако је званична руска власт
заштитила ћирилицу, којом се данас на европском континенту
пише у бјелоруском, македонском, русинском, руском, украјинском,
од скора тзв. црногорском језику, као и у српском језику, гдје је она
једно од два службена писма. Из свега је видљиво да народи који
теже евроатлантским интеграцијама и безблагодетној западној
јудеохришћанској цивилизацији прелазе на латиницу, док народи
који стреме ка евроазијству и русофилству чине све да очувају и
прошире употребу ћириличног писма.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 271
На изворе србистике!
1. Словенство, кичма човјечанства, имало је своја слова онда
кад је већина прастарих народа била бесловесна. О томе свједоче
камени споменици цивилизације који спомињу име Србин и
потврђују да су Срби дио најстаријег стабла словенске расе, која
је ‘осталим народима дала ријеч’, тј. слово. Доказује то и напис на
каменом обелиску из Ксантоса, али и Велесова књига, у којој је на
дрвеним дашчицама ћириличким писменима уписана прастара
словенска хроника. Небројени писани и материјални докази о
постојању винчанске културе упућују на то да Срби живе у Европи
и Подунављу од најстаријих времена. На то упућује и српски језик
који је ‘тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, да није
могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног
и самосталног народа’, што је својевремено за наш језик тврдио
мудри слависта Шафарик, али не и наши бескичмењаци из редова
обновљене србистике, те луде кћерке мудре мајке, сербокроатистике,
коју је лансирала германска школа да би нас у вишедедеценијском
школском дрилу устројавала по туђем, латинском поретку. Та и
таква србистика још је под забраном суочавања са истином како
је подунавски базен колијевка европске цивилизације, и као таква
прије личи на празновјерје у односу на вјеру, на астрологију, а
требало је да буде попут астрономије.
Она се не усуђује за своје учитеље узети Милоша Милојевића,
који је писао и доказивао да су Срби од искона живјели на својим
садашњим земљама и да је у ћирилици сачувана истина о српству од
искона. Учитељ истинске србистике никако да постане ни највећи
српски филолог, академик Милан Будимир, школован у Бечу, који
је по диктату разљућених прохрватских језикословаца био скрајнут
из нашег памћења истога часа кад се усудио да скрене у страну
и као Србин смјело изађе из ништавила сербокроатистичког
подаништва. Њега не бисмо имали потребе србизовати, за
разлику од Вука, који је сам идеологизовао „Јевропејсво“, а кога
је сербокроатистика по упутама бечко-берлинске историјске
школе митологизовала и префабриковала од аустрофила, унијате,
чија су многобројна дјеца одреда крштена у католичкој цркви, у
некаквог Србенду; Вука који је био под строгим старатељством
аустрослависте и јансенисте Јернеја Копитара, који је кроз ову
масонизовану протестантско-јудаистичку секту представио
Вука, а са њим и Србе, „ученој Јевропи“, коју је чинило затворено
масонско братство предвођено Гетеом, Хердером и браћом Грим.
Оно га је за беспоговорно подаништво наградило чланством у
Мирјана Стојисављевић
272 ǀ
европским академијама, али и пензијама. Тако је једну добио и
од Русије, преко своје петроградске масонске браће, иако је (или
баш зато!) тзв. „реформом“ српског језика и писма разбио дубоки
језички савез Срба и Руса и тако широм отворио брану несметаном
унијаћењу и денационализацији Срба која траје до данас.
Једно је сигурно: реформа српског језика која је извршена
под његовим именом трајно је везала судбину Срба са Хрватима,
са далекосежним циљем – да Срби не буду доминантан фактор
на Балкану, већ да то постану Хрвати, вјештачка нација настала
по ватиканској инквизиторској рецептури од превјерених,
покатоличених Срба.
2. Као народу, нама Србима је неопходна метаноја, промјена
ума кроз покајање, и то не само у науци о српском језику, коју
су нови србисти програмирали тако да и надаље храмљемо за
Вуковом штулом. Срби не смију заборавити да су почели мјерити
вријеме прије свих народа свијета, да су отпочели да броје године
од 5508.177 године прије нове ере. Упркос завјери порицања српске
староставности Срби морају да поврате свијест избрисану од
стране нордијске историјске школе да Кнез Лазар погибе на Косову
6893. године о чему свједочи косовски запис рукописан од стране
благочестивог Му сина Стефана Лазаревића. Зато попут Радивоја
Пешића „оптужујемо ћутање“: ћирилица симболизује мирољубиви
дух православне саборности умјесто духа који коси православне
животе на Балкану и на осталим просторима на којим се пише
ћирилицом. Латиничари су били ти који су подметнули пожар
антисрпског рата на Балкану, у којем је требало да сагори све што
је ћирилично, а да они који пишу латиницом, а Срби су, постану
њихова ропска раја. Као и много пута прије у нашој историји, и у
овом садашњем неоколонијалном ропству ‘не држе нас Турци него
српске потурице’ (Војислав Шешељ). Одбијање да трампећи боље за
горе гледамо како на наше очи умире спасоносна ћирилица и како
се на нашој земљи заводи глобални тоталитаризам представља
једини пут спаса, онај који води у братски евроазијски савез, јер се
тек здружени са осталом православном браћом можемо изборити
за ћирилицу, српску, руску и сваку другу, а са њом и за слободу
златну. Зато као народ морамо учинити све да би се избјегла горка
чаша коју нам намијенише западноевропски наднационалисти,
паписти и антипаписти, као и остали партијци и секташи.
177 Мезопотамци су почели бројати године 3200, Египћани 3000. година
прије Христа, а Римљани од 743. године прије н. е., која се узима за годину
стварања Рима. Грци броје вријеме од 776. године, од првих олимпијских игара.
СРБИСТИКА И КОМЕНТАРИ
ǀ 273
Да нас, кад већ буде касно, не би облијевао зној помијешан
са крвљу, што је највећи и најрјеђи знак који нам посвједочује
Христову људску димензију, када је излажући се смрти а
истодобно страхујући од ње, тијело на крсту дрхтало а душа остала
непоколебљива – то већ сад морамо да се најодлучније припремимо
за надолазеће смутне догађаје: јер кад су предали Косово, душу
Србије и српства, продаће, не дај Боже, и српску ћирилицу. И то,
као и Косово, за џабе!
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар