Све види и свашта зна.
И често мења боју.
Намршти се и посиви,
кад види неку тугу,
Залије кишом ране.
Охлади нечије главе.
Поклони на крају дугу!
Некад се на њему
сударају облаци црни
и мене је страх,
да му не поцепају свилу.
Сваки пут је огребу.
испрљају, ране.
Жао ми је што нема
громобране.
Понекад мојим небом,
ко перје, ситни облаци лете.
То моје небо песме пише!
Њих не уме да чита свако.
То знам да је празник.
То волим навише.
Кад видим да на плавој свили,
бели облаци као птице плове,
знам то мене небо зове.
Небо мојe !
Нема коментара:
Постави коментар