За представнике једног изма, човек је настао као мирољубива животиња, друштвено биће (у ”природном стању” није било ”рата свих против свих”), која се покварила када је настала приватна својина, када је дошло до акумулације капитала. За представнике другог изма, човекова првобитна природа је рђава, у човеку је урођена склоност ка злу, човек је себична животиња, у првобитном друштву доминирао је најјачи мужјак, краљ међу животињама.
За представнике трећег изма, човек није ни добар ни рђав, може да буде добар или рђав, има могућност превазилажења, човек је ”могу бити”, ”могућа егзистенција” (Јасперс). Шта човек може бити? Натчовек?
За представнике трећег изма, човек није ни добар ни рђав, може да буде добар или рђав, има могућност превазилажења, човек је ”могу бити”, ”могућа егзистенција” (Јасперс). Шта човек може бити? Натчовек?
На богатом и срећном Западу, у богатом и насмејаном Холивуду – толико несреће и агресивности. Толико естетске и етичке егзистенције у демократском, ”слободном свету”, и толико – егзистенцијалног страха. Модерна психологија врти се око разних изама – не нуди излаз. Човек лако упадне у замке психологизма и осталих изама – затим се врти у круг.
”Несклад између Масловљеве самоактуелизације и Јунгове индивидуације, и стварности свакодневног живота, води ка дубоком разочарењу” (Пол Виц). Поражени и потлачени служе за подмиривање потреба елите. Поражени улази у депресију пошто није остварио ”стандарде успеха” (или, ако није нашао ”нову таблицу вредности”). Победник се суочава са другом врста питања (бе)смисла и односа са спољним светом. На крају и он заврши на ”каучу”.
”Несклад између Масловљеве самоактуелизације и Јунгове индивидуације, и стварности свакодневног живота, води ка дубоком разочарењу” (Пол Виц). Поражени и потлачени служе за подмиривање потреба елите. Поражени улази у депресију пошто није остварио ”стандарде успеха” (или, ако није нашао ”нову таблицу вредности”). Победник се суочава са другом врста питања (бе)смисла и односа са спољним светом. На крају и он заврши на ”каучу”.
То су последице повратка античким и паганским учењима, затим (пре свега) прихватања оригенизма, августинизма и протестантског (калвинистичког) учења да је људска природа од самог почетка грешна, да је душа затворена у телу по казни, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше – учења које је нагласак ставило на старозаветни морал и подстицало индивидуализацију (субјективни доживљај, лично спасење) – унутар католицизма који је отворио пут човекобоштву. Католици су веровали да је Божја суштина исто што и Божја енергија, да су ”изабрани”, делили су индулгенције (искупљење, опроштај грехова за новац). Бацали су анатему на сваког ко је негирао да се рационално може спознати Бог. Језуити су донели догму о непогрешивости папе и булу да се у сваку одлуку (осуду) коју Рим донесе – мора веровати. Међу хришћанима на Западу ширио се и пелагијанизам (учење да човек може постати савршен без Бога, тј. Благодати). Калвинисти развијају учење о предестинацији. Појединци мисле да су ”изабрани” да постану оснивачи нових црква, умножава се број протестантских цркава. Такође, расте и број тајних друштава и секти.
Све се то, временом, унутар Запада испреплетало: томизам синтетизује античка учења и католичко учење (нпр. за Цицерона, ”прави закон је исправан разум у сагласности са природом”; за Аквинског, природан закон је у складу са људском природом, која је разумна); затим католицизам прима утицај реформације, а реформација прима утицаје католицизма. Након ренесансе и реформације, све се то испреплетало са просветитељским (нехришћанским) учењима (рационализмом и романтизмом), а један део са (нехришћанским) мистицизмом и окултизмом.
Оно што није противно разуму није противно ни правди (Хобс). Морал је укорењен у нашим осећањима, морални судови изражавају личне жеље или осећања (Хјум). У људском срцу постоје закони непознати људском разуму, човек не може да схвати како је тело повезано са духом (Паскал). Можда заиста постоји нешто што не обухвата природан свет и што је недоступно нашем сазнању (Кант). Атеисти и радикални рационалисти тврде да не постоји. Окултисти су уверени да постоји и да је доступно њиховом сазнању. Још по неки католик или протестант то тврди. Јавни простор и систем образовања освајају атеисти – емпиристи, позитивисти, еволуционисти и материјалисти. Егоисти су победили утилитаристе унутар елите; човек-маса је размажени нарцис који се усмерава ка ”потрошачком друштву”.
