Зоран Стаменковић: Колиба

   Путовао сам са великим ишчекивањем да поново осетим онај ваздух, оно небо под којим сам некад растао. Године пролетеше брзо. Као да су добиле крила. Носталгија зове као нека авет из прошлости. Зове да се вратим на давно заборављено место. Тамо далеко где сам једном јако и најискреније волео. Тамо где сам последњи пут био жив.
    Па ето, дошло је време и да се поново сретнем са прошлошћу која ме прогнала од свега од оног до чега ми је било стало, због чега сам живео, онда кад је живот имао смисла. Путујући кроз главу су ми пролазиле слике и сцене једног предходног живота. Низ година и самоће, моја сета гурале су моје сузе преко очију  док сам се присећао дана кад сам се заклео да ћу да одем, успем, или умрем. Тада сам ставио на коцку моју преосталу младост и одиграо последњом картом. Добио сам, победио…али шта, али кога? Незгодно обећање дато само себи. Коштало ме вечног одрицања свега лепог на овом свету, сваког малог ужитка. Вечито одрицање, као цена која мора да се плати за сваки успех. Мој завет ме  затворио у самици на пар година казне, на правди Бога, ни кривог ни дужног…
   У авиону се чуо из звучника глас пилота,  а на крају и глас стјуардесе. Обраћали су се на више језика, најављивали су слетање на аеродром “Никола Тесла” у Београду. Летео сам и путовао много пута ових година. Ово путовање ми је било тешко и веома дуго, некако као пут до месеца. Можда зато што је то мој последњи лет. После жубора и шапата путника у авиону, који су се расањивали и везивали безбедоносне појасеве, авион је почео да понире и напетост је расла. Укључили су се помоћни мотори, бука је постала мало јача, чуло се шкрипање крилаца за слетање и спуштање точкова.
     За само трен, мала турбуленција и точкови су додирнули тло. Бука се још једном појачала кад је пилот успоравао авион, повлачећи  ручицу за кочење. Убрзо је авион стао. Остало је само да приђе писти и куполи, где ћемо изаћи кроз пешачки тунел у просторије аеродрома.  Људи и деца у авиону су одахнули.
    Кратак аплауз свих присутних, који је упућен пилоту као редован ритуал сваког лета, попратио је овај тренутак. Путници су се мешкољили, скидали своје појасеве, устајали са својих места, нагињући се и погледом кроз мале прозоре авиона посматрали шта се дешава на писти.

    Ја седим на свом месту, посматрам остале путнике. Ужурбана млада стјуардеса упозорава путнике да још не устају са својих места. Разгледам лица путника, њихова  ведра расположења, децу која се радују, младе парове. Неко их чека на аеродрому. Излазимо полако из авиона и крећемо ка месту где се узима пртљаг. Гледам много срећних људи око себе, чујем о чему разговарају док пролазе поред мене. Корачам полако без имало журбе, ослушкујем њихове приче,  сећајући се да сам једном давно и ја био део такве приче. Корачам лагано, не журећи нигде, јер ме нико не чека, ни овде на аеродрому, а ни тамо где долазим.

     У пролазу поред једног излога приметих  у стаклу  силуету мог оца, да бих се тргао схвативши да је та силуета моје наследство, и да сада изгледам као мој отац какав је некад био.

    Задњи пут сам у сличном стаклу,  баш овде на аеродрому, гледао себе за столом како пијем кафу чекајући лет, био сам млад, а и тада сам.

