Баш када је свом силином гром преполовио храстово дрво изнад наше школе и док су први петлови најављивали свануће, зачуло се ударање по упрљаним окнима Петровићеве куће.
- Станоје, отварај да не провалим врата!
Милица, Станојева жена, нагло пробуђена виком, није знала шта прво да мисли. Син Јован је отишао на фронт, вести нема, па јој паде на памет да се нешто рђаво, врло лоше догодило.
- Отварајте, само да се разјаснимо!
Погурну млитаво тело свога мужа Станоја, али се оно не помери. Покуша да га дозове као кад се надвикују девојке у селу, али ни то не помаже. Унезверена, као звер коју су ненадано ухватили, па се нашла у клопци, Милица поче да запомаже и дозива Бога.
- Ако те има, јави се и помагај!
Лупњава на улазним тешким вратима старе куће се појачавала. Гласови нису пристизали, па је то Милицу још више плашило.
-Шта ти је, луда жено, одједном закашља Станоје, као да се и сам чудио тој ненаданој најави доласка неког непознатог људског створа. Милица је била занемела, ваљда због мисли које су некуда одлетеле, па никакве гласове у том часу није ни чула.
- Збори непознати створе! – прогрме Станоје.
Нико се не одазва, само се лупњава појачавала, па се укућанима учини као да неко жели да их и тиме још више поплаши и натера на самоуништење.
-У зми пушку! – закашља унезверено Милица.
- Додај! – одговори сањиво Станоје.
Још се нису ни обукли, тешка врата се нагло отворише као да је гром ударио у њих. Станоје полуобучен, са пушком у руци, спреман да пуца, дохвати се прага спаваће собе, која је гледала на дневну, ону велику, у коју упаде непозната људска сенка.
- Нећу убити, само да се разјаснимо! – каза тај запуштени људски глас, а видело се да је спреман на сваку врсту изазова.
- Нису то чиста посла када се мученички отварају врата! – узаврелим гласом одговори домаћин.
- Сама се отворише, ваљда гром удари у њих! – самоуверено и победнички дода непознати.
У оном бунилу, у избору између предаје и очувања части фамилије, Станоје поново запрети да ће пуцати у непознато људско месо.
- Не удаљиш ли се из куће, црн барјак ће бити на твом дому, човече!
То, међутим, не уплаши незнанца. Крену корак – два напред, па се затетура, као да се и сам уплаши своје невидљиве сенке. Милица је дрхтала као да је испитују на отвореној спрудини усред зимског поста, приби се уз мужа и једва изусти:
- Ко си и шта те натера да дођеш у ово недоба?
- Нека твој муж остави пушку па ћемо се разјаснити као да говоримо пред богом? – одсечно рече непознати.
То као да поколеба Станоја, затражи од незнанца да испружи руке као да дозива стадо оваца.
- Прво реци ко си, људино!
Изговори Станоје ту последњу реч заповеднички и још чвршће ухвати пушку која се припрема да изврши задатак.
- Петар, Станоје!
- Који Петар?
- Ниси ли из Црне Баре? – упита као да прети Милица.
- Јес! – умирујући прозбори Петар.
- Не знам ниједног Петра из Црне Баре, чудни човече! – загрме Станоје.
- Ја га знам, Станоје. Нека седне!
Као да су сви одједном скинули по препун џак кукуруза. Станоје даде пушку Милици, она је стави негде на страну и крену да упали лампу. Домаћин натрже чакшире, протрља очи и даде знак Петру да седне у угао те простране, лоше осветљене собе.
- Не седам, хоћу овако да ти објасним зашто сам дошао!
- У домаћинској кући се не дивани стојећи! – каза Станоје.
- Нећу богме сести док ти не истоварим своју муку, макар овако преко реда! – прозбори Петар зубатим гласом.
- Збори, Петре! Збори!!!
Милица се негде загубила, па се појавила као керуша које није било недељу дана, потом поново неста и опет пристиже. Носила је сира, домаће ракије и неколико комада погаче.
Над Забрђем је тога дана урањала непогода. Подмукли поток је запретио, а забрђанска река је полако пристизала са рупских брда. Све је било у знаку људског нестајања.
- Станоје, отварај да не провалим врата!
Милица, Станојева жена, нагло пробуђена виком, није знала шта прво да мисли. Син Јован је отишао на фронт, вести нема, па јој паде на памет да се нешто рђаво, врло лоше догодило.
- Отварајте, само да се разјаснимо!
Погурну млитаво тело свога мужа Станоја, али се оно не помери. Покуша да га дозове као кад се надвикују девојке у селу, али ни то не помаже. Унезверена, као звер коју су ненадано ухватили, па се нашла у клопци, Милица поче да запомаже и дозива Бога.
- Ако те има, јави се и помагај!
