Сваког дана половином септембра, чим румено сунце пусти први зрак Милутин старачким ногама крене на пут. Тако све до краја октобра док не сазри тамјаника. Велики је то напор за тело без снаге и оронуло срце. У винограду тражи одговоре на давно постављена питања и чека.
Дуго се већ нада да ће змај прелетети преко брда, а његова земља постати држава са једним чокотом, једном душом. Али не дочека.
Чокоти се размножише. Различите сорте. Помешало се грожђе без икаквог плана и реда, а и вино је постало кисело. И он је пре неку годину поверовао у приче и обећања па искрчио стари виноград и засадио нове сорте. Само је у срцу винограда оставио стару лозу, два чокота тамјанике.
Кад стигне, пусти из душе лелек. Проломе се околна брда. Птице заћуте, а лоза пусти сузу. Као кад је калемарским ножем засечеш. Тихи плач ороси траву. Онда се прекрсти, чојану капу спусти у крило. Седне на земљу између два чокота, између два своја сина. Вино више не пије. За славу док сече колач угаси сва своја чула и само га лизне. Као да му оштра сабља пресече језик. А како је само замишљао да ће га на свадби пити. Не окити капију свадбеним венцима, не замириса му рузмарин на реверу. Гробове је њиме заливао.
Дуго се већ нада да ће змај прелетети преко брда, а његова земља постати држава са једним чокотом, једном душом. Али не дочека.
Чокоти се размножише. Различите сорте. Помешало се грожђе без икаквог плана и реда, а и вино је постало кисело. И он је пре неку годину поверовао у приче и обећања па искрчио стари виноград и засадио нове сорте. Само је у срцу винограда оставио стару лозу, два чокота тамјанике.
Кад стигне, пусти из душе лелек. Проломе се околна брда. Птице заћуте, а лоза пусти сузу. Као кад је калемарским ножем засечеш. Тихи плач ороси траву. Онда се прекрсти, чојану капу спусти у крило. Седне на земљу између два чокота, између два своја сина. Вино више не пије. За славу док сече колач угаси сва своја чула и само га лизне. Као да му оштра сабља пресече језик. А како је само замишљао да ће га на свадби пити. Не окити капију свадбеним венцима, не замириса му рузмарин на реверу. Гробове је њиме заливао.
Ко ли уби белу змију чуваркућу?
Милутин не обрати пажњу на приче да су је видели тог јутра како се измигољила испод дрвеног кућног прага. Какве змије и змајеви? Бог је на земљи и на небу. Прекрсти се три пута и крену са старијим сином Душаном да обави последње прскање винограда. Млађег Миладина остави код куће. Беше ратно време. Један народ, две војске. Наиђе једна покупи младо мушко чељаде. Нико га не пита шта мисли. Тако је то са сељаком. Још ако је млад! Ако преживи врате га кући. Онда наиђе друга. Тако се и његова два сина нађоше у различитим војскама. Док је са старијим обављао посао у винограду први одведоше млађег. Следећег дана они други старијег.
- Неће на добро изаћи Милутине, не може једно око да стоји спреда, а друго позади главе. – стрепео је на глас.
Прошла су два месеца, а од синова ни трага ни гласа. Прође и година. Средином октобра кад пуче мирисно и сласно зрно грозда тамјанике пуче и пушка и уби оба Милутинова сина у сред винограда. У исто време, враћајући се кући са две различите стране потрчаше своме грожђу. Призва их надимљени мирис тамјанике да се баш ту сретну и ту заувек остану. Нашли су их како мртви леже један поред другога.
Прошло је много година од тад, а Милутин још увек има свежу рану на срцу. Иде тако до свог винограда. Седне између два чокота и гледа у небо. Чека да змај прелети брдо. Због неке деце која ће се родити. Рекли су му кад буде угледао змаја да ће његова земља постати држава.
Тако људи причају, а он се још увек нада.
У октобру тамјаника сасвим узри. Напукло зрно шири опојан мирис. Милутин га не једе. Само напуни руке гроздовима као својим синовима.
Гледа у небо и плаче.
Милутин не обрати пажњу на приче да су је видели тог јутра како се измигољила испод дрвеног кућног прага. Какве змије и змајеви? Бог је на земљи и на небу. Прекрсти се три пута и крену са старијим сином Душаном да обави последње прскање винограда. Млађег Миладина остави код куће. Беше ратно време. Један народ, две војске. Наиђе једна покупи младо мушко чељаде. Нико га не пита шта мисли. Тако је то са сељаком. Још ако је млад! Ако преживи врате га кући. Онда наиђе друга. Тако се и његова два сина нађоше у различитим војскама. Док је са старијим обављао посао у винограду први одведоше млађег. Следећег дана они други старијег.
- Неће на добро изаћи Милутине, не може једно око да стоји спреда, а друго позади главе. – стрепео је на глас.
Прошла су два месеца, а од синова ни трага ни гласа. Прође и година. Средином октобра кад пуче мирисно и сласно зрно грозда тамјанике пуче и пушка и уби оба Милутинова сина у сред винограда. У исто време, враћајући се кући са две различите стране потрчаше своме грожђу. Призва их надимљени мирис тамјанике да се баш ту сретну и ту заувек остану. Нашли су их како мртви леже један поред другога.
Прошло је много година од тад, а Милутин још увек има свежу рану на срцу. Иде тако до свог винограда. Седне између два чокота и гледа у небо. Чека да змај прелети брдо. Због неке деце која ће се родити. Рекли су му кад буде угледао змаја да ће његова земља постати држава.
Тако људи причају, а он се још увек нада.
У октобру тамјаника сасвим узри. Напукло зрно шири опојан мирис. Милутин га не једе. Само напуни руке гроздовима као својим синовима.
Гледа у небо и плаче.
Нема коментара:
Постави коментар