петак, 07. август 2015.

Илинка Марковић: У раскораку са временом

Опет се надвијају црни облаци над српским народом.
Семе зла међу децом се сеје.
Можда нам мудрост није јача страна.
Понекад језик полети брже од памети.


Искључи радио, ТВ и вести на мрежама свим.
Затражи азил унутар себе.

Не призивај чарке изгинуће и синови твоји.
А и кћери, као и многе пре,
које платише цех туђину.


Под хуком авиона из којих нас засуше бомбе,
опростисмо се од касних двадесетих двадесетог века,
а наше најелепше године испратисмо
на депонију као ,,најсмрдљивије'' смеће.


За то време тамо негде чуо се грохотан смех
и никога брига било није за наше мале,
недужне животе, без кишобрана,
под снажном кишом ''осиромашеног уранијума''
о коме у недоба наша нејач сазнаде.


Утериваше нас као стоку у тор.
Јагњад крволочним дивљацима називаху и убијаше,
да ми се учини узалудно ''отимање'' туђину вековима
и да историјска борба ''Хајдука и јањичара'' и даље траје.


А наша деца, баш као по њиховој вољи
расуше се по свету да плодовима нашим туђу земљу хране.


И међу нама се чарке чују, подметања ,,мало славна''
непријатељу замах дају да свака рђа мисли да може
,,харати'' српску земљу.


Уместо оружја ''немуштог језика'', звук муниције звецка.
Рат није за хероје. Зар већ пробали нисмо?
Зар да опет истим путем пођемо?


Тражим снагу и молим се да је потражимо сви унутар себе;
изаберемо живот деци уз мајку, оца, баку, деду... најмилије своје.
Уместо рата напредак бирам . Правац и пут већ одавно знам.
Кренимо сви у победу славну. Будимо бољи од њих.
Толико бар дугујемо страдању очева наших очева.


Оче, мајко ваше су борбе бирале живот за моје боље сутра
и знам да је вас рат и страдање безумљем захваћено
грчило као и пре, па често у мени бунт се јави
и хиљаду и једно питање:
''шта то у људима зверско живи?
Зашто је фитиљ њиховог разума кратак?
Како савладати бунт у нама, да се не нахрни зло?
Како се ропства ослободити и изборити за живот
без граница и у слободи.


И онда срце поруке шаље: ''дужни смо ти земљо, мајко.
Теби која нас носиш, храниш, свакоме место дајеш
и понос наш чуваш.
Теби која упијаш крв да од нејачи сакријеш ране
и отвараш нове хоризонте свима за спас.
А стигле су те уморне године и мучиш се не би ли
препознали глас разума и јасне поруке:
''и ћутање је политика; и неодазивање је политика;
и миграција маса је политика; земља без народа је политика;
човек под дрветом је политика и лицемерни осмех је политика.''


Па ако све то знамо и много више,
питам се зашто врисак још и даље код нас се чује?



Нема коментара:

Постави коментар