Милош Радусиновић: Више се нећемо ћерати (Одговор на књигу Матије Бећковића "Ћераћемо се још"

Више се нећемо ћерати

Прије би на све пристали

Но да нам дјеци неко рече

Да им је отац био ћерач

Био ћерач па све што сад има

Зарадио ћерањем

Зато нека му нико

Ни на Божић

Не стакне бадњак

Или се с њим куцне

Јајетом на Васкрс

Нека не рече ни помоз Бог

Како да давно

Као ћерач

Сам себе уби

Обичај

Више се нећемо ћерати

Ни бог не ћера

Нека се за наш род

Чује само то

Да смо се ћерали

Али да се више не ћерамо

Јер ћерачи би вољели

Да се сви сада ћерамо

Да се мање стиде што су они ћерали

Кад се ћерало

Да кажу

Ћерали ми

Ћерали богме и ви

Јесмо ли на истом

Е нисмо вала на истом

Никад

Више се нећемо ћерати

Ћерање је изгон из постојања

Из достојанства

Ћерачи кичму ломе

Зато и кажу

Удри пасјега сина у кичму..... 

Преломи му је

Прво допола

А онда до дна

Зар он даље да види од нас

Ми смо ти који видимо

За свакога

Више се нећемо ћерати

Ни на ријечима

Доста је било буруликања

И тутурикања

Не и кукурикања

Најављивања зора

Зора нијесмо под њима ни имали

Само неку маглу

Неку панораму поњаву

Све што је лијепо у земљи Ћеранији се

Губило

Нећемо питати ћераче

Ћерасте ли ли ви оно нас

Оне што први видјеше кола низа страну

Па прорекоше шта прорекоше

Па угодише шта угодише

Дођосмо тамо гдје дођосмо

На хашке гране

Како нећемо кад своје најбоље проћерасмо

Гдје проћерасмо

И како проћерасмо

Више се нећемо ћерати

Ћерали су док су прећерали

Док је народ пропјевао

Цинцили минцили

Цинцили галијотцили

Цинцили преварантцили

Цинцили пијанцили

Цинцили курванцили

Цинцили полицајцили

Цинцили цијанцили

Па сви који су поштено радницили

Поштено надничили

Брзо постали голијанцили

Пара (фрај)цили

Нек прогонство само низ пут иде

Неће дуго ићи

Па да ће живјет триста година

Нити ћемо јадном инсану

Остављат мјеру своје обуће

И своје чизме на леђима

Људску му мјеру остављамо колико умијемо

И колико можемо

Дужни смо да му понудимо варенику сунца

Најлакше је спицом у око

То нећемо ни мртвој укљеви

Најлакше је мртвога убит

Зашто му још додават

Претрнух од те помисли

Уображавам да тога никада није било

Иако је било

Више се нећемо ћерати

Ћерање је ћерање свијетла у мрак

Тамо гдје се ништа не види

Па шта ће нам очи

Шта укуси

Шта све радње

Мрак је вјечна глад за свјетлошћу

Мрак и мрачница

Бетон

Зашто смо измислили кревет

Черупали кокошке за угодан лежај

Стригли свилоруне овце

Хранили гуске и другу перад

Мрак нема ништа науправо

Но све наопако

Знамо ли како нас природа порађа

Зар нијесмо сви рођени

Сви једнаки

И још нам то није јасно

Чија смо ми дјеца

И чија треба да будемо

Ћерова или Доброва

Више се нећемо ћерати

Још о трошку државе

Каква је то држава

Кад своју дјецу тјера

Ћера их овамо

Ћера онамо

Ћера их где их бог није научио

Није их ни умио научит

Био је и остао

Мањи мангуп од ћерача

Бог је само Адама и Еву ћерао

Али им је оставио јабуку

Полио је сунчаним рујем

Раскошним бојама јесени

Оставио сласт

Тамо гдје су нас ћерали

Ничега од тога није било

Нијесу поштовали бога

То није лијепо

Лијепо је од нелијепог вазда љепше

То је први наук природе

Добро је од зла боље

Будимо добри нећерачи

Тако ће нам свима бити боље

БИЉЕШКА О АУТОРУ

МИЛОШ РАДУСИНОВИЋ рођен је у Буроњима 1925. године.

Завршио је филозофски факултет, група југословенска књижевност.

Писао поезију и прозу за дјецу и одрасле.

