Не може се сакрити да је моћ нашег разума
сасвим мала и да смо ми пуни сваког незнања.
( Св. Јован Лествичник)
Истина се фабрикује на исти начин
као говеђи гулаши и Диорови мидери.
сасвим мала и да смо ми пуни сваког незнања.
( Св. Јован Лествичник)
Истина се фабрикује на исти начин
као говеђи гулаши и Диорови мидери.
Моје духовно надзиђивање у српству, отпочето давно, уобличава се овом књигом аналитичких студија и огледа из србистике, културологије, а шире, семиотике српске и словенске културе и цивилизације, у којој се усудих да помало друге поучавам и читам мјесто српске духовности у глобалној култури, што је дар који се не задобија тако лако. „Србистика и коментари“ смјело улази у зону стручног ризика који научници избјегавају, бавећи се декодирањем знаковља модерног времена, у којем су Срби постали најоклеветанији народ на планети, а у којем су установљене многе научне догме и злонамјерно подметнуте српском народу ради његове што брже денационализације. Циљ проевропејаца био је да се спретно скројеном језичком науком, која је увијек неизбјежно и политика, ставе под контролу свеукупни мисаони и интелектуални процеси, како би се спријечили образовани појединци из српског рода да мисле својом главом, посебно у данашњем времену успостављања владавине новог свјетског поретка, који је све свео на само двије класе, слуге и господаре, и у којем је доминантна методологија стварања тоталитарних друштава, што неограничено манипулишу науком под плаштом прогреса, научних достигнућа и вјере у науку, у првом реду књижевно-језичком и историјском, која је, по правилу, додатно идеолошко-политички и вјерски маркирана.
Ера културолошких ратова
Налазимо се у постхладноратовској ери експанзије западне, империјалистичке и, све више, неонацистичке културе, која води прави културолошки рат против европског Истока, на који англоамериканци и даље гледају, кроз призму социјал-дарвинизма, као на нецивилизован свијет; у времену у којем не саосјећају са Србима чак ни кад су очигледне жртве, што говори да је свјетска криза која сатире мале народе, прије свега, духовног и моралног карактера. Произвела ју је идеологија глобализма, чији најтврђи сљедбеници и протагонисти сједе у утицајним форумима и круговима свјетске закулисе, представљајући савремени мондијалистички покрет који отворено промовише цивилизацију Антихриста.
Ера културолошких ратова започела је давно, крупним догађајем: првим црквеним расколом између источног и западног хришћанства који је изазвао спор око Свете Тројице због филокве (исходишта Светог Духа).
Потом слиједи епоха крсташких ратова, међу којима се нарочито издваја Четврти крсташки рат, који је био проведен са папиним благословом, не да би се ослободио Јерусалим, већ да би се поробили хришћани у Цариграду. Том је приликом на петријаршијски трон постављен римски патријарх, а са њим устоличено Латинско царство. Потом су се културолошки ратови у свој жестини наставили другим црквеним расколом, када се у ренесанси подијелило западно хришћанство, а Лутер и Калвин покренули протестантску реформацију, с намјером да реформишу цркву и ослободе се римског туторства, осуђујући трговину индулгенцијама и корупцију свештенства. Разлог за разлаз протестаната са Римом лежао је у теолошком питању спасења и тога колику улогу у спасењу имају нечија дјела, док је вјера у Исусов идентитет остала иста за протестанте, католике и православне.
Реформација је убрзала секуларизацију западног друштва тако што је наметала вјерски плурализам, хуманизам који се ослањао на разум, а не на вјеру и поштовање људских права, уз увјерење да сви вјерници треба да читају Библију, те да свештеници могу да се жене.
