одавно је изгубио смисао.
Нико се више не диви чудима,
човек никад уморније није дисао.
Љубавна су се писма писала,
са задовољством читали романи;
разгледница се с летовања слала.
Прошли су срећних времена дани.
Зашто је све морало да се промени?
Зар није било лепше у прошлом веку?
Зар човек с променом одрвени,
и не може двапут да загази у исту реку?
Потребни су нам људи од речи,
уз које ће се одагнати свака мука.
Прави разговор нам је од свега пречи,
а највише од свега искрена људска рука...
Навикнути на превару која вреба,
бивамо изненађени добротом,
а она је управо оно што нам треба;
праве вредности се сматрају срамотом.
Кренули смо погрешном стазом,
и више нико не може да нас спаси.
Лепоту смо прозвали наказом.
Олакшање је кад се живот угаси.
Нема коментара:
Постави коментар