Објавио је више књига:

Зебу ли звезде Храстогорје, Дугоуха нога (роман), Књажев бој с Турцима, Читанка партизанка, Мјесец у дјетелини, Постојбина пламена, Ловци са Коритнице (роман), Носачи црвеног мермера (роман), Исус Голог отока, Интима једне средњошколке, Мајке читају успаванке, Два другара, два јунака, Прсти на рујевом зраку.

Коаутор је књиге – Како добро пишем.

Приређивач је неколико књига за школску лектиру и заступљен је у школској лектири.

Добитник је неколико југословенских и републичких књижевних награда.

Бавиo се хумором и сатиром. Писао радио-драме.

Живио и радио у Подгорици.

ПРЕДГОВОР

(Милош Радусиновић, Ћераћемо се још, КПЗ, Подгорица, 1998)

            Радусиновићево дјело, под насловом „Више се нећемо ћерати“ – садржи седамдесетак страна стихова. Почетак припада прологском дијелу, а затим слиједе појединачне теме на по једној страни без наслова. Све почињу истим слоганом „Више се нећемо ћерати“, а развијају у по неколико строфа неједнаке, неправилне дужине. Рад је, очито, замишљен као јединствена пјесничка цјелина.

У покушају одређења његовог рода, поријекла и значења теме, и др – овај рад узрокује извјесне тешкоће. Посједује неке елементе епа: у тематици и форми – ширина мотива захваћених темом, приповједност, опис, патос, догађање у збиљи дјела, ритам, лексика, и др. Ипак, не посједује сва карактеристична својства епа – радња, дужина, развој догађања, и др. Доноси низ посебних тема, одвојених, али међусобно корелантних. У поетском изразу – превладава, ипак, лирски елемент, па рукопис стога можемо сврстати, чини се, с највише оправдања, не у епски, већ у својеврсни спјев – поему.

            Што се тиче одређивања поријекла и значења теме овога дјела, као прво, намеће се проблем односа теме дјела према обрасцима у свијету реалних чињеница, могуће релевантних на њен настанак, као и за сваку тему. За ово дјело један од таквих чинилаца – јавља се дјело Матије Бећковића ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ (Октоих, Подгорица, 1996). Релација се успоставља већ самим насловом Радусиновићевог рада – иако противуречног наслову Матијина дјела. Ипак, у питању је исто значење исказа оба наслова, само су смјерови значења противустављени: један је афирмативан – други неафирмативан, одречан.

            Какав је, онда, однос овога дјела, према Матијину дјелу, од могућих: антитеза, негација, пародија, подражавање, узор, потицај. То, прије свега, зависи од значења Матијиног дјела.

            Једно од могућих разумијевања значења Матијина дјела ЋЕРАЋЕМО СЕ ЈОШ, немало раширено, јесте – да дјело представља пјесникову апотеозу вјечитоме ћерању, дигнуту на ниво императива судбинске одређености у традицији културе црногорске нације. Логичко значење самога наслова Бећковићева дјела, то потврђује. Оно је, неспорно – афирмација идеје ћерања. При таквом значењу, Радусиновићево дјело представља покушај негације – антитезе, благе пародије. Истина, таквих елемената има доста у Радусиновићеву тексту.

            Али, друго, постојеће разумијевање Матијина дјела је супротно: ово дјело својом збиљом и њеним значењем у цјелини – независно и противно исказу наслова, не значи афирмацију, већ, напротив, снажну негацију идеје ћерања, упркос садржању развијених сликовито обликованих исказа свијести о ћерању. Унутарње значење самога Матијиног дјела, реалне мотиве ћерања подвргава иронији, исмијавању, благој сатири, ругању – чинећи их смијешним па стога и немогућим. Из тога проистиче, чини се – и право значење дјела: о смијешности, комичности, тиме и одрицању ћерања, што је потпуна негација идеје о ћерању. Овим се укидају и формално-логички разлози за могућност заснивања антитезе као негације – пародије. Између Матијина и Радусиновићева дјела, има неспорних сличности – у теми и форми дјела, и др. Сличности, дијелом, могу настајати као посљедице обраде сличне теме, у истој лексици у којој и потичу, те примјене одговарајућег поступка градње – подражавање истога језика, лексике. Ипак, да Матијина дјела нема – не би, свакако, било ни Радусиновићева. Али, не може се говорити о подражавању, већ само о потицају. Значење самог наслова Матијиног дела – дјеловало је на Радусиновића као изазов – да сачини дјело супротног значења. Радусиновићево дјело, по свом садржају, заслужује да се сматра ослобођено зависности од Матијиног дјела. У питању је самостално умјетничко дјело, са сопственим кодом и значењем, које може поднијети самосталну умјетничку егзистенцију. Радусиновићева тема има самосталан смјер значења, мада је, очито, настала, као посљедица дејства теме Бећковићева дјела, што ову чини само умјетнички продуктном.