Почетком XX вијека наступила је нова ера културолошких ратова европског Запада против Истока, као наставак Четвртог крсташког рата, а са њима и драстична промјена дотад изграђеног свјетоназора, који ће се убудуће заснивати на потпуној контроли науке и образовања, уз уништење националних наука. Субверзивном општелингвистичком науком, тим котлом за претапање идеологије новог колонијализма у науку, сви су се европски (свјетски) народи почели системски духовно поробљавати, а њихове националне вриједности у виду националних језика и књижевности или затирати или пак интернационализовати. У складу с тим, догодиле су се спектакуларне промјене у погледу на свијет, и то понајприје у хришћанској Русији, тој ноћној мори Ватикана. У њој је кроз Октобарску била проведена и културна револуција, која је довела до промјене тачке гледишта на цјелокупну руску духовност, културу и традицију, што је значило не само промјену вјероназора већ и свјетоназора. Пратило ју је дотад незабиљежено христоборство, те насилна атеизација православног руског народа, уз потпуно затирање црквеног живота какво није забиљежено ни за вријеме паганског Рима, а све је то проведено, између осталог, под плаштом опсјенарске западне игре са научним догматима протураним под именом структурализма, марксизма и дарвинизма, који су, специјално за руске прилике, били префабриковани у демонолошком погону европског научног подземља. Једна од тих западних „истина” звала се модерна лингвистика,са својом изведеницом структурализмом. Она је заударала на кабалистичку устајалост коју је унио њен творац, Фердинанд де Сосир. Он се цио живот опсесивно бавио теоријом анаграма, узалудно у великим еповима свјетске цивилизације настојећи преко анаграма да продре у њихов унутрашњи, мистериозни круг значења , у, наводно, укодирана тајна знања преко имена ликова и богова. Дјело „Курс опште лингвистике”, које су му приписала двојица колега, Баји и Сеше, кривотворина е своје врсте, будући да у њему нема ниједног ретка власторучно написаног. Управо на основу превреднованог учења изнесеногу Курсу, чија су темељна учења о језику као систему потпуно некритички била пренесена у прву „европску” науку о књижевности – поетику, уз помоћ највише неруских, тј. совјетских поетичара, настаће руски формализам, за ову прилику специјално попрскан М миомирисима модернизма и авангарде, те такав маркетиншки продат као врхунско и самосвојно/аутохтоно руско теоријско учење о књижевности.
У његово име Руси, у највећем постотку рускојезички Јевреји, оформили су својеврсну псеудонаучну секту коју је предводио Роман Јакобсон, да би у име овог поетичког учења, које је убрзо стекло легитимитет неприкосновене авангардне школе, побацали са „Пароброда Савремености” Пушкина, Гогоља, Толстоја и Достојевског, претпоставивши им поезију футуризма – Мајаковског и Хлебњикова. Нимало случајно, покушаће да избаце из културног памћења управо ненадмашног Достојевског. „Покажите ми нешто боље од Христа. Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити на мјесто Христа!”, узвикивао је овај свесловенски пјесник-пророк, кога с правом смјештају у свеце руске књижевности. Више и веће од свега најузвишенијег за њега бијаше Богочовјек Христос, па с тога за њега није постојала дилема: Христос или истина. Достојевски би изабрао Христа јер је он највећа истина, као што је то и за нашег Светог Јустина Ћелијског, за кога је слашчајши Христос и Бог наш највећа реалност и најближа стварност. Изгубљена на Западу, Истина се још чува на Истоку, као што се у свој свјетлости своје чистоте на Истоку чува православље, драгоцјеност какве више нигдје нема. Источно хришћанство је то које љубоморно чува своју независност, док је западно хришћанство потпуно потчињено папској власти. Грчка ријеч папа значи отац. Господ нас је прије XIX вијекова учио: „И оцем (читај папом) не зовите никога наземљи, јер је у вас један отац који је на небесима” (Мт 23, 9).
Душа савремених Европљана постала је празна, пољуљана догађајима савременог свијета, падом Берлинског зида 6. новембра 1989. године, сукобима САД–Ирак 1991, распадом Совјетског Савеза 1991. и, наравно, највећим грађанским ратом на простору бивше Југославије, који је отпочео 1991. и трајао до 1995. До тада је свијет био биполаран. Од тада је униполаран, што је проузроковано кризом, која је увијек прије свега духовна криза, и страшним поразом социјалитичке идеологије. На дјелу је либерални колонијализам, који у Евро-Америци, подивљалој у свом отпадању од Бога и неморалу, промовише англосаксонски свијет заснован на ропству и наркотрговини Davos World Forum-а. Њен заштитни знак била је и П2 ложа слободних зидара, људи изнад закона и државних институција.
