Друштвене мреже, као својеврсне разбибриге, постале су идеална места за вежбање властитих заблуда које, често насилно, насрћу на здраву памет.
То се најбоље види на примеру такозване фејсбук-литературе која је, у највећем броју случајева, негација књижевности која врви од инфинитива, често су падежи сувишни, а непознавање именица, властитих, заједничких збирних, градивних, апстрактних..., непознавање рода и броја и промена именица по падежима; дакле без познавања елементарних граматичких и правописних правила, постало је образац понашања самозваних поета на друштвеним мрежама, а да не говорим о потпуном непознавању карактеристика и својстава писаног и говорног језика (стилистике); непознавању правилног распореда речи у реченици (синтаксе); а да не спомињем скуп правила која описују начин стварања стихова (версификацију); као и потпуно одсуство основне самокритичности.
Уместо свега тога свезнајуће незналице се правдају такозваном „уметничком слободом“! Кад неко своје незнање и неспособност да створи нешто вредно, почне да правда „уметничком слободом“, будите убеђени да је прескочио брда појмова пре него се латио пера, четкице, струна или дирки, па не схвата, нити ће икада моћи да схвати, одговарајуће трајне законитости у свету уметности које сваког ствараоца обавезују, јер као што морате да научите азбуку да би читали, тако морате да савладате обавезујуће законитости у уметности да би могли да стварате уметничка дела....
И најповршнијом анализом полуписмених и неписмених текстова на друштвеним мрежама лако ћете доћи до закључка да самозване по(Ј)ете нису завршили више од шест разреда основне школе. Другим речима речено, законски неписмени, јер онај ко није завршио обавезно осмогодишње школовање сматра се законски неписменим. Такве врле по(Ј)ете не знају суштину и значење симбола, метафоре, алегорије, епитета, антитезе, компарације, градације, еуфемизма, епифоре, метонимије и осталих стилских фигура, а незнање те врсте за све свезнајуће незналице не представља препреку, јер они лепо преко интернетског претраживача узму оно што им се свиди, копирају стих, или строфу од једног песника, други стих или строфу од другог песника и тако редом, све док болесни скрибоман или скрибоманка сложи своју песму и очигледан плагијат приказују, без имало стида, као своју песму и још се поносе својим срамотама, својим лоповлуцима туђе интелектуалне својине која је законом заштићена, али то веселницима ништа не значи јер у случају спора лако ће затворити своје, често лажне, профиле на друштвеним мрежама.
То се најбоље види на примеру такозване фејсбук-литературе која је, у највећем броју случајева, негација књижевности која врви од инфинитива, често су падежи сувишни, а непознавање именица, властитих, заједничких збирних, градивних, апстрактних..., непознавање рода и броја и промена именица по падежима; дакле без познавања елементарних граматичких и правописних правила, постало је образац понашања самозваних поета на друштвеним мрежама, а да не говорим о потпуном непознавању карактеристика и својстава писаног и говорног језика (стилистике); непознавању правилног распореда речи у реченици (синтаксе); а да не спомињем скуп правила која описују начин стварања стихова (версификацију); као и потпуно одсуство основне самокритичности.
Уместо свега тога свезнајуће незналице се правдају такозваном „уметничком слободом“! Кад неко своје незнање и неспособност да створи нешто вредно, почне да правда „уметничком слободом“, будите убеђени да је прескочио брда појмова пре него се латио пера, четкице, струна или дирки, па не схвата, нити ће икада моћи да схвати, одговарајуће трајне законитости у свету уметности које сваког ствараоца обавезују, јер као што морате да научите азбуку да би читали, тако морате да савладате обавезујуће законитости у уметности да би могли да стварате уметничка дела....
И најповршнијом анализом полуписмених и неписмених текстова на друштвеним мрежама лако ћете доћи до закључка да самозване по(Ј)ете нису завршили више од шест разреда основне школе. Другим речима речено, законски неписмени, јер онај ко није завршио обавезно осмогодишње школовање сматра се законски неписменим. Такве врле по(Ј)ете не знају суштину и значење симбола, метафоре, алегорије, епитета, антитезе, компарације, градације, еуфемизма, епифоре, метонимије и осталих стилских фигура, а незнање те врсте за све свезнајуће незналице не представља препреку, јер они лепо преко интернетског претраживача узму оно што им се свиди, копирају стих, или строфу од једног песника, други стих или строфу од другог песника и тако редом, све док болесни скрибоман или скрибоманка сложи своју песму и очигледан плагијат приказују, без имало стида, као своју песму и још се поносе својим срамотама, својим лоповлуцима туђе интелектуалне својине која је законом заштићена, али то веселницима ништа не значи јер у случају спора лако ће затворити своје, често лажне, профиле на друштвеним мрежама.
(одломак из есеја „Сумрак књижевности“)
Нема коментара:
Постави коментар