Дошла сам у Приштину за својим сновима. Била сам прави верник снова, идеала, ваљда зато што се зовем Сања.Ту је био факултет који је требало да ме доведе до онога што сам касније постала. Мој први сусрет с тим градом био је у знаку мириса липа које су ми заувек испуниле душу нечим тајанственим, суштаственим. Касније сам у једној песми опевала тај мирис као глас Бога што проговара лепотом коју свака душа може примити, а уметници је могу овековечити.
После се сваке године понављала чаролија тог доживљаја. Тада нисам слутила да ћу у том истом граду често осећати и мирис крви и паљевина, мирис похлепе, наопаких страсти. Мирис моћи највеће силе на свету која је, мислила сам, довољно далеко са својим злима.
Доживела сам почетком јуна сусрет са тим мирисом и у Београду у који сам стигла бежећи од злочинаца, али то више није био исти заводљиви мирис који је доприносио да се осетите младим као сама природа која се изнова рађа сваког пролећа. Да се осетите заљубљенима иако се то не мора везати за неку конкретну особу, да вам очи заблистају, да доживите полет који вас носи ка висинама, ка оваплоћеним сновима. Да вас до последње поре испуни готово чулни мирис лепоте која је богомдана.
Била сам усхићена слободом да сама креирам свој живот одвојена од породице. Да потврдим своју зрелост и спремност да се изборим за срећу. Заронила сам у књиге, то неизмерно царство лепоте и знања и препустила му се не слутећи да ћу баш ту, у том граду, изгубити слободу да искорачим изван закључаног дворишта. Да ћу се суочити са страшним несрећама. Да ћу се тако неутешно сама борити са недаћама које ће ту почети и пратити ме док сам жива.
Била сам поносна на комплексност живота у том граду где је свако говорио својим језиком, молио се својим боговима, а опет су сви заједно уживали у мирису липа, називали једни другима, добар дан, и честитали празнике. Радовала ме помисао на то да је то био престони град Немањића, да су у цркви Лазарици почивале мошти кнеза Лазара, да познајем потомке породица које су стотинама година ту живеле. То је стварало осећај припадности простору, утемљења.
Бринула ме је легенда да се увек страдало на овом тлу И, да се свако царство ту засновано, морало унутар себе распасти . Да су се људи увек тешко растајали од тог простора. Легенда,такође, каже да је у давна времена неки цар који је ту живео удао своју кћер негде далеко и да се она није могла растати од своје земље. Будући да није хтела да оде одатле, са Косова, а била је обећана младожењи, браћа су је за казну везала коњима за репове и растргла је. Из те невине крви и велике љубави према завичају и породици, остало је проклетство да ће ту увек бити страдања и проливања невине крви, што се из века у век и потврђивало.
Но, мислила сам легенде су прошлост, преда мном је будућност. И проживела сам и лепоту и патњу у том граду који је на исти начин вољен од свих који су ту живели, изграђиван и припреман за велику улогу.
То се назирало и пре него што је јавно обелодањо. Сећам се дана када је, крајем седамдесетих година XX века, у Радио Приштину, у којој сам тада радила, дошла делегација уметника, политичара, елите из Албаније. Црвени тепих био је прострт далеко на улици испред улаза у зграду. Ту радост, тај сјај на лицима Албанаца који су их дочекали никада нећу заборавити. Био је то сусрет блиских који имају заједничку тајну, циљ којем неминовно теже.
Сећам се и Титовог последњег доласка, који је био пропраћем албанским демострацијама, цепањем његових фотографија и повика: ”Пас реко, пас пореко”, разочараних што им још није дао државу која им је обећана Уставом из 1974. када су покрајине добиле статус република, односно у даљем следу догађаја право на отцепљење.
Након бомбардовања Савезне Републике Југославије, дошло је много људи из Албаније, који су били сушта супротност оној елити, неугледних, сирових, крвожедних. Видела сам у самоуслузи једнога млађег човека који није знао за фрижидер. Стајао је пред њим збуњен не знајући шта да ради И како да се послужи храном која је била унутра.
Бивша комшиница Албанка,к оју смо ја и моја кћер посетиле, 2010. била је искрено обрадована тим сусретом И рекла је: “Камо среће да су Срби остали овде. Дошли су прости људи с којима немамо никакав контакт.То више није исти град.”