Ера културолошких ратова започела је давно, крупним догађајем: првим црквеним расколом између источног и западног хришћанства који је изазвао спор око Свете Тројице због филокве (исходишта Светог Духа).
Потом слиједи епоха крсташких ратова, међу којима се нарочито издваја Четврти крсташки рат, који је био проведен са папиним благословом, не да би се ослободио Јерусалим, већ да би се поробили хришћани у Цариграду. Том је приликом на петријаршијски трон постављен римски патријарх, а са њим устоличено Латинско царство. Потом су се културолошки ратови у свој жестини наставили другим црквеним расколом, када се у ренесанси подијелило западно хришћанство, а Лутер и Калвин покренули протестантску реформацију, с намјером да реформишу цркву и ослободе се римског туторства, осуђујући трговину индулгенцијама и корупцију свештенства. Разлог за разлаз протестаната са Римом лежао је у теолошком питању спасења и тога колику улогу у спасењу имају нечија дјела, док је вјера у Исусов идентитет остала иста за протестанте, католике и православне.
Реформација је убрзала секуларизацију западног друштва тако што је наметала вјерски плурализам, хуманизам који се ослањао на разум, а не на вјеру и поштовање људских права, уз увјерење да сви вјерници треба да читају Библију, те да свештеници могу да се жене.
Почетком XX вијека наступила је нова ера културолошких ратова европског Запада против Истока, као наставак Четвртог крсташког рата, а са њима и драстична промјена дотад изграђеног свјетоназора, који ће се убудуће заснивати на потпуној контроли науке и образовања, уз уништење националних наука. Субверзивном општелингвистичком науком, тим котлом за претапање идеологије новог колонијализма у науку, сви су се европски (свјетски) народи почели системски духовно поробљавати, а њихове националне вриједности у виду националних језика и књижевности или затирати или пак интернационализовати. У складу с тим, догодиле су се спектакуларне промјене у погледу на свијет, и то понајприје у хришћанској Русији, тој ноћној мори Ватикана. У њој је кроз Октобарску била проведена и културна револуција, која је довела до промјене тачке гледишта на цјелокупну руску духовност, културу и традицију, што је значило не само промјену вјероназора већ и свјетоназора. Пратило ју је дотад незабиљежено христоборство, те насилна атеизација православног руског народа, уз потпуно затирање црквеног живота какво није забиљежено ни за вријеме паганског Рима, а све је то проведено, између осталог, под плаштом опсјенарске западне игре са научним догматима протураним под именом структурализма, марксизма и дарвинизма, који су, специјално за руске прилике, били префабриковани у демонолошком погону европског научног подземља. Једна од тих западних „истина” звала се модерна лингвистика,са својом изведеницом структурализмом. Она је заударала на кабалистичку устајалост коју је унио њен творац, Фердинанд де Сосир. Он се цио живот опсесивно бавио теоријом анаграма, узалудно у великим еповима свјетске цивилизације настојећи преко анаграма да продре у њихов унутрашњи, мистериозни круг значења , у, наводно, укодирана тајна знања преко имена ликова и богова. Дјело „Курс опште лингвистике”, које су му приписала двојица колега, Баји и Сеше, кривотворина е своје врсте, будући да у њему нема ниједног ретка власторучно написаног. Управо на основу превреднованог учења изнесеногу Курсу, чија су темељна учења о језику као систему потпуно некритички била пренесена у прву „европску” науку о књижевности – поетику, уз помоћ највише неруских, тј. совјетских поетичара, настаће руски формализам, за ову прилику специјално попрскан М миомирисима модернизма и авангарде, те такав маркетиншки продат као врхунско и самосвојно/аутохтоно руско теоријско учење о књижевности.