Тако човек који је ”грешка”, након коперниканског обрта, схвата да је и ”нико” и ”ништа” у односу на свемир. Међутим, човек који је изашао из природе, удаљио се од природе након што је почео да открива њене законе, почео је да ствара културу и утиче на природу. Човек постаје мера свих ствари. ”Човек је сам у свемиру… Он је управо сада један и све. Зато и има у себи закон и сам јесте сав закон… Он од себе захтева да се повинује овом закону у себи, закону свог Ја, да буде само закон” (Вајнингер). Није више антропоцентрик, сада је егоцентрик. Човек који је био ”грешка”, сада мисли да може постати савршен без Благодати – као појединац, индивидуа. О себи мисли све најбоље, ”други су пакао”, а људски род је и даље ”огрезао у греху” (не више као пали Адам, већ као обична животиња). Масовно се прихвата еволуционизам, тј. дарвинитис (синтеза разних изама).
”У Фројдовом тумачењу, природа је заменила Бога као апсолутни извор ауторитета… Фројд је само преобликовао августиновске идеје о искварености људских бића и заоденуо их ‘научним’ секуларизмом… Неофројдизам представља секуларизацију Августинове верзије приче о Паду, приче која вековима заокупља колективну имагинацију западног човечанства… Тако, неофројдизам, као и класични авгунистизам, спречава развијање способности за љубав” (Сет Фарбер).
Све је у складу са природом, а оно што није сматра се болесним – ментални поремећаји изазвани су биолошким факторима. Све је у складу са математичком логиком – психолошки није могуће оно што је геометријски бесмислено (Хусерл). ”Унутрашње светло” је природно светло (lumen naturale), таворска светлост спада у прекогнитивне и парапсихолошке феномене, који нису чудо природе (насиље над разумом), већ су у складу са природом и могу се рационално објаснити. Онострано је емпиријски доказано несвесно. Несвесно је у складу са природом. Учење о предестинацији испреплетало се, након упознавања са Индијом и Тибетом, са учењем о карми, а онда се појавила философија детерминизма. Слично се може рећи и за учење о колективно несвесном.
Човек је део природе – ”живот свестан себе”. Човек је биће које је стекло разум (способност мишљења). Природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције. Тако је и мозак човека еволуирао, са њим и свест, са свешћу и морал (савест). Човеково деловање је производ његових сила. До сада је све била ”борба за опстанак”, и шта донесе случај. Сада се верује само у моћ разума и науке. Нема више ни ”самовоље” природе – у детерминистичком универзуму човек може да измени однос узрока и последице. Ако је нешто детерминисано, детерминисано је од самих људи (оних ”изабраних”). Човек је изнад (владар) природе, изнад случајности и нужности – само је питање времена када ће победити ”страх од слободе” и овладати ”врховним законом природе”. ”Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу и да је проблем производње – који је био проблем прошлости – начелно решен” (Фром). Прометеј је постао ”антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења. Човек који ствара је бог” (Гадамер). Човек се најбоље ”развија из себе самог у својој самосвојности” (Хумболт). Човек поседује нестворену слободу, коју није створио Бог, која је слободна од Бога – човек је слободан у откривању свог стваралаштва – ”осми дан стварања” подразумева првенство човека над Богом (Берђајев). ”Осми дан стварања” подразумева (и) првенство човека над природом.
Kако се развија емпатија и како долази до моралног напретка? Појединац, као слободан стрелац, кажу еволуционисти из друштвених наука и биолози, придружује се групи ловаца, ствара се ”ловачко-сакупљачка заједница”. Појединац унутар такве заједнице остварује личну корист – смањује ризик приликом напада, добија свој део плена. Рађа се емпатија међу ловцима, настају морална правила. (По неким биолозима, емпатија не постоји само међу људима, може се наћи и у биљном и животињском свету, односно љубав према другим људима је урођена, човек је одувек друштвено биће. По неким другим биолозима, пошто је човек еволуирао као ловац, има наследну биолошку склоност ка убијању; алтруизам је само прикривена себичност). Себичност се санкционише, настаје дисциплина. Морал који важи унутар једне ”ловачко-сакупљачке заједнице”, не важи за припаднике друге заједнице. Морал који важи за већину чланова заједнице, не важи за вођу или вође заједнице. Настаје класни или кастински систем. Нови вођа на власт долази ”оцеубиством”.
