ВАТРА ЕРОСА
Чујем љубавне речи.
Звуче кроз тело као сребрне струне,
а њихов ехо кроз нежну душу пролази.
Осетих, изнад мене Зенит се запали
накићен сјајним драгуљама.
Не желим распламтати ватру Ероса,
вец хоћу живот да се у њему окупам.
Желим упловити у реку што нема корита,
а моје речи да се на извору љубави причесте.
Пустићу зраке из леденог камена
попут звезде на небу тамо где природа спава.
Доћи ћу нечујно до тебе,
да у твом жаркоме оку
запалим "Ватру Ероса".
ЗЕМАЉСКИ ИЛИ НЕБЕСКИ ГРЕХ
Потражи ме у звезданим пољима,
тамо ћу бити у ноћи младога Месеца
што ми украде дан.
Препознаћеш ме - иста сам!
Носићу у руци заставу наше љубави.
Стајаћу на улазу небеске капије
у белој венцаници са велом прегрнута.
Љубави, чућеш и моју штиклу како корачам
плочником мога града.
Све ближе и ближе сам горе према теби
носим ти безброј земаљских порука
које су празне: у њима ништа, сем једне песме.
Песму умало украде ветар што се ковитла
испод густих шума И разгони песак по мору.
Хтедох ти рећи да те волим, али прећутах и не рекох,
а ти настави и даље да се смешкаш.
Љубави, осећам да пролазим кроз неку патњу
"Земаљског или небеског греха".
Не волим никог више, љубав се у мени прозлила
од које стално бежим из дана у дан.
ПОНОЋ
Поноћ је откуцала на градском сату
док сам београдским улицама шетала са тобом у мислима.
Тразила сам те у шаренилу цвећа
док их је ветар повијао по парковима.
Ходала сам, љубави, све брже и брже,
а не знајући да ли постоји пут до тебе.
Твој глас је оџвањао невидљивом даљином,
а ти као да си ме држао за руку.
Шетали смо у мислима заљубљени
и кренули тамо према мосту где смо се увек састајали.
Твој топли додир миловао је
моје чело док је горело твојом врелином.
Моја рука као да твоју руку осећа
како милује моје таласе косе.
Уживала сам у твојој несебичној љубави
док су ме мисли носиле све ближе и ближе ка теби.
Гледам те витког и лепог док нешто из мене проговори :
нема те више, љубави моја.
Враћам се кући уплакана и тужна
док на извору бистре реке угледах опет твој лик.
Поново ме преплави радост неком топлином среће...
док се окретох- тебе нестаде.
Дозивала сам те, љубави, кроз ехо даљине,
а моје уплакане очи љубиле су твој невидљиви траг.
Узалуд сам чекала повратак
гледајући у јато птица које је кружило изнад мене.
Замолила сам и птице у хору нека одлете !
Нека са собом однесу моје мисли !
Нека однесу са собом и моје боли и моју тугу
остаћу сама са собом у овој песми, љубави моја.
ЗАКЛЕТВА НА ШАРЕНОМ ЋИЛИМУ
Слушам тротоаре како урлају
и кораке пролазника којима је живот украден И несигуран.
Чекам јутро да се помоли испод завеса траве
и обрише страх из ноћних мора.
Питам се зашто је свет потиснут мржњом и наоружан до зуба
а добро живе само ..они болесног ума?
Свет је изгубио лепоту а и смисао зивота
затрпан у отров и одевен олујном прашином.
Више се не поштују природне лепоте нити зеленило,
већ глупости од којих се оболева.
Долази дан када ће се видети страхоте земаљске,
а анђели небески обратити Господу Богу да
изнова земљу пречисти . Више неће бити ни туге ни болести.
Спратови, пирамиде рушиће се, улице небеске падаће
поплочане звездама куда ће само праведници ходати.
Схватите, земља је болесна, а људи на њој раде болесним телом
док неприметно осећам да и птице машу сломљеним крилима.
Уткаћемо правду на земљи у шарене ћилиме
где ћемо у миру спавати И сањати лепоте срећних времена.
Провући ћу се полако и тихо кроз редове мојих слова
и послати своје изаткане ћилиме по Божијим анђелима
да их Господ Бог овековечи.
На њима ћу и земаљску Заклетву положити.
ПРОЛЕЋЕ
Слушам прве пролећне уздахе уз шапат ветра,
како опијају зору и милују капију јутра.
Брда се окитила нежном тишином
док душе успаване огледају се из пукотине дна.
Ноћас сам резала комаде ваздуха,
да успаване душе подигнем,
док зачух нечије јауке.
Као да гледам са обронка неба
како зора устаје из постеље,
а моје речи од страха попуцаше.
Док свет спава у ноћних морама дрвеће нежно клати се.
Сунце брише небеске видике
и објављује радост новоме дану.
Кроз опојне мирисе јутра
слушам песме веселих славуја,
а небеске златне кочије небом промичу.
Буде се радосна јутра, а капи росе спирају прашину са дрвећа.
Све је оживело! Пролеће пригрлило град пуно полета И радости.
Срца се пуне мирисима лепоте- погледи се сударају,
и призивају своје љубави.
ПИСМО РОДИТЕЉИМА
Чујем гласове родитеља,
дозивају ме.
Нехотично пером дотакох њихове душе,
њихово срце.
Њихове ране почешеиИ мене да боле.
Драги моји родитељи.
опростите ми, још сам у туђем свету
али сам умно у завичају.
Отаџбина ми постаје све ближа и ближа.
Једнога дана седећемо заједно
читаћемо поезију, романе,
новеле, приповетке
и књиге из неког Златнога доба.
На овој земљи нема среће!
Причаћемо о свему од када
се нисмо видели, драги моји родитељи.
Верујем, да тамо нема земаљске мржње ни бола
тамо је небески мир.
Бићемо заједно па, ма да то било и на неком
Месечевом камену
или на некој неоткривеној планети.
Нисам сигурна речи моје да ли су тачне.
Јер све ми ово сто пишем, личи
на неку издробљену лаву у крви.
Желим да смо заједно, бићемо срећни и весели
јер земља је цела болесна.
Гледам са тугом И болом како нам земља стоји
на самој ивици посрнућа.
Драги моји родитељи.
пуно вас волим,
и не заборавите да ваша срца
куцају сада у мојим грудима.
А ја ево заврших ово писмо и занемих.
После неколико минута наставих даље да ћутим
тако као да сам од вас чекала и чекала одговор.
Драги моји родитељи.
На жалост, одговор ми још увек не стиже,
а моје чекање остаде узалудно све до данас.
СЛИКА ИЗ РЕНЕСАНСЕ
Како си нежна љубави моја!
Као прелепа слика из Ренесансе.
зрацима Сунца коса ти уплетена
а ветар-Зафир твоја одора,
као звончићи од сребра.
Гласом твојим оџвањају цветна поља.
Руке ти милују изворе у песку оазе.
Питам се зашто се зароби у прошлости давнина?
У машти видим те као духа,
путујеш белим облаком негде далеко,
док ти роса купа твоје бело и нежно тело.
Љубави моја, што се пресели
у "Песму над песмама".
Да ли и сада живиш горе далеко,
са сунцем у очима увек си у моме срцу.
Грејеш ме и у најхладније дане љубави моја,
а блисташ горе високо међу звездама
сјајем Венере.
Нема коментара:
Постави коментар