У његово име Руси, у највећем постотку рускојезички Јевреји, оформили су својеврсну псеудонаучну секту коју је предводио Роман Јакобсон, да би у име овог поетичког учења, које је убрзо стекло легитимитет неприкосновене авангардне школе, побацали са „Пароброда Савремености” Пушкина, Гогоља, Толстоја и Достојевског, претпоставивши им поезију футуризма – Мајаковског и Хлебњикова. Нимало случајно, покушаће да избаце из културног памћења управо ненадмашног Достојевског. „Покажите ми нешто боље од Христа. Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити на мјесто Христа!”, узвикивао је овај свесловенски пјесник-пророк, кога с правом смјештају у свеце руске књижевности. Више и веће од свега најузвишенијег за њега бијаше Богочовјек Христос, па с тога за њега није постојала дилема: Христос или истина. Достојевски би изабрао Христа јер је он највећа истина, као што је то и за нашег Светог Јустина Ћелијског, за кога је слашчајши Христос и Бог наш највећа реалност и најближа стварност. Изгубљена на Западу, Истина се још чува на Истоку, као што се у свој свјетлости своје чистоте на Истоку чува православље, драгоцјеност какве више нигдје нема. Источно хришћанство је то које љубоморно чува своју независност, док је западно хришћанство потпуно потчињено папској власти. Грчка ријеч папа значи отац. Господ нас је прије XIX вијекова учио: „И оцем (читај папом) не зовите никога наземљи, јер је у вас један отац који је на небесима” (Мт 23, 9).
Душа савремених Европљана постала је празна, пољуљана догађајима савременог свијета, падом Берлинског зида 6. новембра 1989. године, сукобима САД–Ирак 1991, распадом Совјетског Савеза 1991. и, наравно, највећим грађанским ратом на простору бивше Југославије, који је отпочео 1991. и трајао до 1995. До тада је свијет био биполаран. Од тада је униполаран, што је проузроковано кризом, која је увијек прије свега духовна криза, и страшним поразом социјалитичке идеологије. На дјелу је либерални колонијализам, који у Евро-Америци, подивљалој у свом отпадању од Бога и неморалу, промовише англосаксонски свијет заснован на ропству и наркотрговини Davos World Forum-а. Њен заштитни знак била је и П2 ложа слободних зидара, људи изнад закона и државних институција.
Информативни рат који се од деведесетих година водио против Срба увео нас је у глобални информациони конц-логор из кога нема избављања без снажне и темељне моралне и духовне обнове српског народа, па и других од Христа одрођених народа. Немали допринос том поробљавању дала је наука модерног доба, смјештена у поље конзументске, индустријске културе, са задатком да обезбиједи неопходан идеолошки легитимитет постојећем неолибералном капиталистичком друштву, оном о којем говоре кроз крилатицу „постмодернистичко”, чије је значење комплексно, а кадшто и контрадикторно. Данашња наука постала је „идолиште, страшно идолиште”, у којем је клањање модерним мудрацима задобило псеудорелигиозни карактер. Геополитика хаоса која је на наше раздробљене српске и словенске просторе дошла са побједничком чизмом евроатлантиста, оних који побједници никако не смију да буду, донијела је и постепено умирање на рате српске нације, чега као да је мало ко свјестан. Нашли смо се потпуно неспремни да водимо било какво, а посебно не умно ратовање против Запада, у које су они системски кренули у намјери да нас униште, уочивши да се на Србе и Словене због њихових умних способности тешко може утицати, те да се као народ не дају преправити. План је заснован на давном хабсбуршком догматском садистичко-пропагандистичком постулату, по којем на сваки начин треба спријечити постојање Србије као државе, а први корак је Drang Nach Kosovo – ишчупати Косово из Србије, што су 23 земље Европске уније подржале признањем сецесије и независности Косова, баш као што су Турци покушали да униште српство скрнавећи Расткове мошти. У пропагандним антисрпским постулатима који су уграђени у историјску и књижевнојезичку науку коришћене су по правилу оне чињенице које се могу фалсификовати у негативне – на штету Срба, док су се истовремено систематски искључивале и брисале све чињенице које не могу да се изокрену у негативне. У томе је била суштина диктатуре над историјом од стране бечко-берлинске историјске школе, којој је било најважније да задобије суверенитет над овом науком, приказујући је са своје тачке гледишта као неприкосновену истину у коју се не смије дирати ни сумњати. Једна од западних наука која је од почетка била специјално скројена за распамећивање Срба била је сербокроатистика, продукт завјереничког духа јансениста, чији сљедбеник је био Вуков мецена и учитељ Копитар, кога је беспоговорно слушао, а чије једно од два јанусовска лица данас носи име србистика. Њени предводници хтјели су да пробуде успавано српско родољубље тиме што су још једном узвеличали аустрофила Вука и за темеље наше националне филологије узели једно туђе учење, чије је наличје по принципу спојених посуда европеизована кроатистика, монтенегринистика или боснистика.
