субота, 26. септембар 2015.

Љиљана Браловић: Миладинова лампа

    Пробудио се у уобичајено време и прошкиљио на лево око. Добро је, мрак. Сав срећан утонуо је у блажени сан. Будио се више пута, чкиљио на оно лево око, али се ништа није мењало: у његовој хладној, полупразној кућици никако није свањавало! Када га од лежања заболело свако ребро, а празна црева просто полудела, допре му до свести да нешто није како треба! Лењо се придиже и погледа на другу страну кревета где је спавала рашчупана, крмељива жена. Е, за њу није ни чудо! Његова Зорка је једино у животу волела да спава и да једе! Пошто у кући није било баш ничега што би се могло појести, Зорка је, наравно, спавала! Ако је веровати часовнику који је показивао 13 часова и 17 минута нешто није било како ваља! Поглед кроз прозор је показивао да је још ноћ! И са календаром се није сложио… није смео ни да помисли за колико… Аууу брате… колико он дуго спава… Ма јел ово неко помрачење, или је умро па га и горе сачекала нека Зорка? Али сат је куцао… Упали ТВ, ништа необично. На сваком каналу лепи, насмејани људи, певају, шале се, смеју се… А у углу сат показује исто време као и његов… И календар се поклапа са његовим! Е мој Миладине, помисли, пукао си! На брзину навуче нешто што је некад био капут и крете кроз град! Мук и мрак! Све спава, сем птица у парку! На улици никога! Чује трамваје и аутомобиле у мраку али ни живе душе да сретне. Спавају трговци, купци, возачи, занатлије…
     Мало се саплитао о тротоаре и канте за смеће, па одлучи, док још није толико одмакао да залута у мраку, да се врати и на тавану потражи какву лампу!
Једва се жив вратио до куће и избауљао на таван. Пипајући у мраку превртао је по остатцима бивших живота. Некада се заиста живело, ствари су се куповале и временом одлагале на таване! Када ли је то било… Пре… колико? Заборавио је да се може и тако живети! Столице, слике, ципеле, тањири, књиге… Аха! Осетио је под прстима да је нашао нешто што би могло бити батеријска лампа! Дунуо је у ту ствар и махинално рукавом обрисао замишљену прашину и … јаооо! Каква је ово бљештава светлост! Умало се Миладин не претури с тавана када из лампе у његовој руци бљесну светлост и преобрази се у лик бледог, неухрањеног духа.
- Т т т ти си дух из Аладинове лампе, ј ј јее ли?, једва промуца.
- Јеси ли ти, несрећниче, Аладин?, загрме онај дух.
- Н н не, нн нисам, ја, овај, ја сам Миладин, ваљда, Миладин, мислим…
- Мислиш, а? Не знаш ни ко си, а питаш ко сам ја! Ако си ти Миладин ја сам дух из Миладинове лампе! Логично, зар не?
- Н н н не знам баш, личиш ми на некога…
- Је ли? Сигурно не на тог Аладиновог духа! Видиш да немам турбан и нисам подгојен ко онај дебели из лампе!
- Пааа … ко си онда..?
- Мајка Тереза! Е моја несрећо испрана мозга! Ниси заборавио Аладина а свог оца јеси!
- Тата, откуд ти на тавану. Чини ми се да си умро!
- Будало! Ја сам отац твој Свевишњи, Исус Христ!
- Коо ..? Ааа, тиии…
- Као да си разочаран Миладине?
- Ма јок… Само, сам се надао да је неко ко ми може помоћи…
- Цениш да ја не могу?
- Ц! Јок! Кад те нисам препознао, а врло сам побожан, значи да ни ти ниси оно што си био! Него, Бога ти, ово помрачење, ти ли нам посла. Колико ово траје, то ми реци и помоћи ћеш ми. Нешто ми зебе око срца!
- Е несрећо моја, траје предуго, и не, нисам ја послао. Али, уз ситне захтеве могао бих га укинути.
- Ма је ли Бога ти!? Ти си бре свемогућ као Америка! Де, пуцај! Који су твоји захтеви?
- Ма захтевчићи! Ја ћу помрачење да уклоним, али је на теби и на народу да се пробудите, па да почнете да радите..
- А ууууу, полако, полако! Ко је луд да се добровољно буди и да ради..
- Не прекидај ме ако нећеш остатак живота да проведеш у мраку! Дакле, да радите, да стварате, да мислите својом главом..
- Е брате, ал´ га претера! Откад је света и века народ није мислио својом главом!
- Не прекидај ме да не позовем Ст. Петра да те води тамо одакле се не враћа! Дакле, да мислите својом главом, да преузмете одговорност за себе и своју државу и да, што је најбитније, престанете да заборављате! Ето! Ништа страшно! Само да се сетите ко сте, где сте, ко вас је створио и за што. И мрак ће сам нестати!
- Велиш, није страшно! Па ти се са мном спрдаш! Толики је труд уложен да све заборавимо, да се на савременост привикнемо а сад због неког пишљивог помрачења све то да изгубимо! Па јеси ли ти нормалан! Па знаш ли ти како ми живимо! Па ми смо бре, у рају! Па ми смо небески народ и на земљи и на небу! Ми, бре, и летујемо и зимујемо, и једемо и преједамо се! Ми се по вас цели дан смејемо (уколико не спавамо)! Што нам треба да радимо, кад и овако све имамо! Нама је Тито рекао, реди колико можеш, узми колико ти треба! Ми, бре, … шта, не верујеш? Епа, рођаче, сиђи доле и погледај на мом ТВ-у, па се лепо увери, а онда натраг у своју лампу! Да си Аладин, могли би разговарато! Поједе ме радозналист шта ће бити у Сулејману Величанственом, да ли ће убити Хурем-султанију! Ти то, наравно не знаш..? Па да! Хајде лепо кући, јесмо ми прост, неписмен народ али толико глупи баш и нисмо да се због мало светла одрекнемо ленчарења, неодговорности глупоси, заблуда, кукања, жртвовања… И шта фали помрачењу? Мени је баш кул! Прикрива социјалне разлике, неправде, прљавштине, корупцију! Ко ђачке униформе у доба комунизма! Лаку ноћ … ко оно ти беше?

 



Нема коментара:

Постави коментар