Лупњава на улазним тешким вратима старе куће се појачавала. Гласови нису пристизали, па је то Милицу још више плашило.
-Шта ти је, луда жено, одједном закашља Станоје, као да се и сам чудио тој ненаданој најави доласка неког непознатог људског створа. Милица је била занемела, ваљда због мисли које су некуда одлетеле, па никакве гласове у том часу није ни чула.
- Збори непознати створе! – прогрме Станоје.
Нико се не одазва, само се лупњава појачавала, па се укућанима учини као да неко жели да их и тиме још више поплаши и натера на самоуништење.
-У зми пушку! – закашља унезверено Милица.
- Додај! – одговори сањиво Станоје.
Још се нису ни обукли, тешка врата се нагло отворише као да је гром ударио у њих. Станоје полуобучен, са пушком у руци, спреман да пуца, дохвати се прага спаваће собе, која је гледала на дневну, ону велику, у коју упаде непозната људска сенка.
- Нећу убити, само да се разјаснимо! – каза тај запуштени људски глас, а видело се да је спреман на сваку врсту изазова.
- Нису то чиста посла када се мученички отварају врата! – узаврелим гласом одговори домаћин.
- Сама се отворише, ваљда гром удари у њих! – самоуверено и победнички дода непознати.
У оном бунилу, у избору између предаје и очувања части фамилије, Станоје поново запрети да ће пуцати у непознато људско месо.
- Не удаљиш ли се из куће, црн барјак ће бити на твом дому, човече!
То, међутим, не уплаши незнанца. Крену корак – два напред, па се затетура, као да се и сам уплаши своје невидљиве сенке. Милица је дрхтала као да је испитују на отвореној спрудини усред зимског поста, приби се уз мужа и једва изусти:
- Ко си и шта те натера да дођеш у ово недоба?
- Нека твој муж остави пушку па ћемо се разјаснити као да говоримо пред богом? – одсечно рече непознати.
То као да поколеба Станоја, затражи од незнанца да испружи руке као да дозива стадо оваца.
- Прво реци ко си, људино!
Изговори Станоје ту последњу реч заповеднички и још чвршће ухвати пушку која се припрема да изврши задатак.
- Петар, Станоје!
- Који Петар?
- Ниси ли из Црне Баре? – упита као да прети Милица.
- Јес! – умирујући прозбори Петар.
- Не знам ниједног Петра из Црне Баре, чудни човече! – загрме Станоје.
- Ја га знам, Станоје. Нека седне!
Као да су сви одједном скинули по препун џак кукуруза. Станоје даде пушку Милици, она је стави негде на страну и крену да упали лампу. Домаћин натрже чакшире, протрља очи и даде знак Петру да седне у угао те простране, лоше осветљене собе.
- Не седам, хоћу овако да ти објасним зашто сам дошао!
- У домаћинској кући се не дивани стојећи! – каза Станоје.
- Нећу богме сести док ти не истоварим своју муку, макар овако преко реда! – прозбори Петар зубатим гласом.
- Збори, Петре! Збори!!!
Милица се негде загубила, па се појавила као керуша које није било недељу дана, потом поново неста и опет пристиже. Носила је сира, домаће ракије и неколико комада погаче.
Над Забрђем је тога дана урањала непогода. Подмукли поток је запретио, а забрђанска река је полако пристизала са рупских брда. Све је било у знаку људског нестајања.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Данило (од оца Благоја и мајке Маре) Коцић рођен је 4. септембра 1949. у селу Дадинцу (Власотинце). Професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метохије био је професор српског језика и Устава СФРЈ у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток) и Гимназији ,,Стеван Јаковљевић’’ (Власотинце). Од 1976. до 2007. године радио је као новинар и уредник у приштинскм листу „Јединство“, а од 1978. до 2007. године био је новинар - дописник ,,Политике’’ из Лесковца. Оснивач је и главни и одговорни уредник електронских новина Медија центар Лесковац. Члан је Удружења писаца Лесковца и дугогодишњи сарадник листа „Помак“.
Објавио је збирке песама ,,Чудна лађа’’, ,,Дневник на распусту’’, ,,Говор камена’’ и „Песма жени“; романе ,,Изабрани живот’’, ,,Изабрана тишина’’ и ,,Изабрани дани“. Аутор је двотомне студије (на више од 1.300 страна) „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Панораме лесковачког песништва 1944 – 2014“.
Објавио је збирке песама ,,Чудна лађа’’, ,,Дневник на распусту’’, ,,Говор камена’’ и „Песма жени“; романе ,,Изабрани живот’’, ,,Изабрана тишина’’ и ,,Изабрани дани“. Аутор је двотомне студије (на више од 1.300 страна) „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и „Панораме лесковачког песништва 1944 – 2014“.
Нема коментара:
Постави коментар