Сва западна наука, настала у народу неправославном, понајприје народу германском, позната као бечко-берлинска историјска и лингвистичка школа, била је и остала у служби колонијалне елите, која влада науком, која њоме управља.
Свеопшта сорошизација хуманистичких наука спроводи се кроз њену строгу парцелацију како би знање које се посједује нужно било фрагментарно и нипошто интегрално. Девастација знања попримила је такве размјере да није оставила ништа на свом старом мјесту. Доносиоци стратешких одлука из домена науке постали су они из квазирелигиозног покрета „Ново доба”, који у ери глобализације остварују огроман политички утицај на школство и образовање, нарочито кроз болоњски процес. „Болоња није имала задатак да унаприједи образовање и знање већ да створи медиокритете, јефтину и лоше образовану радну снагу”, став је aкадемика Василија Крестића, који за разлику од других који сједе и дријемају отворених очију у академијиним здањима, не престаје да нас упозорава како нас кроз болоњски стројеви корак западни мудраци духовно осиромашују. Такво стање у западноевропској науци није настало јуче, већ се ти процеси одвијају још од XI вијека, откад богоборна Европа служи тајни безакоња тако што стицањем богатства и грамзивошћу освештава земаљску моћ и власт. Она почива на рационалистичкој и материјалистичкој доктрини, на Логосу као извору људске мисли, како је ову ријеч појмовно одредио још у античко доба велики Хераклит; не буквално као говор, већ прије као разум који ствара смисао, којим човјек помоћу ријечи представља себи стварност, даје јој смисао.
Свеопшта сорошизација хуманистичких наука спроводи се кроз њену строгу парцелацију како би знање које се посједује нужно било фрагментарно и нипошто интегрално. Девастација знања попримила је такве размјере да није оставила ништа на свом старом мјесту. Доносиоци стратешких одлука из домена науке постали су они из квазирелигиозног покрета „Ново доба”, који у ери глобализације остварују огроман политички утицај на школство и образовање, нарочито кроз болоњски процес. „Болоња није имала задатак да унаприједи образовање и знање већ да створи медиокритете, јефтину и лоше образовану радну снагу”, став је aкадемика Василија Крестића, који за разлику од других који сједе и дријемају отворених очију у академијиним здањима, не престаје да нас упозорава како нас кроз болоњски стројеви корак западни мудраци духовно осиромашују. Такво стање у западноевропској науци није настало јуче, већ се ти процеси одвијају још од XI вијека, откад богоборна Европа служи тајни безакоња тако што стицањем богатства и грамзивошћу освештава земаљску моћ и власт. Она почива на рационалистичкој и материјалистичкој доктрини, на Логосу као извору људске мисли, како је ову ријеч појмовно одредио још у античко доба велики Хераклит; не буквално као говор, већ прије као разум који ствара смисао, којим човјек помоћу ријечи представља себи стварност, даје јој смисао.
Већ послије Хераклита, Логос је поистовијећен са говором и разумом, и означава ум који управља свијетом. Преко једног јеврејског филозофа, Исусовог савременика Филона Александријског, овај термин ће доспјети до јудејске дијаспоре. Филон поистовјећује Логос с Божијом мисли и ријечи. Тиме се објашњава да је Бог створио свијет својом ријечју, док је својом мудрошћу саздао човјека. Ријеч се затим отјелотворила у Сину, будући да је Исус биће које је постојало прије свог физичког рођења. Јован Крститељ то потврђује: „Јер прије мене бијаше“ (Јован, 1:15). Tо тврди и сам Исус: „Заиста, заиста вам кажем: прије него Аврам настаде, Ја јесам” (8:58). Галилејаc је много више од Сина Божијег; он је сама Ријеч, ријеч која је претходила настанку свијета, поштоj е Бог њоме створио свемир.
Шта бива са Логосом у овом постмодернистичком времену, које ствара бесмисао, које је отворено антихришћанско, у којем је дошло до растакања хришћанства тако што се навјешћује крај свијета, када ће се зацарити син безакоња, Антихрист, васељенски цар и човјекобог који, по пророчанству Светог Серафима Саровског, неће моћи контролисати једино обновљену Русију са којом ће се ујединити неке словенске земље са Балкана и Азије.
