уторак, 09. јун 2015.

Зоран Ђурић: Турбо-лајф писци

  Све је почело причом о томе да народна музика и музика уопште постоји због публике и да треба народу дати управо оно што жели, погодити га у жицу. У међувремену се та жица претворила у кавез у коме седе или леже досадни писци, филозофи, социолози и ислужени политичари, а ван кавеза тече живот. Живот који живи народ састављајући крај са крајем, од јутра до сутра. Живот обичног човека који се ни по чему не разликује од живота на Фарми или веселе учионице Курсаџија на Гранд – паради, Парови.
    Шта је то што повезује турбо – фолк Сашиних дива и дичне интелектуалце у транзицији? Повлађивање укусу. Одједном би и новокомпоновани писци хтели, баш као некада новокомпоновани певачи, да избију на врх топ – листе читаности. Е, да бисте то постигли, морате знати шта народ хоће, шта народ жели и не смарати га великим филозофским и историјским темама. Неки су се у томе већ опробали. По чему су, рецимо, Златко Паковић и Игор Маројевић нешто посебно. Немају они разлога да се стиде Секе Алексић и Јелене Карлеуше. И, не стиде се. Свесни су разлика, али су свесни и сличности. Свесни су да се боре за исту ствар – за публику.
    Повлађивање укусу конзумената уметничког дела исто је и у Пинковој Гранд паради, и на Фарми Парова, и у делима Анабеле Басало или Исидоре Бјелице. И, немојте, молим вас, после овог текста да престанете да их читате, оне су део вас, део вашег менталитета. Склоност снобизму у основи је проблема који су уочили и турбо – фолк певачи и турбо – лајф писци.
    Романи Анабеле Басало, Исидоре Бјелице, Игора Маројевића и Басаре – донекле, које наша читалачка публика – конзументи гутају отворених уста, доказ су с једне стране подилажења читалачкој публици, а са друге стране снобизма коме су Срби склони.
   Посебно би било занимљиво изучити и социолошку димензију овог проблема анкетом која би утврдила у ком проценту људи који гледају Фарму читају и дела Исидоре Бјелице.

.



Нема коментара:

Постави коментар