недеља, 06. септембар 2015.

Теодора Тода Матић-Медић: Лик уписан међу звездама

ОДАНОСТ НИКОЛИ ТЕСЛИ

Сијаш нам у свакој просторији, улицама, на трговима
у свакој установи и сваком делу простора.
Док твојим ликом осветљаваш нашу планету.
неуморан си, и недокучив неуништиве материје.
Са нама си духовно у бесмртном лику.
у нераскидивим нитима Космоса кружиш око нас,
а ми те гледамо и међу голубовима,
и у лабораторији, тамо у твојим дубоким мислима.
Гледамо те и међу ватреним муњама
и снажним громовима који испаљују искре. 
Твој лик је уписан  горе међу звездама
и у пепелу у Смиљанима твоје родитељске  куће
и у стотинама песама до сада испеваних.
Никола, тражио си свет у облику материје
и једини си који си земљу нахранио, напојио,
електричном и моћном енергијом.
Осећао си како ти расту бесмртна крила
и још као дете видео си свој бесмртан живот.

Сви твоји записи изгорели су, али су оживели
у просветљењу и светлости енергије.
Твој ум натопљен је у наџивотне вибрације
људскога ума свуда међу живима,
и тамо у твојој свесци стихова.
Хвала ти за  све што си учинио за нас
шаљемо ти  оданост уз љубав од Бога
и песничку захвалност, а нашла ти се и збирка поезије
на твојим прсима када си земљу и нас напустио.



КУЋА МОЈИХ ПРЕДАКА

Долазим у кућу предака.
са чежњом у очима
грлим мрачне зидове.
Узимам кључ, отварам врата,
а очи круже около као да неког траже ...
Ходам по кући,
осећам како ми врхови прстију додирују страх.
Нема више ни брата ни сестре,
ни мајке ни оца нема,
на прагу да ме чекају!
Све је пусто!
У кући мистична тишина влада,
док туга одјекује улицом моје младости.
Узидаћу бол у хиљаду речи,
јер нисам цвет из корова
нити сам камен отргнут од неке стене.
Уморна од пута тонем у сан
као лађа у море.
Чемер и туга
затежу узде у мени,
а ноћ ме прогони ...
Зора је раскопчала сан:
плеше на сенкама опијеног јутра,
док осећам мирис праисконских душа.
Отварам мале вратнице,
и видим Венеру и Сатурн
како у мени спавају.
У кући мојих предака прелиставам време,
да ставим на латице пожутелог папира.



…И ПЕСМА У МЕНИ  ПЕВА

Крај реке седим
слушам мелодију воде,
што тихо зубори и силази низ мокро камење.
Јесење сунце
спушта се на шумске плодове,
док се одмара на латицама
рајскога воћа.
Видим и сва своја лица,
умивена седе на чистом камењу.
Греју се једним делићем сунца.
Песма заточена у мени пева,
док слуша низ воду
што жубори низ мокро камење.



ОКЕАН

Ткала сам влакна руха
склањала у скровиште душе,
где живе у моме ћутању.
Прегрнута повечерјем
гледам како се Сунце спушта
у распевану реку.
Ветар шапуће у трави,
глас му се претвара у песму
док плеше са јесењим лишћем.
Гледам земаљске лепоте
и грлим анђеле у лету.
Погледах у природу,
и кретох градском улицом
док ветар и даље чезне
да се поигра мојом косом.
Раскопчајте слово
наћи ћете у њему морске светиљке
што ми кроз прозор доносе песму
са плавог Океана.


ПЕСМА ИЗ ЧАРОБНОГ  ПОТОКА

Дан сунчан и леп.
пролеће све оживело
и поново и поново рађа се попут Феникса.
Посматрам мачке како се сунчају
у лепом пролећном дану
и док причам са њима немуштим језиком,
оне ми милују душу очима пуним љубави.
Слушам и песме славуја
како се разлежу по крошњи расцветаног дрвећа,
и пчеле што зује по набујалим цветовима мириса.
Вреди ли описивати радост пролећа
док се у душу уселила јесен
у жутим бојама покошеног сена?!
Вреди ли шетати даљином као скривена љубав
по истој и једноличној пустињи
која нема своја четири годишња доба.
Скидам тешке окове с руку и чекам да се срце запали
и сагори у микрокосмосу.
Застадох на моменат и слушам распевану песму
како излази из чаробног потока као утопљеник
из улоге писца.



Нема коментара:

Постави коментар