Посљедњих три стотине година, а посебно оних из двадесетог вијека, у којима је замућена ријеч Христова, све више заокупља пажњу теоретичара културе и цивилизације широм свијета. Разлог је откривање тајних, али пресудних утицаја моћних неформалних група и финансијских и олигархијских кланова у креирању националних политика у многим европским земљама које су на тај начин биле уведене у многовјековно духовно ропство. Показало се да су формалне државне администрације деценијама биле само сервилне полуге у рукама међународних играча, што се, без сумње, одвија и данас. Давно је енглески лорд Дизраели Биконсфилд (1804–1881) изрекао опомињућу поруку да свијетом не управљају личности које стоје на челу држава и влада него тајна друштва. Страхујући од разорног дејства секте кабалиста, Аустроугарска је 1795. године забранила масонерију у својој царевини, те тиме дјелимично одгодила реализацију антимонархистичког плана у тој земљи, свргавање цара и успостављање републике. Анархистичким акцијама широм Европе, којима су одреда руководила тајна друштва, свргнути су многи краљеви и цареви, међу њима и српски краљ Александар.
Успоставивши политичку моћ, силе безакоња кренуле се у системско духовно поробљавање народа и нација, поред осталог и науком и робовањем научним и историјским фалсификатима.
Под терором демонолошких сила са Запада, које су произвеле климу мржње и нетрпељивости истовјетну оној коју су нацисти својевремено створили против Јевреја, понајвише су пострадали Срби. Притом се не смије заборавити да је медијска сатанизација Срба у садашњости наставак издаје равногорства од стране западноевропских савезника у Другом свјетском рату, издаје која је својевремено била медијски вођена како би, уз Черчилово претварање да је погријешио у погледу Тита, тог аустроугарског поднаредника устоличили на престо фалсификоване историје нове Југославије.
У данашњици, „нападајући Србију, Запад напада и Русију. Ми смо увек били привезак Русије и од тога не можемо да побегнемо,” дубокомислено нас упозорава академик Крестић. Циљ евроатлантиста јесте да, након што покоре нас Србе, те „мале Русе”, како нас одувијек доживљавају, по сваку цијену обруче, опколе Русију. Свако ко се томе плану супротставља требало би да прође као архимандрит Јефрем, настојатељ атоског манастира који је недавно био ухапшен, одмах по повратку из Русије са поклоничког путовања на којем је носио највећу реликвију, Појас Пресвете Богородице, коме су се поклониле на стотине хиљада православних хришћана, увјерених да је Појас Пресвете Богородице који је опасао читаву руску земљу снажнији од сваког антинуклеарног штита! Управо ово дјело свјетски сатанисти, који стварају „санитарни кордон” у виду ракетног штита од стране пријетеће Нато организације, нису могли да опросте архимандриту Јефрему, те су га зато лажно оптужили и одмах на аеродрому ухапсили. Његово хапшење дио jе Армагедонске битке која је у току и која ће се, чвсто вјерујемо, окончати суштинском обновом руске самодржавности и њене цивилизацијске мисије. Приоритет спољне политике САД није само уништење Русије и словенства у цјелини већ содомизација читаве васељене. Сатанисти знају да се тајна безакоња не може зацарити док се не уклони онај који је задржава, а то је након ритуалног убиства царског миропомазаника Николаја II Романова на себе преузела Матер Божија Державина. Ко сада задржава зацарење тајне безакоња од стране сила новог свјетског поретка?
Благодат Божија, eто ко!
Зато опход руске земље са светињом Богородице личи на онај који се десио пред Стаљинградом у Другом свјетском рату. Тадa су већ били готово спремни да предају измрцварени град у руке нациста, али су, по пројављивању Спаситељке, изнијели њену икону да спаси град. Истога часа десило се чудо: замукла је канонада топова, а гранате су се, према свједочењу Нијемаца, заглављивале у цијевима топова!
