Дресина клизи по углачаној прузи,
радници умотани у бунде и шалове,
качкети разних боја возе се на посао
лица испуцала од удара ветра и прејаког сунца...
Свакога дана, већ петнаест година поправљају
слепи колосек.
Можда ће једном продужити пругу
и зарђали вагони напуниће
се шећерном репом за оближњу фабрику.
Ноћас је неко украо део пруге.
Можда је био гладан и продао је у старо гвожђе.
Можда је био љут и обестан
што живи на слепом колосеку без
возова који долазе и одлазе...
А пруга се мора поправити.
Десет уморних радника
вуче тешку, челичну шину,
жиле на рукама и лицу
набрекле од напора,
то данас мора бити готово...
Пруга се мора поправити!
Вуку, доносе, закивају, заврћу,
зној цури на све стране.
Неком је прикљештила руку,
та тешка, челична шина
коју на рукама заједно вуку
до места где је прекинута.
Боли... имају ракије, сада ће је
на руку сипати, успут ће сваки мало попити...
Ваља се кад се тешко ради.
Мало памет помути
и смех измами, и понеки виц масни провали
па запети свом снагом.
Одавно су то научили
старији радници,
а скоро су сами остали на
том слепом колосеку.
Млади су нестали у оближњем заклону
да их ветар и киша не шибају.
Да се сачувају. Можда ће једнога дана
пруга да се отвори, да наиђе воз
брзином триста на сат.
Не желе слепи колосек да поправљају,
а стално неко краде део гвожђа
и троши им снагу и младост.
Они би да побегну - исувише дуго раде
тежачки посао на слепом колосеку.
Ни Емил Зола не би у свом "Раду"
смислио овакву слику уморних лица
без жутих шлемова, рукавица...
Имају их они, понели су да руке не зебу,
Кинези на бувљаку продају јефтино,
што себе да не почасте!?
Колико још дуго ће они чекати
блистави воз и чисте путнике?
Колико ћемо још ми чекати?
Колико ћемо још бити на слепом колосеку?
Нема коментара:
Постави коментар