Недавно је у издању Међународног удружења књижевних и ликовних стваралаца ,,Стихом говорим'' из Бијелога Поља из штампе изашла збирка песама Нијема пјесма песника и драмског писца Рада Јолића.
После књига Изненади ме, Одвикавање и Вероника ово је још једна књижевна посластица којом је Јолић успео да изненади многе, али не и мене, иако је по мом скромном суду садржају био примеренији радни наслов ,,Ерос, Танатос, ђаво и ја’’.
Пажљивим ишчитавањем се неминовно и, рекао бих, оправдано намеће утисак да се на овим просторима појавио још неко ко особеним начином промишљања, снажним и аутентичним стилом и изразом засигурно привлачи пажњу компетентних, али и шире читалачке јавности и ко ће засигурно зрачити много даље од завичајних простора.
Ово наводим с разлогом јер већ првом песмом Рађање читаоца доводи у ситуацију да мора да констатује да песник чије се песме рађају и из погледа ,,после којег одмах затрудни и порасте му срце до зуба’’, мора да проговара силовито, усхићено, упечатљиво, вешто и слојевито, јер другачије не уме, јер то не би био Раде Јолић, који оглашава себе веома необично а ипак јасно.
Трагајући за извориштима Јолићеве поезије неминовно се намеће потреба да их, и ако су то највећим делом љубавне песме, не тражимо само на уобичајеним локацијама, већ да његове пориве и стваралачке мотиве сагледавамо и кроз призму фројдовског, па и јунговског виђења и доживљавања света.
Ово, не само због одгонетања садржине књиге, већ и зато што у његовој поезији жена има предоминантну улогу, те зато и бива оно што долази пре и после свега. Јер је снажан мотив о коме и за кога пева, и део је и његовог несвесног бића, те отуда и потреба да јој се стално и на необичан начин враћа и обраћа да би она била то велико и узвишено.
Из овога се рађа снага којом љубав испољава каткад особеном и њему својственом метафором, каткад алегорично, неретко шаљиво па и анафорично, стилски изнијансирано, сензибилно, вешто мерено, пажљиво тесано и мајсторски постављено.
Све то овој књизи даје специфичну поетску, стилску, психолошку и филозофску димензију, јер намеће утисак да се из његове психолошке структуре личности Ид као чинилац и извор притицања либида у психу, прелио у реч и заузео место испред Ега и Суперега, што у јунговском смислу представља неко размеђе између Ја и Јаства, дакле субјекта свести, с једне, и субјекта несвесне психе, с друге стране, што говори о специфичној и специфично усмереној енергији, али и о тегобном трагању за собом и извесној подвојености неких елемената сопственог, макар и поетског, ,,ја’’, што изазива склоност ка наглим обртима, ненаданим емоцијама, па и уочљивом иако благом бунту, те ствара осећај немања чак ни маске и тера на живот макар и из ината (нпр. у песми Арлекино), што је продукт сукоба Ида са Суперегом који га удружен с Егом цензурише и потискује у несвесни део психе, из које избија у виду снажног поетског врела, које рецимо у песми Ово је твоја пјесма за разлику од поменуте, изгледа овако: ,,... Знам да колико те сад волим/ могу те вољети још више/ а то ме убија/ и по навици отварам прозор/ и помало заурлам/ лудости моја/ није ово Лета/ то је Лим/ и овај човјек није Харон/ већ сам то ја/ и не веслам/ него се копрцам и давим/ у твојим и мојим Беранама.../’’.
Јолић на специфичан и себи својствен начин изражава и задовољство као животни инстинкт, те Еросу да би га, опет на свој начин супротставио Танатосу као инстинкту смрти, снагом поетске речи не призива у помоћ Лету, ту подземну реку из које душе умрлих пију заборав, и Харона, да их преко ње превезе, да би проговорио о исконском и лакше и убедљивије крочио пред заљубљенике у лепу писану реч, већ проналази себе неподвојеног и себе трагача за лепотама, те успева да му Лим поетски јако замени Лету а он Харона како то не би биле песме за заборав, већ оне којима се треба враћати, у њима уживати и памтити их, јер он песме ,,прави од огња’’, ,,стих у крви кали’’ (Пјесник и пјесма) и непрестано ,,пјесми враћа сваки разуздани глас, сваком гласу врисак, а ђаволу ватру, помаму и дугачак језик (Дуг).
