у безвољној чинији
Није више у стању да пробуди
ни штипаљке
које млитаво стежу
истегнуту жицу месечине
Њено лице од насловне стране
нагрижено надом
и обећањима без копче
јутрос никоме није ред вожње
и пепео доколице
Реч је која нема своја слова
празна је рупица на свирали
пободеној у вртлог пустиње
коју надлећу оломци куршума
пуни несанице
покушавајући да оживе
звук змије у празној кошуљици.
У аутобусу Златибор-Ужице,дана 1.07.015.године.
Враћајући се са посла из треће смене.
у недостатку оловке,папира и сликарског дара
у телефон скицирам портрет жене која стоји
у предњем делу аутобуса.
Прво сам приметио како јој светлост просеца
хаљину између ногу,подсечајући ме на клисуру
Овчара и Каблара.
Мораве нигде,као да је отекла у друго време,
остављајући свој изелички траг на њеним бутинама.
Нема коментара:
Постави коментар