И заиста није био јер на улици нисмо могле срести витког сребрнокосог писца Перу Стефановића, хроничара старе Приштине, који је био својеврсна знаменитост града, Бору Чорбаџикиног и његову благородну супругу Миру, који су ту вековима живели. Мудрог професора Ратка Каракушевића који је тако добро знао историју свог града. Наше лепе кумове Наду и Лазу Ристић који су улепшавали град онако отмени и достојанствени у сваковечерњим шетњама главном улицом. Стаситу песникињу Даринку Јеврић која је остала предуго затворена у свом стану у Приштини и обилазила оно мало старих Срба што се ту још задржало, након одласка већине, а убрзо после изласка отуда умрла од туге. Књижевника и публицисту Ацу Ракочевића са лептир машном испред кафане “Три шешира”. Песника Хасана Мержана који је убрзо умро у далеком Истанбулу, уредника Редакције на турском језику у Радио Приштини, Мухамеда Устаиба који сада живи у неком малом месту у Турској далеко од свог града и своје професије. Наочитог професора музике, Вићенца Ђинија који је схативши шта се ту догађа напустио Приштину и отиснуо се ко зна где. Песника и публицисту Бајрама Халитија и друге ромске писце, такође прогнане из својих домова…Све оне који су чинили живот града занимљивим, разноврсним, урбаним, доприносили да има душу…Чувене Морачиће, угледни пар проф. Андрију Томановића и његову тада прелепу супругу Верицу који су такође импоновали својом појавом.Он је међу првима киднапован иако је као хирируг лечио све људе, нарочито Албанце јер их је било више међу пацијентима, а она је преостали део живота усмерила на узалудно трагање да сазна истину о његовој судбини и оних који су тада нестајали. Младе и заљубљене родитеље четворо деце Весну и Ивана Челића, који је био изложен ко зна каквим ужасима након киднаповања, сигурно не згазивши у животу ни мрава, а његова деца и супруга остали су обележени тугом за цео живот. Професора Владету Вуковића чији стан су палили и пуцали у његова врата да га застраше и натерају да оде…
Предуг би био списак оних које би требало поменути по трагици која их је задесила, а били су само привржени свом граду и веровали да имају право на живот у њему. Наших дивних комшија Горанаца Рашитија с којима смо били више него блиски а који су уточиште нашли у Новом Пазару. Свакао се треба сетити и оних Албанаца који су страдали недужни јер су бринули о својој породици и о спасу своје душе не огрешивши се ни о кога.
Присећала сам се свих њих док смо са осећањем празнине пролазиле центром Приштине. И тада су липе мирисале, али некако отужно, гробљански, као да су стајале на одру срушеног града и минулих снова. Као да су одисале грехом који је разјарени злочинац ширио док је у рушилачкој еуфорији ломио крст са цркве Светог Николе.
Накнадно смо, у Грачаници, у разговору о њему сазнале да је полудео и да је долазио у манатир Зочиште код Ораховца, који је такође био спаљен, да моли за опрост како би престала да му у глави неподношљиво одјекују црквена звона.
Судбинска везаност за албански народ показала се и у неким ситуацијама које су неочекиване и наизглед немају везе са претходно проживљеним. У Телевизији Београд сарађивала сам са Албанком Хајром која је као функционер СПС-а морала да напусти Приштину и никад више није смела да се врати иако јој је породица била тамо. С радошћу је слушала, по мом повратку отуд, причу о свом граду којег је остала жељна јер је недуго потом умрла након краће болести. Цена коју је платила не пристајући на сецесију је била страшна. Сигурно су је прогласили отпадником, а она је само наставила да живи као социјалиста и искрени припадник идеологије своје партије.
Летујући једне године након свега тога, у Будви, имала сам неке сусрете те врсте. Сунчала сам се крај базена и сањарила коначно изван свих опасности с којима сам тамо била суочена... Одједном је дошао један пар албанске народности са дечаком од десетак година. Сели су тик до нас и тако страсно почели дискутовати о политици, хвалећи Нато, Америку, да ме је то баш узнемирило. Помислила сам, какви су то људи кад и у таквој атмосфери немају другу тему.
Да бих избегла да их даље слушам, ушла сам у воду и препустила се пливању. Њихов син је у базену бацао лопту тако надмено да је то свима сметало. Настојала сам да будем што даље. Међутим, у једном тренутку, лопта ме је снажно ударила у главу као да је баш циљао према мени. Била сам врло бесна, рекла сам да је то непристојно и да би требало да гледају шта им дете ради. У себи сам помислила, уместо што причају о политици. Убрзо сам се покупила и отишла, размишљајући како ме ни ту не остављају на миру, иако сам била свесна да је у питању пука случајност.