У песничком набоју и њим самим, Јолић настоји да се обрачуна са злом које све нас притиска и тишти, зато ђаволу који је по дефиницији персонификација зла и греха, и непријатељ људима и Богу у шаљивом тону али јасно даје до знања да је од њега бржи, луђи и црњи и не дâ му мира јер је у свему већи, стварнији и оригиналнији од њега, јер ,, ...Он је сам/ а ја са собом носим/ стотине удеса/ огњева/ огледала/ стотине товара мрака/ нереда/ и/ смрада/’’ (Он и ја). Овим Јолић потврђује себе великог и себе спремног да буде и црни ђаво да би се супротставио сваком облику зла, а пажљиви читалац ће и ту, и у томе, назрети његову поетску зрелост и лепоту израза.
Но, у тренуцима ,,када му се смире тасови на ваги’’ и кад перо крене да му води мисли и емоције, Јолић бива други и другачији, ни са ким упоредив, свој и особен и стилски јасно дефинисан. Тад пева о сниваној, дозиваној или о жени на јави, па се ни на трен не може поверовати у оно: ,,Плашим се празног стиха а пуног срца’’ (Плашим се) или у оно: ,,Јер имам мале шаке/ и мало снаге/ да понесем и сачувам/ сву ту љепоту/’’, јер се неминовно морају имати у виду речи које се у разним варијантама али у истом смислу назиру из песме у песму, и које га пуноћом и снагом стиха и мисли одређују, јер празан стих не извире из пуног срца, поготово не кад овај песник јасно поручује: ,,Без љепоте не живим/ а не могу ни да умрем/...’’ (Нови Сад).
Стихозбирка Нијема пјесма представља снажно књижевно остварење песника коме су свакога дана врели табани и који би да негде отпутује иако је ,,изгубио компас’’ те признаје:,, Око моје главе/ постоји/ шест страна свијета/ лијево/ десно/ тамо/ онамо/ горе/ и ово овдје/ баш овај комад камена/ гдје сада везан стојим/ и маштам да откријем/ и/ седму страну/ (Компас), но не може јер мора да остане уз песму и у песмама да би их другима даривао, да оне уместо њега путују светом, да проносе лепоту мисли и емоција, да ни небо не остане равнодушно. Да се и сви ми у тој лепоти проналазимо и снажимо га на путу који открива ново, препознатљиво и упечатљиво. Оно што ће га утемељити међу великане пера. Што ће, убеђен сам, оставити траг и печат у националној књижевности јер то нису нијеме пјесме, већ оне које снажно говоре и стваране су да се памте, трају и проносе кроз време.
После књига Изненади ме, Одвикавање и Вероника ово је још једна књижевна посластица којом је Јолић успео да изненади многе, али не и мене, иако је по мом скромном суду садржају био примеренији радни наслов ,,Ерос, Танатос, ђаво и ја’’.
Пажљивим ишчитавањем се неминовно и, рекао бих, оправдано намеће утисак да се на овим просторима појавио још неко ко особеним начином промишљања, снажним и аутентичним стилом и изразом засигурно привлачи пажњу компетентних, али и шире читалачке јавности и ко ће засигурно зрачити много даље од завичајних простора.
Ово наводим с разлогом јер већ првом песмом Рађање читаоца доводи у ситуацију да мора да констатује да песник чије се песме рађају и из погледа ,,после којег одмах затрудни и порасте му срце до зуба’’, мора да проговара силовито, усхићено, упечатљиво, вешто и слојевито, јер другачије не уме, јер то не би био Раде Јолић, који оглашава себе веома необично а ипак јасно.
Трагајући за извориштима Јолићеве поезије неминовно се намеће потреба да их, и ако су то највећим делом љубавне песме, не тражимо само на уобичајеним локацијама, већ да његове пориве и стваралачке мотиве сагледавамо и кроз призму фројдовског, па и јунговског виђења и доживљавања света.
Ово, не само због одгонетања садржине књиге, већ и зато што у његовој поезији жена има предоминантну улогу, те зато и бива оно што долази пре и после свега. Јер је снажан мотив о коме и за кога пева, и део је и његовог несвесног бића, те отуда и потреба да јој се стално и на необичан начин враћа и обраћа да би она била то велико и узвишено.
Из овога се рађа снага којом љубав испољава каткад особеном и њему својственом метафором, каткад алегорично, неретко шаљиво па и анафорично, стилски изнијансирано, сензибилно, вешто мерено, пажљиво тесано и мајсторски постављено.