    Напустио сам аеродром и аутобусом стигао у свој град. Тек тада осетих мирис влажног ваздуха, свежине зеленила и мирисе давно заборављене средине. Груди су се шириле као балон, а поглед ми се чинио мало бистријим. Пред њим су се враћала сећања тог града пре много година.
    Ту на станици приметих пар таксиста различитих удружења и спазих један мени јако интересантан. Ауто са налепницом и именом фирме за коју сам  некад давно радио. Удружење је неким чудом још постојало. Пришао сам му са својим коферима и малом приручном торбом. Возач вешто спакова кофере у гепек. Уђох у такси и рекох возачу адресу. Изненађен лепом вожњом која је водила ван града возач расположено крену у љубазну причу са мном.
   - Ако смем да приметим, долазите из иностранства, да ли сте добро путовали, да ли сте били негде далеко, Америка или Канада, тако нешто? - питао је возач.
   - Не”,нисам био тако далеко, - одговорих му лењо, без даљег одговора.
   Возач је наставио причу, више онако да нам не би било досадно успут. Није ми сметало, јер оно о чему је причао било је више информативно. Поред приче како је некад било у овом граду, колико се тога променило, причао је и о људима, о карактеру људи и шта он примећује. Поменуо је како се све променило. Нисам могао а да му не одговорим, па тако и ја почех са причом.
   - Видиш младићу, имао бих нешто да ти кажем на ту тему. Ја ево нисам у својој земљи био скоро двадесет година. Неке ствари се неће никад овде променити и у то можеш да будеш сигуран. Овде се, момак, мењају само људи. Много њих умире, нестају  док су млади. Неки се људи искваре под неким стицајем околности иако то нису лоши људи. Једноставно их живот натера на то, па се промене. Неки престају да осећају, да имају савест, или самилост. Понеко чак престане једноставно  да воли…- одговорио сам са пуно сете у себи, мислећи конкретно на лица људи из моје прошлости. Сетих се оних младих лица, мојих колега, који нестадоше за само једно лето. Онда када смо као млади заснивали  породице. Вредно радили, трудећи се да својим породицама пружимо све најбоље што смо могли.
    Трудили смо се тада да што пре постанемо прави људи. Сетих се и мојих некад „блиских пријатеља“ који су платили, или још плаћају, своју цену за издају,, ма каква она била.

    Грешно се, ето, сетих и ње. Она.. била је..није једноставно издржала пред искушењем које јој се пружило, покајала се, али јој савест није никако давала оправдање да се врати.., једноставно је престала да воли… А отишла је тек тако, одједном, без најаве, без много драме, без поздрава, без иједног „извини или опрости“…
   Полако смо се приближавали изолованом делу града, док је возач почињао нову тему.
    - Знате, у овом крају давно је  живео један младић. Прича се о њему. Кажу да је био надарен, имао је златне руке. Препоштен добар, породичан и много је волео своју супругу. Помагао је колегама и они њему кад год је то могао. Био је јако друштвен и поштован. У овом крају је купио малу брвнару иако је имао кућу својих родитеља. Хтео је да се одвоји од злих људи са својом женицом. Децу су имали, али тада деца нису била са њима. Жена му је била нешто болешљива, али се никад није сазнало од чега. Волели су се јако, али је ђаво умешао прсте, она је једног дана отишла, кажу да је брзо после тога била са неким доста старијим човеком.    
    - Занимљиво, а шта је било с њим?“,  - упитао сам.
  - Са њим…ништа! Апсолутно ништа. Он се одједном променио, постао је биљка, био је друга личност. Кад би корачао улицом  изгледало је као да са сломљеном ногом носи неки невидљиви терет на леђима. Његов бол и туга су корачали с њим, толико се то видело, толико ју је волео, а није могао да је прежали. Као да је на ногама имао дебеле ланце који су га успоравали. Испијен без имало живота у себи. Престао је да се дружи и јавља  људима. Залупио је врата свима  истог трена. Данима га је један старији комшија чекао испред куће. Да га бар мало утеши, да му помогне. Узалуд, није га видео данима. Једног дана је решио да оде да га посети у маленој брвнари. Када је дошао до врата зачуо је језив јецај, јецај и промукао крик као да се неко опрашта са душом. Уплашио се и улетео унутра.

