Пући ће ми трпило, па ћу се сурвати у јаму под пупком. Ону коју су сви копали, да би ме имали где бацити. када окалеме маљ у темену ми и залију сољу, која је остала од кујње Видосаве.
То трпило, закачено као кова изнад ђерма, што вија над крштеницом, и нервира црва у дрвету. Тргнуће се једном, када под стопалима омакне хоклица, и прасне врисак јаче од бича. Тај бич Боже. Је ли то твоја пламена оловка, којом исписујеш наш кривотвор? Или је то бодљикава жица у коју нас ограђујеш да где не побегнемо, чекајући усудника, иследника.
Што се мене тиче, чим будеш имао времена пресави табак, па пиши. Али, немој без ђавола, он једино зна моје врлине. Он ће то поштено као о себи. О доброти си изгледа поодавно затурио књигу. Намножио си које какве гамадије, да више више ни клетва нема где пасти.
Хтео сам да ти нешта причам у стиду и срамоти, и о образу. Мој је Отац све то једном речју објашњавао. За њега је образ био књига, а не реч и длан коже који је чувао језик од црвљања.
О њему сам хтео, али како да ти пишем, када о томе ни владар не говори, ни судија, а камо ли учитељ и свештеник.
Ако оћеш да се испричамо и издописујемо, прво разапни образ на људе. Овако можемо и да ћутимо. Ти седни на једну хоклицу, а ја ћу на другу. Између себе ћемо развући гују. Тако се нећемо тапшати по рамену и повлађивати.
Само, журни леба ти, иначе пући ће ми трпило, па ни са тобом нећу говорити.Више се нема куда ни са киме. Весели народ навалио те куди владара и његове жижљевнике. Ко да је владар себе уватио за руку и у горњи крај довео. Није, народ му је под ноге легао, да га гази и пљује док иде софри. Она гњинадија његова у коси му је била. Вашљивила се, гојила се, оштрила језик и гулила образ, јер тамо се не сме са образом.
Ето, због тога ће ми пући трпило. Па ће ми се она светлица с ђерма око врата опупчити. После ће испасти да Ти ниси ни лук јео, а камо ли мирисао. Погледај мало моје ћетапе у тим фиокама, па ћеш видети. За све сам ја крив и грешан. Кад будеш тео да ме се курталишеш, немој никога сем мене притурати, било би греота и од Тебе...
То трпило, закачено као кова изнад ђерма, што вија над крштеницом, и нервира црва у дрвету. Тргнуће се једном, када под стопалима омакне хоклица, и прасне врисак јаче од бича. Тај бич Боже. Је ли то твоја пламена оловка, којом исписујеш наш кривотвор? Или је то бодљикава жица у коју нас ограђујеш да где не побегнемо, чекајући усудника, иследника.
Што се мене тиче, чим будеш имао времена пресави табак, па пиши. Али, немој без ђавола, он једино зна моје врлине. Он ће то поштено као о себи. О доброти си изгледа поодавно затурио књигу. Намножио си које какве гамадије, да више више ни клетва нема где пасти.
Хтео сам да ти нешта причам у стиду и срамоти, и о образу. Мој је Отац све то једном речју објашњавао. За њега је образ био књига, а не реч и длан коже који је чувао језик од црвљања.
О њему сам хтео, али како да ти пишем, када о томе ни владар не говори, ни судија, а камо ли учитељ и свештеник.
Ако оћеш да се испричамо и издописујемо, прво разапни образ на људе. Овако можемо и да ћутимо. Ти седни на једну хоклицу, а ја ћу на другу. Између себе ћемо развући гују. Тако се нећемо тапшати по рамену и повлађивати.
Само, журни леба ти, иначе пући ће ми трпило, па ни са тобом нећу говорити.Више се нема куда ни са киме. Весели народ навалио те куди владара и његове жижљевнике. Ко да је владар себе уватио за руку и у горњи крај довео. Није, народ му је под ноге легао, да га гази и пљује док иде софри. Она гњинадија његова у коси му је била. Вашљивила се, гојила се, оштрила језик и гулила образ, јер тамо се не сме са образом.
Ето, због тога ће ми пући трпило. Па ће ми се она светлица с ђерма око врата опупчити. После ће испасти да Ти ниси ни лук јео, а камо ли мирисао. Погледај мало моје ћетапе у тим фиокама, па ћеш видети. За све сам ја крив и грешан. Кад будеш тео да ме се курталишеш, немој никога сем мене притурати, било би греота и од Тебе...
Нема коментара:
Постави коментар