У кући у којо смо биле смештене, ја и моје кћерке, биле су и две старије жене из Албаније. Клонила сам их се не желећи контакт.
Једног јутра пробудила нас је галама. Изашле смо да видимо шта је. Неком од гостију украден је новчаник, а неко је оптужио жене из Албаније. Оне су очајнички покушавале да докажу да немају везе с тим, али их нико није разумео. У тренутку сам се сажалила на недужне особе и проговорила сам на оскудном албанском језику и помогла да се разјасне. Старија жена ми се захвалила узбуђено и са изразом олакшања. Питала ме је, одакле сам. Кад сам јој рекла да сам са Косова и Метохије, она ме је тако срдачано загрлила непрестано понављајући, „Ој, Косова, Косова“, као да је изненада срела рођаку коју није познавала. Била сам дирнута, збуњена и као да сам бар на тренутак појмила усуд Косова да га сви волимо и да због њега морамо страдати.
И сада, када је бар формално то њихова држава, чујем да Албанци тамо тешко живе, да је смртност од рака велика, да се деца рађају са деформитетима, да су млади огрезли у блуд, да се масовно дрогирају и питам се, да ли су то хтели. Да ли им је са нама било толико лоше! Ко је ту победник ко поражени! Или је онако како сам записала у једној песми „Зло се моћно заиграло/а сви остали погажени“. А у глави ми се непрекидно врзмао прозукли глас Жељка Бебека који пева :“Липе цвату, све је исто ко и раније, само срце моје и срце твоје у љубави, више не стоје!“
А мој супруг и отац моје деце остао је да почива у свом граду, на приштинском гробљу које је разорено бомбардовањем и обрасло у шибљу. Када смо отишле да му обиђемо гроб, уплашиле смо се да га нећемо пронаћи, толико је дрвеће било високо. Из његовог гроба израсла је вишња ваљда да га штити од сунца, као некад док је у дворишту седео у хладу разгранате вишње пуне црвених плодова, не слутећи ни скору смрт ни коров на свом гробу. Кћерке и ја смо плачући почеле да сечемо коров, а онда смо схватиле, да управо шибље чува споменик. Ако га откријемо, вандали ће га угледати и поломити као и толике друге и одустале смо. Гледале су његове тужне очи са фотографије на споменику као да се чуде таквом обрту ствари који нико до краја није могао наслутити...
И замирисале су опет липе, јако, неподношљиво за овакве околности. Запухнуо нас је тешки мирис туге прекинутих живота, поражене људскости и победе бестијалности као новог принципа Новог светског поретка.
После се сваке године понављала чаролија тог доживљаја. Тада нисам слутила да ћу у том истом граду често осећати и мирис крви и паљевина, мирис похлепе, наопаких страсти. Мирис моћи највеће силе на свету која је, мислила сам, довољно далеко са својим злима.
Доживела сам почетком јуна сусрет са тим мирисом и у Београду у који сам стигла бежећи од злочинаца, али то више није био исти заводљиви мирис који је доприносио да се осетите младим као сама природа која се изнова рађа сваког пролећа. Да се осетите заљубљенима иако се то не мора везати за неку конкретну особу, да вам очи заблистају, да доживите полет који вас носи ка висинама, ка оваплоћеним сновима. Да вас до последње поре испуни готово чулни мирис лепоте која је богомдана.
Била сам усхићена слободом да сама креирам свој живот одвојена од породице. Да потврдим своју зрелост и спремност да се изборим за срећу. Заронила сам у књиге, то неизмерно царство лепоте и знања и препустила му се не слутећи да ћу баш ту, у том граду, изгубити слободу да искорачим изван закључаног дворишта. Да ћу се суочити са страшним несрећама. Да ћу се тако неутешно сама борити са недаћама које ће ту почети и пратити ме док сам жива.
Била сам поносна на комплексност живота у том граду где је свако говорио својим језиком, молио се својим боговима, а опет су сви заједно уживали у мирису липа, називали једни другима, добар дан, и честитали празнике. Радовала ме помисао на то да је то био престони град Немањића, да су у цркви Лазарици почивале мошти кнеза Лазара, да познајем потомке породица које су стотинама година ту живеле. То је стварало осећај припадности простору, утемљења.
Бринула ме је легенда да се увек страдало на овом тлу И, да се свако царство ту засновано, морало унутар себе распасти . Да су се људи увек тешко растајали од тог простора. Легенда,такође, каже да је у давна времена неки цар који је ту живео удао своју кћер негде далеко и да се она није могла растати од своје земље. Будући да није хтела да оде одатле, са Косова, а била је обећана младожењи, браћа су је за казну везала коњима за репове и растргла је. Из те невине крви и велике љубави према завичају и породици, остало је проклетство да ће ту увек бити страдања и проливања невине крви, што се из века у век и потврђивало.