***
Крајем 19. и почетком 20. века, после Христа, како то лепо објашњава еволуциони биолог и генетичар (и левичар) Биљана Стојковић ”Дарвинова објашњења природе веома лако су пронашла пут до теоретичара друштва. Херберт Спенсер (1820–1903), утицајни британски филозоф, сматрао је да начело еволуције може представљати окосницу ‘синтетичке филозофије’, то јест да природна селекција јесте филозофско начело које може ујединити различита поља науке. Видећи себе као напредне и либералне мислиоце, многи индустријалци и филозофи попут Спенсера лако су прихватили биолошки детерминизам по коме друштвене класе представљају манифестацију природних разлика између људи, при чему су богаташи биолошки супериорнији у односу на сиромашне чланове друштва. Тиме је дат ‘научни’ легитимитет класној сегрегацији, а на еволуцију друштва гледало се као на ‘природно’ чишћење од инфериорних чланова јер они и јесу знатно чешће болесни и имају краћи животни век. У то време није било ни назнака разумевања чињенице да животни услови у највећој мери одређују изложеност болестима, ухрањеност или било које мерило интелигенције (кроз образовање)… У сваком случају, уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света. Није било необично ни то што се таква злоупотреба биологије проширила и на друга друштвена питања. Наиме, биолошки редукционизам, то јест свођење сваког аспекта индивидуалне различитости искључиво на биологију и постојање биолошки наследне супериорности једних над другима, врло брзо је од питања друштвених класа прерасло у биолошко разумевање супериорних и инфериорних народа, ‘раса’, полова, итд. Епилог су били расистички и еугенички закони у западним државама и, коначно, геноциди током светског рата и касније. Целој ствари није ни најмање помогао напредак биологије почетком 20. века када у еволуциону теорију бива уведен појам ген, материјална јединица наслеђивања. Идеолошка матрица је, наравно, остала потпуно иста: друштвена улога сваког човека предодређена је наслеђеним генима, при чему се полови, породице, етничке групе, народи и ‘расе’, битно разликују по својим способностима, то јест генима… Из премисе о главној улози природне селекције у еволуционој линији наше врсте произлази: 1) да су не само сви облици понашања људи већ и карактеристике људских друштава директно одређени генима (геноцентризам), и 2) да све ове карактеристике представљају адаптације, ако не сада онда у неким древним животним срединама (панселекционизам). Овако једноставне идеје веома су прихватљиве лаицима (или на ‘брзину створеним’ еволуционистима), посебно онима којима је блиска конзервативно-либерална идеологија, јер наводно и ‘сама наука’ потврђује исправност њихових ставова. Дарвинитис, то јест гурање еволуционе биологије и тамо где јој није место, и данас има велику популарност… Данас, међутим, мало који образовани биолог подржава дарвинитис… Животна средина није само селекциони филтер који ће фаворизовати прилагођене а елиминисати неуспешне. Животна средина активно креира фенотипску различитост, што значи да јединке нису предодређене својим генотипом… Истраживања нам потврђују да се међусобно разликујемо у генима које смо наследили, али да њихов утицај на фенотип понашања јесте, у коначници, обликован социјалним контекстом”.
Хришћани немају никакве везе са дарвинитисом, ”синтетичком филозофијом” и биолошким детерминизмом и редукционизмом. Дарвинитис је производ позитивизма (Конт) и социјалног дарвинизма (Спенсер), еугенику је основао рођак Дарвина, вођа нациста био је левичар… У сваком случају, више је производ науке, тј. љубитеља науке, него хришћанства. Љубитељи науке били су, и остали, најкрупнији капиталисти и индустријалци. Није сваки десничар и капиталиста – хришћанин. Постоји и нехришћанска десница. Међу десничарима – конзервативцима, капиталистима и националистима – могу се наћи они који подржавају дарвинитис, али међу хришћанима (искреним верницима) не могу, јер Свето Писмо учи другачије.
