Боје сунца
Лече немире
Што из осаме вире
Последњих дана августа
Отишле су последње:
Маје, Цеце, Весне, Бубе,
Ане, Барбаре,
Ђине, Бригите,
Јасне и Иване
Загледане у путеве
И у Бокељско лето
Које у дамарима траје
Као нешто
Сасвим свето
Једна Маја
Из Котора
Са дамарима
Од бескраја
Имала је очи
Сањивије од мора
И Буба отпутова
Из Херцег-Новог
У августовску ноћ
Преклињући
Бога свога
И сваког свеца
Питајући се:
Зашто је морало
Доћи до тога
Да јој срце
Пред мужем штреца
А ипак
Отишла је
Препуна
Бокељског лета
Верујући
Да јој и песма
У телу света
И на растанку
Пожелела ми
Ноћ лакосанку
С мужем, наравно,
Јер тако је, кажу,
Грађански исправно
Светлана из Игала
У предвечерје неста
Кад плажа преста
Да буде обала
Услед моје плиме
И ја потом
Идући њеним трагом
Упознах се
Са неким
Београдским врагом
Само ме зналачки погледала
У холу Тамариса
Испред великог огледала
Казала да се зове Весна
И била са Бокељским летом
Разлог мог каснијег несна
После Ане
У Рисну
Прижељкивао сам
Да осване
Нешто налик
На нову неку
Тајновиту
И бајковиту
Љубав присну
У ушима ми одзвањало
Или ми се још увек чини
Како је говорила
Да то најбоље ради
Брђанин препланули
Који и по небу
Цвеће сади
Лутао тако
Кроз Бокељска јутра
Са лепим циљем
За лепше сутра
У Теутиној шпиљи
Удварао се
Рускињи Љиљи
А она широка
И прелепа
Словенска душа
Волела је
Пијаног поету
Да слуша
Говорио сам јој
О истоцима
Блиским и далеким
На њеним дојкама
Набреклим и меким
И тако
Од сванућа
До клонућа
А други говорили:
-Пусти песника
Далеко му
Лепа кућа!
На плажи
У Игалу
Био сам ђаво најдражи
Који је миловао
Барбарину лепу
Руку малу
Врелу
Устрепталу
Борова шумица
Изнад Жањица
Запаљена је
Од дрхтавица
Пробуђене жене
Ђине из Вероне
Која је у мени
Тражила њене
Сунцокриле небосклоне
У Лепетанима
Имало је шта
Да ме занима
У души лепе
Бригите из Граца
Која је знала
Онако лепа
Слатка и мала
Да се небески
У загрљај баца
У плавој барци
Поред Каменара
Правио сам Ивани
Корице споменара
Да јој са мном
Дани буду опевани
А она хтела
Да ме веже
За њен
Девојачки чамац
Убеђујући ме
Да је болно
Бити самац
Поред Мељина
У пространој вили
Ваљала ме по небу
Зорозовна стрина
Једне слатке Јасне
А обе су биле
Опчињено прегласне
На тргу Херцега Стјепана
Ноге ми свезаше
Магичне очи
Рускиње Таше
Која је умела тако лепо
Да марамом од наших дана
Облацима маше
Ни сањао нисам
Да ћу за два дана
Да се заљубим
У сестре двије
Из Каталоније
А обе су волеле
Уклетог песника
И јавно се клеле
Да нису одолеле
Сунцокрилом небосклону
Јездио сам
Небом и морем
Навикнут да роним
И да орем
Испијајући вина
Из женских дубина
И небеских врелина
Завлачио се тако
У Бокељске постеље
Наизглед наивно и лако
Улазио у жене
Као у своје жеље
Препун Харибда и Сцила
Изван вида
И сваког стида
Потом ме правдала нека
Тако потребна осека
И замишљао
Како сам море
Али само
До наредне зоре
А Бокељско лето
и даље траје
Као нешто
Сасвим свето!
Игало, август 1977. године
Нема коментара:
Постави коментар