На данашњи дан (5.априла) 1958. године, умрла је славна умна Исидора Секулић, изузетан стилиста широког образовања и високе културе, танани посматрач људских живота и судбина, писац високе духовности и префињеног духа, уз то члан Српске академије наука и уметности. Критичари је сматрају класиком српске књижевности, а поводом њене смрти један од критичара је оценио да је умро "литерарно најкултурнији човек нашег тла од Ћирила и Методија до јуче, до данас, можда до прекосутра". Сарађивала је у свим бољим часописима. Била је познавалац многих језика, изврстан и веома плодан преводилац, нарочито с енглеског језика. Дела: путопис "Писма из Норвешке", роман "Ђакон Богородичине цркве", приповетке "Хроника паланачког гробља", "Сапутници", "Госпа Нола", есеји "Аналитички тренуци и теме", "Записи о моме народу", "Мир и немир", "Његошу - књига дубоке оданости", "Говор и језик културна смотра народа".
Како истиче др Станишa Величковић у "Интерпретацијама из књижевности": "Исидора Секулић спада у ред најистакнутијих писаца српске књижевности. Она је то по времену које је обележила својим стваралаштвом (од 1913. године када је објавила прву књигу Сапутници, до 1957. године, када је објавила књигу "огледних радова" Мир и немир); по разноврсности стваралачких интересовања; по особеном прозном стилу; по изврсним, надахнутим и стилски савршеним есејима; по образовању и ерудицији. По образовању је доктор филозофских наука, по професији наставник, по рођењу приповедач и есејиста, по заслузи академик. Родила се у Банату, Војводина је њен завичај, Земун град одрастања, Београд град стваралачке афирмације.
Она је изван свих књижевних покрета али је њен стваралачки дух био тако отворен и радознао да се није дао ограничити било стваралачким током, било идејним опредељењем, било поетичким начелима. Дубином свога интелекта зашла је у све сфере људског стварања и сигурно судила о ствараоцима и делима."
Исидора Секулић је рођена 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:
Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке (1914) — путопис
Из прошлости (1919)
Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
Записи (1941)
Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
Записи о моме народу (1948)
Његошу књига дубоке оданости (1951)
Говор и језик, културна смотра народа (1956).
Како истиче др Станишa Величковић у "Интерпретацијама из књижевности": "Исидора Секулић спада у ред најистакнутијих писаца српске књижевности. Она је то по времену које је обележила својим стваралаштвом (од 1913. године када је објавила прву књигу Сапутници, до 1957. године, када је објавила књигу "огледних радова" Мир и немир); по разноврсности стваралачких интересовања; по особеном прозном стилу; по изврсним, надахнутим и стилски савршеним есејима; по образовању и ерудицији. По образовању је доктор филозофских наука, по професији наставник, по рођењу приповедач и есејиста, по заслузи академик. Родила се у Банату, Војводина је њен завичај, Земун град одрастања, Београд град стваралачке афирмације.
Она је изван свих књижевних покрета али је њен стваралачки дух био тако отворен и радознао да се није дао ограничити било стваралачким током, било идејним опредељењем, било поетичким начелима. Дубином свога интелекта зашла је у све сфере људског стварања и сигурно судила о ствараоцима и делима."
Исидора Секулић је рођена 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.
Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.
Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.
У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:
Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневника
Писма из Норвешке (1914) — путопис
Из прошлости (1919)
Ђакон Богородичине цркве (1919) — роман
Кроника паланачког гробља (1940) — приповетке
Записи (1941)
Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есеји
Записи о моме народу (1948)
Његошу књига дубоке оданости (1951)
Говор и језик, културна смотра народа (1956).
Доносимо одломак из путописа Исидоре Секулић " Писма из Норвешке
БУРА НА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ
Вода језера је тако бистра да се апсолутно све види у њој још једаред. Планине, дрвета, кућице, козе и овце; на расплочаним стенама ситна стока густога руна изгледа као пакети вуне. Према југу, језеро се сужава, планине се гомилају, глечери приближују, и сваки час, са шест седам стотина метара висине, водопади. Сваки час се може видети како мала ледена лавина загуши водопад, како пропадну негде дубоко у понору и лед и камење и понесен водопад, а затим се чује неко крхање, ледена вода пљусне на другом неком крају, и разлије се као велика бела лепеза; док горе, као да ништа није било, опет цури чиста течност водопада. Па онда, у најближој близини свега тога тек усмотрите пашњак и мали кућерак, и гомилу оваца у дебелој вуни, које се, зими, хране од алги што ветрови и буре избаце на копно. И гле, и они су ту, сићушни људи који ето тако на подножју подножја проведу цео свој живот.
Али на повратку, кад смо опет запловили Нурфјуром, поред свих величанствености које смо носили у души, морали сми се сетити и оних укрштених иверака. Кренуо је неки подмукли ветар, затегао и стврднуо површину фјура. Облаци се гомилали час као јата великих тица, час као огромне куле; дизали су се и рушили у ужасно збуњеном неком ритму. Мало мало, па нешто загрми и дојекне до нас: глас неки који иде, и који се час удави у води, опет затруби у ваздуху, час се изгуби у шуми, опет рикне из воде. Карактеристични северни таласи, зашиљени као зуби, ударају о стене, шкрипе, нешто говоре.
У једном тренутку писну звиждаљка брода и ми се нађосмо — није било јасно, да ли мокри, или у води. Скочише сви раздражени елементи, отпоче величанствена битка. Ветар цепа воду на комаде и баца на палубу; исти тај ветар, другом руком спира узбуркану воду са палубе. Машина брода звркти силно, жури у најближе пристаниште или затон. Као увек у Норвешкој, нека светлост пожути од ње црвена норвешка застава, позелени укочено лице морнара на крми. Па се смркнуло. Па пробелео неки глечер, па нестао као у неку кулису. На броду се котрља пртљаг, звече ланци и шкрипе чекрци, а ветар хуји и удара нашу лађу право по лицу.
Опет мрклина у ваздуху. Само су блистале залеђене ивице планина. Тада, у затишју ветра, негде са дна фјура, стаде да се диже снага и срџба. Галоп таласа, већи од већега, стропоштавање вода које се враћају у себе. Умеша се опет ветар, груне два три пута, преоре таласе, остаде само густа чупава пена, па и она нестаде, као што нестаје киша у земљи.
Зло и необично подмукло изгледа непогода на фјуру, али је од почетка до краја величанствена, и лепа, и, како бисмо рекли, увек недостижна човечјој мисли. Кад су се већ почели стишавати уморни елементи, још се дубина воде надимала: хоће горе. Постепено се враћао мир; једно за другим су увирали извори јарости и силе. Таласи су се још љујали, али све тише и тише, а по њима, као кресте, љуља се ниска, уморна пена. Понекад, нека невидљива снага би зањихала и хитнула о стену воду, али непогода је прошла, вода би лено, без снаге склизнула опет натраг, и, скоро рећи, уморна одмах и заспала. Овде онда прсне из мора птица: до миле воље се провела, ронила у таласе и окупала се, и сада жури, ваљда, у гнездо.
Исидора Секулић
Из путописа Писма из Норвешке
Из путописа Писма из Норвешке
фјур — фјорд, дубоки и уски морски залив; најлепши фјордови су на северу Европе, у Норвешкој;
Нурфјур — велики фјорд
Нема коментара:
Постави коментар