Но, мислила сам легенде су прошлост, преда мном је будућност. И проживела сам и лепоту и патњу у том граду који је на исти начин вољен од свих који су ту живели, изграђиван и припреман за велику улогу.
То се назирало и пре него што је јавно обелодањо. Сећам се дана када је, крајем седамдесетих година XX века, у Радио Приштину, у којој сам тада радила, дошла делегација уметника, политичара, елите из Албаније. Црвени тепих био је прострт далеко на улици испред улаза у зграду. Ту радост, тај сјај на лицима Албанаца који су их дочекали никада нећу заборавити. Био је то сусрет блиских који имају заједничку тајну, циљ којем неминовно теже.
Сећам се и Титовог последњег доласка, који је био пропраћем албанским демострацијама, цепањем његових фотографија и повика: ”Пас реко, пас пореко”, разочараних што им још није дао државу која им је обећана Уставом из 1974. када су покрајине добиле статус република, односно у даљем следу догађаја право на отцепљење.
Након бомбардовања Савезне Републике Југославије, дошло је много људи из Албаније, који су били сушта супротност оној елити, неугледних, сирових, крвожедних. Видела сам у самоуслузи једнога млађег човека који није знао за фрижидер. Стајао је пред њим збуњен не знајући шта да ради И како да се послужи храном која је била унутра.
Бивша комшиница Албанка,к оју смо ја и моја кћер посетиле, 2010. била је искрено обрадована тим сусретом И рекла је: “Камо среће да су Срби остали овде. Дошли су прости људи с којима немамо никакав контакт.То више није исти град.”
И заиста није био јер на улици нисмо могле срести витког сребрнокосог писца Перу Стефановића, хроничара старе Приштине, који је био својеврсна знаменитост града, Бору Чорбаџикиног и његову благородну супругу Миру, који су ту вековима живели. Мудрог професора Ратка Каракушевића који је тако добро знао историју свог града. Наше лепе кумове Наду и Лазу Ристић који су улепшавали град онако отмени и достојанствени у сваковечерњим шетњама главном улицом. Стаситу песникињу Даринку Јеврић која је остала предуго затворена у свом стану у Приштини и обилазила оно мало старих Срба што се ту још задржало, након одласка већине, а убрзо после изласка отуда умрла од туге. Књижевника и публицисту Ацу Ракочевића са лептир машном испред кафане “Три шешира”. Песника Хасана Мержана који је убрзо умро у далеком Истанбулу, уредника Редакције на турском језику у Радио Приштини, Мухамеда Устаиба који сада живи у неком малом месту у Турској далеко од свог града и своје професије. Наочитог професора музике, Вићенца Ђинија који је схативши шта се ту догађа напустио Приштину и отиснуо се ко зна где. Песника и публицисту Бајрама Халитија и друге ромске писце, такође прогнане из својих домова…Све оне који су чинили живот града занимљивим, разноврсним, урбаним, доприносили да има душу…Чувене Морачиће, угледни пар проф. Андрију Томановића и његову тада прелепу супругу Верицу који су такође импоновали својом појавом.Он је међу првима киднапован иако је као хирируг лечио све људе, нарочито Албанце јер их је било више међу пацијентима, а она је преостали део живота усмерила на узалудно трагање да сазна истину о његовој судбини и оних који су тада нестајали. Младе и заљубљене родитеље четворо деце Весну и Ивана Челића, који је био изложен ко зна каквим ужасима након киднаповања, сигурно не згазивши у животу ни мрава, а његова деца и супруга остали су обележени тугом за цео живот. Професора Владету Вуковића чији стан су палили и пуцали у његова врата да га застраше и натерају да оде…
Предуг би био списак оних које би требало поменути по трагици која их је задесила, а били су само привржени свом граду и веровали да имају право на живот у њему. Наших дивних комшија Горанаца Рашитија с којима смо били више него блиски а који су уточиште нашли у Новом Пазару. Свакао се треба сетити и оних Албанаца који су страдали недужни јер су бринули о својој породици и о спасу своје душе не огрешивши се ни о кога.
Присећала сам се свих њих док смо са осећањем празнине пролазиле центром Приштине. И тада су липе мирисале, али некако отужно, гробљански, као да су стајале на одру срушеног града и минулих снова. Као да су одисале грехом који је разјарени злочинац ширио док је у рушилачкој еуфорији ломио крст са цркве Светог Николе.
