Слободан Ристовић: Родитељи

Треба имати мајку
да те воли и да ти прашта.
Да се у њу закунеш
када мораш да слажеш
А грешан да не останеш.

 

   Свиће. Седимо, преслица моје Мајке, Очева лампа карбитуша.
   Гледамо се. На рубу тегле, слаткога од дуња, слади се пчела и немушти разговара са неким мирисом.
   Испреда се реч. Набубрела као кишељен кукуруз, којим се кљука гуска, да би је више имало, када празник прође кроз нашу капију. Дремуцка карбитуша, разговара са кожмуром сланине, која вирка из шарене торбе. Пртене. Ерске. Донете из Стапара.
   Отац је носи као молитвеник у јаму. На њој је исписан оченаш, мајчине речи: Чувај се сине. И Ђедов аманет "Труди се да будеш Човек, а остало што стигнеш." Са друге стране астала, налактио се Бог. Размишља. Куња, или одмара очи. Није лако толике светове сагледати и распоред направити.

Отац је ко стожер
саденут си уз њега
чувате да не закиснеш
Да гром у њега удари
а сено не спрљи...

 

    На зиду повремено избије пегица, ситна ко љуска јечма. Мајка преде.
Севне свитац у паду. Опијен грашком меде. Промакне сев секире. Полети љуска налик препелице. Цвркне церова цепка. Отац сече дрва.
Гозба.
Окупљени око славске иконе причамо. Нижемо ђинђуве, умешене од успомена, прашине и паучине. Кроз мајчина недра, као кроз прозор види се ливада. Играмо се клиса и паљке, Ја и Брат. Сестра изникла у ћумици маслачка мирише на босиок и тамјан.
Отац брише капом очи.
Моји Родитељи.
   Устајте слова. Мирно! Када се помињу они који су те од Бога добили и обукли реч преко мајкине постељице, нема се времена за доконо битисање.
    Скачу речи. Утегнуте ко за смотру. Да покојни Живојин наиђе, од радости би му јабучица у грлу заиграла.

    Дете, слушај мајку. Није мајка само она која носи у стомаку, роди и крв лине. Мајка је више од тога. Она је она, што у џигерици ко у корпици, носи врисак, ватру и шкргуте. Она која је у стању да те од тог теста оживи, пирне ти уста, да би пијукнуо, маукнуо, рикнуо и викнуо .Не разликује се врана и жена, вучица и риба. Све је то исто. И она што нечије дете прихвати и на празну дојку стави да га подоји. И она је мајка. Гора и вода, све је то материца.
   Отац на дрвљанику теше дирек, да замени труо у огради, да се испречи пред купином и коровом, да на кућни праг не насрну. Чека Кума.
   У улубљеном лонцу се крчка креч. Још који дан па ће слава. Мора све да буде чисто као колијер.

На прелазу
између живота и смрти
ја брвно
Обале од родитеља..

 

    Можда ће о празнику доћи и наша деца, кажем жени, која на ленку качи кошуље. Она је са својима причала док је прала. Видим кроз врата, како јој поскоче рамена, ваљда је у колу игра. До мене, а мајка јој лактом подгуркује комшинку. Бацају око на ме. Отац још с људима нагиње зашећерену џену, мушка посла. Само повремено отру браду, ко да су мачке, па уватиле тицу, а не око неку снашу...

    Још мало па ће задушнице, велим пчели.
   - Оће, оће, одговара. Ево и ја дошла, мало слатког да понесем својима. Док су били живи, нису имали времена ни меда да узму. Сколила их деца, ко тебе твоја и мене моја...
    Излазим напоље. Време ја да намирим посла. За мном Отац и Мајка, калеми њене недоплетене чарапе, његова пожутела буквица, кутија од карбита, бренер, корица хлеба и труње у табакери. На окупу смо, а нема нас ни за заклетву. Да ми се нису задржали у костима, у боји очију, у жижљевини потиљка, био бих налик слову под неком књигом згњечено.
    Овако, кад се окренем, а оно, небом надкривени стубови. Брвно преко њих. Нема да шкрипне и угибне. Држи ко живо. Корачам ја, па моји синови, мушки и женски, сви ко ајдуци, ко барјаци, исто им слово на прсима. Исти им Ђурђевдани, исти Бог.
    Бог устао. Стоји пред нашом кућом. Смијуљи се. И њему мило што нас је овакве са длана на земљу изручио...

Tweet