Све то овој књизи даје специфичну поетску, стилску, психолошку и филозофску димензију, јер намеће утисак да се из његове психолошке структуре личности Ид као чинилац и извор притицања либида у психу, прелио у реч и заузео место испред Ега и Суперега, што у јунговском смислу представља неко размеђе између Ја и Јаства, дакле субјекта свести, с једне, и субјекта несвесне психе, с друге стране, што говори о специфичној и специфично усмереној енергији, али и о тегобном трагању за собом и извесној подвојености неких елемената сопственог, макар и поетског, ,,ја’’, што изазива склоност ка наглим обртима, ненаданим емоцијама, па и уочљивом иако благом бунту, те ствара осећај немања чак ни маске и тера на живот макар и из ината (нпр. у песми Арлекино), што је продукт сукоба Ида са Суперегом који га удружен с Егом цензурише и потискује у несвесни део психе, из које избија у виду снажног поетског врела, које рецимо у песми Ово је твоја пјесма за разлику од поменуте, изгледа овако: ,,... Знам да колико те сад волим/ могу те вољети још више/ а то ме убија/ и по навици отварам прозор/ и помало заурлам/ лудости моја/ није ово Лета/ то је Лим/ и овај човјек није Харон/ већ сам то ја/ и не веслам/ него се копрцам и давим/ у твојим и мојим Беранама.../’’.
Јолић на специфичан и себи својствен начин изражава и задовољство као животни инстинкт, те Еросу да би га, опет на свој начин супротставио Танатосу као инстинкту смрти, снагом поетске речи не призива у помоћ Лету, ту подземну реку из које душе умрлих пију заборав, и Харона, да их преко ње превезе, да би проговорио о исконском и лакше и убедљивије крочио пред заљубљенике у лепу писану реч, већ проналази себе неподвојеног и себе трагача за лепотама, те успева да му Лим поетски јако замени Лету а он Харона како то не би биле песме за заборав, већ оне којима се треба враћати, у њима уживати и памтити их, јер он песме ,,прави од огња’’, ,,стих у крви кали’’ (Пјесник и пјесма) и непрестано ,,пјесми враћа сваки разуздани глас, сваком гласу врисак, а ђаволу ватру, помаму и дугачак језик (Дуг).
У песничком набоју и њим самим, Јолић настоји да се обрачуна са злом које све нас притиска и тишти, зато ђаволу који је по дефиницији персонификација зла и греха, и непријатељ људима и Богу у шаљивом тону али јасно даје до знања да је од њега бржи, луђи и црњи и не дâ му мира јер је у свему већи, стварнији и оригиналнији од њега, јер ,, ...Он је сам/ а ја са собом носим/ стотине удеса/ огњева/ огледала/ стотине товара мрака/ нереда/ и/ смрада/’’ (Он и ја). Овим Јолић потврђује себе великог и себе спремног да буде и црни ђаво да би се супротставио сваком облику зла, а пажљиви читалац ће и ту, и у томе, назрети његову поетску зрелост и лепоту израза.
Но, у тренуцима ,,када му се смире тасови на ваги’’ и кад перо крене да му води мисли и емоције, Јолић бива други и другачији, ни са ким упоредив, свој и особен и стилски јасно дефинисан. Тад пева о сниваној, дозиваној или о жени на јави, па се ни на трен не може поверовати у оно: ,,Плашим се празног стиха а пуног срца’’ (Плашим се) или у оно: ,,Јер имам мале шаке/ и мало снаге/ да понесем и сачувам/ сву ту љепоту/’’, јер се неминовно морају имати у виду речи које се у разним варијантама али у истом смислу назиру из песме у песму, и које га пуноћом и снагом стиха и мисли одређују, јер празан стих не извире из пуног срца, поготово не кад овај песник јасно поручује: ,,Без љепоте не живим/ а не могу ни да умрем/...’’ (Нови Сад).
Стихозбирка Нијема пјесма представља снажно књижевно остварење песника коме су свакога дана врели табани и који би да негде отпутује иако је ,,изгубио компас’’ те признаје:,, Око моје главе/ постоји/ шест страна свијета/ лијево/ десно/ тамо/ онамо/ горе/ и ово овдје/ баш овај комад камена/ гдје сада везан стојим/ и маштам да откријем/ и/ седму страну/ (Компас), но не може јер мора да остане уз песму и у песмама да би их другима даривао, да оне уместо њега путују светом, да проносе лепоту мисли и емоција, да ни небо не остане равнодушно. Да се и сви ми у тој лепоти проналазимо и снажимо га на путу који открива ново, препознатљиво и упечатљиво. Оно што ће га утемељити међу великане пера. Што ће, убеђен сам, оставити траг и печат у националној књижевности јер то нису нијеме пјесме, већ оне које снажно говоре и стваране су да се памте, трају и проносе кроз време.
Нема коментара:
Постави коментар