    Врата су била отворена. У маленој кухињи постављен сервис за ручавање за двоје, јело у једном тањиру, али нетакнуто. Са леве стране била је још једна соба. Старац приђе вратима, виде младића како седи на столици близу прозора спуштених рамена и руку, као да су му шаке тешке тону. Старац узе другу столицу, полако приђе младићу, седе поред њега окренувши се у истом смеру где и младић. Није се обзирао на непозваног госта. Ћутали су. Старац погледа у његове руке. Држао је комад њене одеће и једну од њених слика. Надао се још увек да ће да му се врати.
    Старац спусти своју руку преко његових шака и рече да га баш сада потпуно разуме, да му је много жао, покушавајући да пребаци поглед кроз прозор и открије где се то младић загледао. Да ли је то само празан поглед,  или има нечега у томе? Младић трепну, не померајући се и рече:    
   -  Задњи пут када смо били заједно, када сам је задњи пут видео, седели смо на оној клупи напољу дуго. Да сам бар знао да је то последњи пут, волео бих да сам је  питао: Зашто?“
    Својим погледом старац поче да разгледа око себе колибу. Била је скромно опремљена. Све у њој сачињавало се од најпотребнијих ствари за живот. Само понегде мали украси, или фигурице, од керамике или дрвета. Младић је јако био креативан, све што је радио, радио је страствено и са пуно љубави, па и ово опремање колибе. Старчев поглед се задржи на малом лепом трпезаријском столу на ком су стојали тањири за двоје. Схватио је да момак није јео данима.  На столу у тањиру стојало је покварено јело, можда још од јуче. Младић је изгледао превише уморан и ненаспаван. Утицало је на његово понашање и расуђивање.  Није било ни мало енергије у њему.
   - Мораћеш да послушаш овог чудног старца младићу. Време је да легнеш прво да се мало одмориш. После да ручаш и све ово оставиш на неко дуже време. Сада мораш да преокренеш свој живот. Мораш да одеш одавде… што даље. Мораш да почнеш нови зивот, јер управо си дотакао своје дно, а то је много опасно. То може да те убије и уништи. Зато ти саветујем да одеш, јер верујем у тебе. Права је штета да таква особа као ти нестане у оваквом окружењу због овакве глупости. Иди вредан си, веруј и даље у себе.  Успећеш. Не дај да ти снове нико руши. Прати своје срце, а нова  срећа ће да дође сама, немој да се трудиш да је тражиш. Послушај ме и бежи.-
     Док је старац говорио младићу, крену му једна суза из ока и дода на своју причу устајајући са столице:
   - Јако ме подсећаш на мене, јер је моја судбина много слична са твојом. Осуђен си, а исту срећу, осуђени  смо да пропатимо исте ствари. Разлика је у томе што сам ја то прошао одавно. Баш штета, много ми је жао сине. Послушај сине свог оца. Ја нисам могао да одем. Нисам био толико талентован као ти. Иди, ми ћемо да ти причувамо децу, ништа не брини, ти си нам једино остао.  Спасавај се да би и ми имали разлог да живимо. Волео бих да те видим срећног. Не могу ништа  да ти помогнем више.
     Старац је пришао вратима и погледао још једном младића. Крену му још једна суза, младић се окрену као да жели да испрати старца бар погледом и тихо рече:
- Да, можда је тако и најбоље. Хвала оче.
     И поново се окрену према прозору на тренутак. Иза његових леђа чуо је лагано врата која су се затварала, старац је одлазио, а он остао са својим мислима.  Шта даље? Како? Где?…
    Ту возач коначно заврши своју причу док сам се јежио, сећајући се својих последњих дана одласка.
    - Не знам шта бих могао још да вам кажем о њему. Отишао је, никад се више није вратио. -  рече таксиста.
-     Ако је тако ,вратиће се, веруј ми.., мислим да ће се вратити. - одговорио сам возачу који је пристајао на адресу која му је наређена.