Накнадно смо, у Грачаници, у разговору о њему сазнале да је полудео и да је долазио у манатир Зочиште код Ораховца, који је такође био спаљен, да моли за опрост како би престала да му у глави неподношљиво одјекују црквена звона.
Судбинска везаност за албански народ показала се и у неким ситуацијама које су неочекиване и наизглед немају везе са претходно проживљеним. У Телевизији Београд сарађивала сам са Албанком Хајром која је као функционер СПС-а морала да напусти Приштину и никад више није смела да се врати иако јој је породица била тамо. С радошћу је слушала, по мом повратку отуд, причу о свом граду којег је остала жељна јер је недуго потом умрла након краће болести. Цена коју је платила не пристајући на сецесију је била страшна. Сигурно су је прогласили отпадником, а она је само наставила да живи као социјалиста и искрени припадник идеологије своје партије.
Летујући једне године након свега тога, у Будви, имала сам неке сусрете те врсте. Сунчала сам се крај базена и сањарила коначно изван свих опасности с којима сам тамо била суочена... Одједном је дошао један пар албанске народности са дечаком од десетак година. Сели су тик до нас и тако страсно почели дискутовати о политици, хвалећи Нато, Америку, да ме је то баш узнемирило. Помислила сам, какви су то људи кад и у таквој атмосфери немају другу тему.
Да бих избегла да их даље слушам, ушла сам у воду и препустила се пливању. Њихов син је у базену бацао лопту тако надмено да је то свима сметало. Настојала сам да будем што даље. Међутим, у једном тренутку, лопта ме је снажно ударила у главу као да је баш циљао према мени. Била сам врло бесна, рекла сам да је то непристојно и да би требало да гледају шта им дете ради. У себи сам помислила, уместо што причају о политици. Убрзо сам се покупила и отишла, размишљајући како ме ни ту не остављају на миру, иако сам била свесна да је у питању пука случајност.
У кући у којо смо биле смештене, ја и моје кћерке, биле су и две старије жене из Албаније. Клонила сам их се не желећи контакт.
Једног јутра пробудила нас је галама. Изашле смо да видимо шта је. Неком од гостију украден је новчаник, а неко је оптужио жене из Албаније. Оне су очајнички покушавале да докажу да немају везе с тим, али их нико није разумео. У тренутку сам се сажалила на недужне особе и проговорила сам на оскудном албанском језику и помогла да се разјасне. Старија жена ми се захвалила узбуђено и са изразом олакшања. Питала ме је, одакле сам. Кад сам јој рекла да сам са Косова и Метохије, она ме је тако срдачано загрлила непрестано понављајући, „Ој, Косова, Косова“, као да је изненада срела рођаку коју није познавала. Била сам дирнута, збуњена и као да сам бар на тренутак појмила усуд Косова да га сви волимо и да због њега морамо страдати.
И сада, када је бар формално то њихова држава, чујем да Албанци тамо тешко живе, да је смртност од рака велика, да се деца рађају са деформитетима, да су млади огрезли у блуд, да се масовно дрогирају и питам се, да ли су то хтели. Да ли им је са нама било толико лоше! Ко је ту победник ко поражени! Или је онако како сам записала у једној песми „Зло се моћно заиграло/а сви остали погажени“. А у глави ми се непрекидно врзмао прозукли глас Жељка Бебека који пева :“Липе цвату, све је исто ко и раније, само срце моје и срце твоје у љубави, више не стоје!“
А мој супруг и отац моје деце остао је да почива у свом граду, на приштинском гробљу које је разорено бомбардовањем и обрасло у шибљу. Када смо отишле да му обиђемо гроб, уплашиле смо се да га нећемо пронаћи, толико је дрвеће било високо. Из његовог гроба израсла је вишња ваљда да га штити од сунца, као некад док је у дворишту седео у хладу разгранате вишње пуне црвених плодова, не слутећи ни скору смрт ни коров на свом гробу. Кћерке и ја смо плачући почеле да сечемо коров, а онда смо схватиле, да управо шибље чува споменик. Ако га откријемо, вандали ће га угледати и поломити као и толике друге и одустале смо. Гледале су његове тужне очи са фотографије на споменику као да се чуде таквом обрту ствари који нико до краја није могао наслутити...
И замирисале су опет липе, јако, неподношљиво за овакве околности. Запухнуо нас је тешки мирис туге прекинутих живота, поражене људскости и победе бестијалности као новог принципа Новог светског поретка.
Нема коментара:
Постави коментар