Сакрила сам све у себи,
не постојим – дишем без даха.
Крв се слива, руке коче
додир тешки и вапај страха.
Ноге су застале у бескрају
немира из разорене утробе.
Подрхтава и буди познату немоћ.
Изгубих, испружених руку, себе...
Мисао лута у лудом страху,
види само немоћ постојања.
Поглед ка небу, молим за милост
Свевишњег да стану моја страдања.
Погрбила се леђа под теретом
неиздрживог напада гладних.
Не могу више, са само две руке,
да рушим свет невино жртвованих.
Нема коментара:
Постави коментар