Човек је производ културе, човек ствара културу. Човек је дело историје, човек ствара историју. Човек је део природе, човек делује на природу. У православљу нема сукоба или супростављања између појединца и друштва, између човека и природе, између Благодати и природе. Ако је фенотип понашања обликован социјалним контекстом, колики је удео религије, конкретно хришћанства, унутар социјалног контекста? Колико су на морални напредак утицали хришћански духовници, повезани са светом за који и еволуциони биолози (левичари) и социјални дарвинисти (неолиберали) – атеисти, рационалисти – тврде да не постоји? Колико је православног хришћанског (светоотачког) васпитања у основи хуманистичког васпитања?
Ко је ближи неолибералима у културном и етичком смислу – левичари или хришћани? Колико су националисти и неопагани далеко од хришћана, односно близу неолиберала и левичара? Ако је дарвинитис синтеза разних изама, шта је неолиберализам?
Ако левичар не разуме како православни хришћанин долази до истине, и зашто је за православне верника истина Једна (”човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате истине”), довољно је да се поштују његове вредности. Исто важи и у обрнутом смеру. Наравно, са поштовањем треба да иде конструктивна критика. И једни и други треба да остану отворени за критику на свој рачун. Хришћанин се бори против греха, он мора да укаже на грех, да пробуди савест, али тако да не намеће другима морал и врлине, мора да разликује грех од грешника. Такође, прихвата критику на свој рачун, и сам је (понекад) грешник (а Бог му се и кроз друге људе обраћа).
Православни подвижници нису идеолози, исихазам није идеологија. Христ је устао против законопоклонства. Код верника који тежи Царству Божјем нема (прикривеног) класног интереса – у Царству Божјем нема класа, могу да уђу људи из свих друштвених класа.
***
Они који су на Западу ширили хришћанство, учили су да човек може бити само грешан. Неки су веровали да до спасења или савршенства могу доћи без Божје благодати. Све је почивало на институционализованом ауторитету, уместо на духовном ауторитету. Они који су се на Западу борили против хришћанства, учили су да егоизам није грех, да треба гледати само личну корист, да јаки опстају док слаби пропадају, да ствари покрећу људе, да ”секс све продаје”. Комунисти су се залагали за ”укидање сваког морала”, Маркс је чак стао на страну моралног зла пошто зла страна покреће живот и доводи борбу до остварења.
Православно хришћанство учи супротно и од једних и од других. И од оних трећих, код којих је све то измешано, испреплетано – који и (православно) хришћанство ”прилагођавају и уједначавају” са другим верама, философијама, идеологијама.
Левичари (атеисти) не разумеју моралну слободу (правих) хришћана – да је окретање ка Богу слободан избор – да ту нема наметања и присиљавања на покорност и одрицање, да ту нема страха од казне, или очекивања награде. По православном учењу, човек спознаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан, постоји и видљива и невидљива Црква. Божанска природа није створена енергија. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Зато левичар (атеиста), када разговара са православним хришћанином, пред собом не треба да има слику Бога обученог као Деда мраз – ако заиста жели да се упозна са његовим мишљењем, са његовом вером. Пошто је за левичаре (атеисте) Бог плод маште, квар неурона у мозгу верника, и томе слично, не схватају да се хришћанин, уз подвиг вере, и Благодат, заиста сусреће са Лицем Другог, са живим Богом, са Његовим нествореним енергијама; не признају такву врсту емпирије пошто то није доступно њиховом сазнању и искуству. Није доступно зато што не могу себи да признају да постоји нешто више од њих самих. Тражи и добићеш – стекни Христов ум и освојио си Царство Божје, које је у теби. Кад стекнеш Христов ум, разликујеш добро и зло, не чиниш зло. Вреди само вера која кроз љубав дела. Ако свесно чиниш зло, ту одлуку доносиш слободан. Човек има слободну вољу. Бог не тера човека да чини добро, нити га спречава да чини зло. Нема наметања морала (добра). Свако је слободан, и свако слободно бира, и свако може да стекне Христов ум – да не чини зло, да не зида своју срећу на несрећи других.
По православном учењу, човек је више духовно него физичко биће. Извор физичког света је у духовном свету. ”Животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама” – приметио је Бодријар. Хришћанин је хришћанин ако има ”еколошку свест”. Пост обухвата и поштовање према животињском и биљном свету (човек није, не жели да буде, на врху ”ланца исхране”), али и истиче разлику. И човека и животиње створио је исти Творац. Међутим, људско тело није исто што и људско биће. Човек има скоро исти ДНК као шимпанза, али шимпанза нема бесмртну душу, духовну страну.
”Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи ”вешто обрађујем, вежбам се у нечему”)… Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност… Аскетска традиција нас упозорава на опасност садржану у душевности… Душевно здравље је темељ унутарњег хришћанског узрастања… Духовно се испољава у душевном животу кроз глас савести. Савест је универзални облик наравствене (моралне) свести, то је реалност, закон с којим се сваки среће унутар себе. По сведочењу Светих Отаца то је средство за непогрешиви избор добра, заштита која не дозвољава човеку да потоне у бездан греха… Већина психичких патологија није ништа друго до запуштени облик ових или оних греховних страсти (гордости, таштине, умишљености, среброљубља, блуда, унинија и тако даље) које одбацују човека ван граница општеприхваћених појмова о разборитости и правилној самопроцени… У Православљу већ око двехиљаде година постоји ‘психотерапеутска школа’ са својом јасно разрађеном концепцијом и детаљно разрађеним средствима” – пише Игуман Евменије.
Бог је истовремено створио душу и тело. Душа посредује између духа и тела. ”Ако апостол и назива тело смрћу… то под овим схвати чулно и плотско мудровање. Није тело криво, него наклоност ка греху. Не назива се плот злом, него оно што живи у њој. Еванђеље каже: ‘Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то погани човека. Из срца излазе зле мисли и помисли’. Дакле, срце је скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли” (Св. Григорије Палама).
Васкрсење подразумева васкрсење онога што умире – то је тело. Са душом, васкрсава и тело. ”Тело није нешто што Господ омаловажава, ниподаштава, одбацује. Напротив, Он Собом тако освећује, обожује, обесмрћује тело, да оно постаје, и вечито остаје, саставни део Његове Богочовечанске Личности. Веће части и власти тело људско није доживело ни од кога, нити може доживети. Нема сумње, Цело Еванђеље Спаситељево је у овоме: тело је за Господа, и Господ за тело. Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и бесмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело” (Св. Јустин Ћелијски).
Нема дуализма материје и духа, тела и душе. Човек води дијалог са природом. Човек и Бог воде дијалог. Бог је у односу на биће – небиће, зато што је надбиће; Бог је истовремено и трансцендентан и иманентан човеку – налази се у човековом срцу, али је доступан само преко енергије Божје, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Човек не влада над светом, он га носи у себи и преображава, укида дуализам материје и духа. Човек је створен да би се кроз њега слободно сјединио сав створени свет са Богом и тако достигао бесмртност. Човек је мост између природе и Бога, између анђела и природе. То је Тајна Христова.
Никада човек сам не спасава себе, нити се спасава од света – кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу – спасава се заједно са светом који га окружује. Дакле, нема индивидуалног спасења, појединац се спасава заједно са осталим људима, људски род заједно са природом – природа кроз човека, човек у заједници са Богом. Спас долази од Бога. Благодат је нестворена енергија. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Тражи и добићеш. Пошто свако може да тражи и добије, и никад се не зна ко ће и када тражити, ништа није детерминисано.
”Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов… Нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме, и сваки свима; и још: сваки свакоме… Целокупним својим бићем човек је везан са свима световима. У њему има помало од свачега. На необјашњив начин у њега се уткивају видљиве и невидљиве силе свих постојећих светова. А када помоћу еванђелских врлина обради и преради своју душу, онда све светове осећа као органски део свога бића: све тајне свих твари стичу се у њега и живе са свима својим бескрајностима и бесконачностима… Богочовечанском љубављу, која обухвата сва бића у свима Божјим световима, христолика душа постиже највишу синтезу живота… Савршена и апсолутна хармонија је могућна само у савршеној и апсолутној љубави: Богу. Осећање и визију те хармоније има само човек, чије срце стално куца и живи бескрајном љубављу за све и сва” (Св. Јустин Ћелијски).
Такав је православни ”фенотип понашања” обликован православним ”социјалним контекстом”, таква је православна ”синтетичка философија”, односно тако ”христолика душа постиже највишу синтезу живота”.
Изводи из: Промена свести 27. део и Промена свести 28. део
(Српски културни клуб)
(Српски културни клуб)
Нема коментара:
Постави коментар