Шта бива са Логосом у овом постмодернистичком времену, које ствара бесмисао, које је отворено антихришћанско, у којем је дошло до растакања хришћанства тако што се навјешћује крај свијета, када ће се зацарити син безакоња, Антихрист, васељенски цар и човјекобог који, по пророчанству Светог Серафима Саровског, неће моћи контролисати једино обновљену Русију са којом ће се ујединити неке словенске земље са Балкана и Азије.
Посљедњих три стотине година, а посебно оних из двадесетог вијека, у којима је замућена ријеч Христова, све више заокупља пажњу теоретичара културе и цивилизације широм свијета. Разлог је откривање тајних, али пресудних утицаја моћних неформалних група и финансијских и олигархијских кланова у креирању националних политика у многим европским земљама које су на тај начин биле уведене у многовјековно духовно ропство. Показало се да су формалне државне администрације деценијама биле само сервилне полуге у рукама међународних играча, што се, без сумње, одвија и данас. Давно је енглески лорд Дизраели Биконсфилд (1804–1881) изрекао опомињућу поруку да свијетом не управљају личности које стоје на челу држава и влада него тајна друштва. Страхујући од разорног дејства секте кабалиста, Аустроугарска је 1795. године забранила масонерију у својој царевини, те тиме дјелимично одгодила реализацију антимонархистичког плана у тој земљи, свргавање цара и успостављање републике. Анархистичким акцијама широм Европе, којима су одреда руководила тајна друштва, свргнути су многи краљеви и цареви, међу њима и српски краљ Александар.
Успоставивши политичку моћ, силе безакоња кренуле се у системско духовно поробљавање народа и нација, поред осталог и науком и робовањем научним и историјским фалсификатима.
Под терором демонолошких сила са Запада, које су произвеле климу мржње и нетрпељивости истовјетну оној коју су нацисти својевремено створили против Јевреја, понајвише су пострадали Срби. Притом се не смије заборавити да је медијска сатанизација Срба у садашњости наставак издаје равногорства од стране западноевропских савезника у Другом свјетском рату, издаје која је својевремено била медијски вођена како би, уз Черчилово претварање да је погријешио у погледу Тита, тог аустроугарског поднаредника устоличили на престо фалсификоване историје нове Југославије.
У данашњици, „нападајући Србију, Запад напада и Русију. Ми смо увек били привезак Русије и од тога не можемо да побегнемо,” дубокомислено нас упозорава академик Крестић. Циљ евроатлантиста јесте да, након што покоре нас Србе, те „мале Русе”, како нас одувијек доживљавају, по сваку цијену обруче, опколе Русију. Свако ко се томе плану супротставља требало би да прође као архимандрит Јефрем, настојатељ атоског манастира који је недавно био ухапшен, одмах по повратку из Русије са поклоничког путовања на којем је носио највећу реликвију, Појас Пресвете Богородице, коме су се поклониле на стотине хиљада православних хришћана, увјерених да је Појас Пресвете Богородице који је опасао читаву руску земљу снажнији од сваког антинуклеарног штита! Управо ово дјело свјетски сатанисти, који стварају „санитарни кордон” у виду ракетног штита од стране пријетеће Нато организације, нису могли да опросте архимандриту Јефрему, те су га зато лажно оптужили и одмах на аеродрому ухапсили. Његово хапшење дио jе Армагедонске битке која је у току и која ће се, чвсто вјерујемо, окончати суштинском обновом руске самодржавности и њене цивилизацијске мисије. Приоритет спољне политике САД није само уништење Русије и словенства у цјелини већ содомизација читаве васељене. Сатанисти знају да се тајна безакоња не може зацарити док се не уклони онај који је задржава, а то је након ритуалног убиства царског миропомазаника Николаја II Романова на себе преузела Матер Божија Державина. Ко сада задржава зацарење тајне безакоња од стране сила новог свјетског поретка?
Благодат Божија, eто ко!
Зато опход руске земље са светињом Богородице личи на онај који се десио пред Стаљинградом у Другом свјетском рату. Тадa су већ били готово спремни да предају измрцварени град у руке нациста, али су, по пројављивању Спаситељке, изнијели њену икону да спаси град. Истога часа десило се чудо: замукла је канонада топова, а гранате су се, према свједочењу Нијемаца, заглављивале у цијевима топова!
(Наставиће се)
Нема коментара:
Постави коментар