Њен муж Алексије пролазио је поред ње као да је ваздух и мрмљао себи у браду. Кад сам мало одрасла схватила сам да је псује. Биле су то грозне речи које није изговарао наглас него онако мучки да би је уједао. Није му одговарала само јој се брада од беса тресла. Деци се обраћао мазно, а мени је свака његова реч била бљутава и лажна. Анђа је била болесна од неке болести која јој је укочила десну руку и ноге, а главу јој окренула на страну. Седела је увек на истом месту и гледала према путу. Одатле је увече из њиве долазио њен син Живко. Како јој се приближавао тако се њено лице зарило. Прилазио јој је, поздрављао и овлаш руком помиловао по бради. Тад би јој глава задрхтала и сва се од милине покренула на кратко, остајући на истом месту.
Временом сам у њеној близини све мање осећала страх а све више тугу. И сама сам се грчила гледајући је.
Била је касна јесен кад сам пролазила поред њене куће. Махала је штапом и звала ме да сиђем. Спустила је штап и са столице која је стајала поред, узела у руку дуњу и са благим смешком ми је пружила. Хтела је нешто да каже али је глас остао негде у грлу укљештен између неизговорених слова.
Дуња је мирисала на живот.
-Јеси ли чула? Алексије је данас претукао Анђу!
- Како? Зашто?
- Још питаш како? Једва су је одбранили. Остала је мученица скоро без косе. Кажу толико је чупао да је скоро ћелава.
- Зашто?
- Их зашто? Кад неког мрзиш лако нађеш разлог.Треба што пре да је се отараси. Ваљда је она хтела да му пребаци нешто за ону намигушу, а знаш да јадница не може ни да говори, а он је проклетник све разумео.
- Црко дабогда! Руке му се осушиле! Где ће му душа? Добра је она жена била, али се прозлила од болести. Седи само испред куће, не може ништа да ради, а знаш какав је он бесан.
- А што је Живко не одбрани?
- Није био кући. Отишао по буквицу. Дошло му за војску.
- Тек ће сад да настрада кад јој син оде у војску.
Стајала сам поред врата и чула сваку реч. Ноћу сам је сањала гологлаву. Праменови косе летели су око мене и падали по трави све док није постала црна. Вриштала је, пуштала ужасне крике. Згрчено лице толико се изобличило да није личила на себе. Пружала је ону своју леву руку према мени. Глас је имао звук и тад сам га у сну први пут чула. Био је болан, вриштећи. Срећом пробудио ме мирис дуње са ормара.
Откад ми је поклонила дуњу више нисам видела ни њу ни њеног сина Живка. Она је кажу пала у постељу, а Живко отишао у војску. Снег је затрпао двориште а мени се чинило да је видим како седи испред куће и гледа на пут. Ни кад је грануло пролеће није изашла напоље. Кише су непрестано падале па се блато из њива пренело на асфалт. Да газиш по њивама мање би се испрљао него по путу. Опасно је кад се црнило разноси. Не можеш да га зауставиш тако лако.
Жене у црнини су ишле улицом и плакале. Анђине сестре. У малом месту одмах се пита за ким се лију сузе.
- Анђа, Анђа је умрла.
- Јадница, одморила се.
- Да ли је та војска далеко?- питала сам се помисливши на њеног јединог сина Живка. Сакривена у подруму дуго сам плакала све док ме мајка није пронашла. Грлила ме је и говорила да је смрт природна ствар и да сваки човек мора да умре, а мене су њене речи још више растужиле. Утрчала сам у собу и погледала у дуњу. Са једне стране је угњила, а са друге још увек мирисала на живот.
Алексија су убеђивали да жену не сахрани истог дана, да сачека сина да дође да последњи пут види мајку. Али, не! Његова реч је морала да се слуша. Не би попустио ни на чије молбе.
- Сачекај Алексије можда ће Живко стићи.
- Нећу !- био је изричит - Обичај је такав, мора истог дана.
- А шта да је у болници...
- Немој Алексије где ће ти душа, дете ти је.
Склонио је столицу која је годинама стајала испред куће, штап положио поред ње и наредио:
- Мора се!
Раштркани у групицама људи су се враћали са гробља разговарајући.
- А јесте вала, могао је да сачека и не затрпава је одмах.
Војник је у руци држао капу. Ишао је у супротном правцу. Блато са ципела одскакало је и лепило му униформу на леђима. Од блата и суза лице му се једва назирало.
Живка сам тада први пут видела да трчи у сусрет мајци.
Нема коментара:
Постави коментар