     Док је млади таксиста вадио ствари из гепека учини ми се да га однекуд познајем па га упитах:
-  А да ли си ти познао тог младица из приче коју си ми испричао?
-  Не, ја нисам, али мој отац јесте, познавао га је добро били су некад добри пријатељи. - рече возач, а ја се сетих младића док је био беба који је тек проходао. Сетих се и његовог оца, био је добар човек тада, колико га се сећам.
    Такси ме  оставио на почетак малене дуге стазе која је водила право ка малом брду. На том месту  је била моја колиба. Последња бука цивилизације је престала онда када се такси удаљавао. Бука мотора је нестајала  иза кривудаве улице. Погледом сам га пропратио са малог пропланка. Стаза којом сам корачао  сада је будила прелепа сећања на једну младост.  Време кад сам први пут открио ово место.Са обе стране расли су храст и бршљан, даривали лети хладовину по стази целом њеном дужином. Бујна вегетација је и овом приликом одрадила свој посао добро. Корачао сам полако,стараччки, али сасвим сигурно иако сам био много уморан од далеког пута. Мириси зеленила пожелели су ми добродошлицу. Овде је било све моје, ово је био део мене, ово сам ја. Пред маленом колибом кораци ми посташе мало спорији и стадох на капији са које се видела мала башта за седење, обрасла у високу траву и са траговима времена на себи. Био је то леп призор.  Још једна лепа фотографија у памћењу коју забележих дугим погледом. Гледао сам у своје ципеле док сам прилазио малом балкону и улазним вратима где сам спустио тешке торбе. Узех кључ који сам давно оставио испод слима на прозору. Откључах, али се врата не отворише лако, јер су се надула од дугогодишњих  киша. Подупро сам  раменом и силом отворио врата. Сва прашина са таванице пала је  по мени. Тресући са себе прашину, бацих поглед по колиби. Тада заиграше наше силуете пред очима, старе више од једне вечности…болна сећања на губитак среће. Као да сам јуче отишао, све је било исто онако како сам оставио. Осим прашине, паучине и непроветрене просторије у којој се осећала влага дрвета. На столу тањири, чаше за двоје, ненамештен кревет поред прозора, на којем сам задњи пут спавао покривен тугом и болом.
    На зиду стари лепи зидни сат који је она некад изабрала, који је показивао време када је моја младост стала. Осетих превелики умор у ногама и спустих се на једну од оних столица. Завирих кроз умазане прозоре. Видех поново ону клупу… Треба мало средити двористе, помислио сам.
     Било ми је драго што сам поново на том месту где се мој живот одједном променио .Ставио сам шаку преко друге, седећи, разгледајући око себе, машући једним палцем преко друге шаке, готово тешећи самог себе.
     Опет се сетих једног детаља који се односио на моје руке.Некад их је тако волела, тако су је привлачиле, а данас су се тако промениле, наборане, оштећене, градећи целог живота нешто…И тако прође младост трчећи за новцем којег тада нисам имао.
    Устадох и кренух да рашчишћавам део колибе где бих могао да спустим своје кофере и распремим ствари. Пролазећи поред врата од једних соба у једном огледалу, окаченом на зид, пролете опет она силуета која ме пратила. Приђох огледалу, загледах се детаљно у свој лик. Сада имам утисак као да мој отац стоји испред мене. Баш личим на оца, потпуно, чак ми је и поглед исти, тужан  и забринут. Насмеших се, јер сам волео кад се мој отац смеје, па да то видим још једном. Као да је био ту, као да ме  дочекао, такав сам осећај имао. Схватих да је моја трансформација веома дуго трајала, тек сада видех значај свих тих година на мом лицу, тек сад схватих колика је била цена мог успеха.

    У једном тренутку ми се скупљала помешана осећања која ми нису баш пријала. Време је да се мало одспава, јер је „јутро паметније од вечери.“
    Легао сам и док су ми се очи склапале био сам бесан  на себе…уморан од живота… љут на судбину… а мислио само на њу…огорчен  на своју изгубљену младост коју проведох у самоћи… И одједном ми се сан навлачио преко чела, а задња помисао беше: где ли је она сада? Да ли је срећна? Надам се да јесте…
 

 

Tweet