Дођох ево код тебе, да ми окове скинеш.
Чело ми боје бронзе. На прстима златни прах.
Љубав ми се позлатила, да тебе златим.
Семе снова донесох да клија у долини.
Да нам порасту кедрови у алеји мира.
И себе, Мирољубиви, да ти музика свира.
У Марибуу где су сусрети душа посебно фини.
Посребри Мудри, тајне одаје твоје .
Нек оном ко ти ходи, сребра узлећу птице.
Мене, твоју Билкис, уведи у царство стиха.
Скини ми зар, да видиш моје очи и лице.
Видећеш жену која векове чека.
Очи са сјајем звезда, Спокојни Соломоне.
Овори мој кавез, где сакрих и страхове.
Моћи ћеш ти то. Препознах мени човека
.
Нема коментара:
Постави коментар