            Кад је у питању тема умјетничког дјела, умјетник, сагласно са својом замишљу, тему (и грађу) за дјело – узима из чинилаца реалне збиље: природа, догађај, запис, свједочење, документ, умјетничко дјело – те лично искуство, и др., од којих својом имагинацијом продукује сасма нову збиљу – оригиналног, новог значења, у том виду непознатог искуству културе – живо биће: умјетничко дјело. Сама, пак, тема по себи – макар одакле да је умјетник узео и унио у збиљу дјела – није и носилац естетско – умјетничког значења. Што је чини умјетничком, вредносном чињеницом – то је допринос умјетника – новина, онај степен преобликованости градње над преузетим, реалним елементима предметне збиље. То су носиоци умјетничког својства – којима тема оживљава, добијајући нови смисао, чиме је умјетник и преводи у имагинарни свијет умјетничких чињеница. Из теме у дјелу, умјетнику припада – само што је он својствима и значењима преузетог предмета надодао у збиљи дјела – као умјетнички допринос: његов надодатак реалној чињеници – а не сама тема.

Што се умјетнику може оспоравати, то је само оригиналност теме, али не и вриједност дјела, па је оспоравање незначајно. Оригинална тема, никако не гарантује успјело умјетничко дјело – ни обратно. И на неоригиналну тему – настају оригинална умјетничка дјела. Тако је, на примјер, Шекспир на теме познате искуству (мит, историја, дјела других умјетника) – узимајући их за предмет својих дјела – над њих надоградио садржаје изузетно успјелих умјетничких значења – па створио нова, оригинална дјела – а да се његов умјетнички допринос не може доводити у питање.

            Тема, додуше, може имати свој значај – али само у историјском смислу, за праћење развоја мотивације. Кад се тема једног дјела јавља у више дјела – она је само умјетнички продуктна, чиме стиче историјски значај – за настанак нових дјела.

            Што се тиче особености самог Радусиновићевог дјела – тражићемо их – на чему, иначе, упорно у својој критици инсистирамо код сваког умјетничког дјела – у два слоја значења дјела:

– гносеолошки

– естетско-онтолошки.

На гносеолошком плану – у, иначе, по значењу, неумјетничком, ирелевантном за умјетничку вриједност дјела, у Радусиновићевом тексту, истиче се: моралитет највишег ранга и вриједности у традиционалној црногорској култури. Етички мотиви нећерања, укидања и поништавања потребе за ћерањем, испољвају се на више мјеста у поеми, убједљиво и умјетнички снажно. У питању је и неоспорно хумано значење великог интензитета – из којег проистиче етос дјела.

Међутим, својства која су за умјетничко дјело одређујућа – то су она која носе естетско-умјетничку вриједност – садржана у онтолошком плану. Таквих, у овом дјелу, сматрамо да постоји доста, од којих као најуспешнија истичемо:

– убједљивост новога значења ријечи а тиме и стиха,

– оживјелост значења коришћених мотива и његовог обликовања лексиком препознатљивога црногорског говора – који резултира драмским набојем, узбудљивошћу,

– финоћа низа стихова, која дејствују складом, љепотом, емоционалним набојем, градећи у цјелини лелујаву, замамну збиљу једнога новога значења теме у самоме дјелу.

Све ово, али и друго – поему Радусиновића, којој, због самосталности исказа највише приличи и одговарајући наслов ВИШЕ СЕ НЕЋЕМО ЋЕРАТИ, чини особеном и значајном, умјетнички убједљиво исказаном, у чему досеже и завидан ниво умјетничке вриједности. Као таква, обогаћује црногорску националну књижевност, и чини част вјештини и умјећу свога аутора.

У Београду,

26. јули 1997.                                                           Др Светислав Павићевић

Tweet