људи журе, журбом брзине, а она може чекати сатима.
Лице човека образ је душе,
ветрови страсти застрашују, муче.
У сенама прошлог сећања се губе
кад руке слободе од прошлости одлуче.
Из очију речи говоре бистрим гласом,
када развежу се врпце што мучиле су страхом.
На узама слободе незајажљива је храброст
бодрост и ведрина, одважност и радост.
Витешког је кова њена чета што поносно маршира
осваја и плени, она ропство окупира.
Робовање нестаје са живота целог странице
када нову песму тек слобода отпочне.
Робовање, покој мисли, живост умртвљена,
радује се живост сада, јер је опет оживљена.
Како може пали стати у ред војске одабране
кад је правда вишег соја за оне само изабране?
Гласови муче кад слобода говори,
људи чујте шта ће проговорити.
Неумољива је правда моја, непоткупљива је цена њена,
истина је једна цела, љубав је непроцењена.
Она воли свако биће, свако срце које куца,
зашто ви не осећате откуцаје тога срца?
Презирете, не волите измучене туђе руке
од себе одбацујете покрај пута такве муке.
Слобода је видело и даје се свима
да се свако радује што слободу има.
Оштра је дубина мржње, укопава се тајно
у све поре људског бића, мучење је непрестано.
Од тежине силне њене ослобађа слобода
отвара већ затворено, племићког је рода.
Царско јесте свеоружје, очи од порфире,
речитост се цакли, јача је од сатире.
Кораци од страха бржи, сабље њене преголеме,
мачеви што таму секу, од те војске небројене.
Гарда стоји да верност одбрани,
од подмукле страже на супротној страни.
Стражари ропства у јаук започињу
кад јунаци гарде борбу отпочињу.
Стража таме јесте немоћ свака горка
што човека везује за робовања горда,
немоћна, уплашена одбегла је стража ада
жалац њен откуда је, не види му се трага
Моћна војска слободна је, говори гласно
за жртву и свој живот дати, предивно је, красно.
Лице човека образ је душе
ветрови страхова више је не муче.
Нема коментара:
Постави коментар