СЛЕПО ВРЕМЕ
Очи невидне у паклу пелина
Руше мостове своје и туђе
Крију се иза кукавичких зидина
Има ли шта ружније и грђе
Слепило и пустош, рушевине зјапе
Ни цвркута птица, ни мириса цвећа
Залутале главе под сунчеве капе
Доба се смењују ал` нигде пролећа
Трулеж захватила умове и душе
Издаје и лажи, све се препродаје
Под сводовима плавим завладале суше
Лопови владају, чемер нам остаје
Браћа нису браћа, крве се и суде
Породица отуђена, нема поштовања
Политиком трују, купују и куде
Домови замрли, без осмеха и сања
На ушћу живота подивљале реке
Нема мирне обале, свуда коров ниче
Лепоте усахле, постале далеке
Ни орао више не уме да кличе
Виртуални пријатељ, новчаник пун пара
За време не питај, немам га за тебе
Ех, где потонуше та времена стара
Срце болно јечи кад слепило загребе
ЖИВОТ У ПЕСМИ
Kако се вештачки зауставља бол
Има ли песник стих за то
Обућу промени доктор Шол
Ал` сузе к`о храну делимо за сто
Шта ћемо са латицама рањене душе
Има ли вазне, кап воде, или песме
Ил` ће у сопственој осами да пресуше
Вазна препукла крај замрзнуте чесме
Како да пелин из срца истиснемо
Има ли нека бесмртна вена
Кад јако заболи до неба вриснемо
На устима таласа бела пена
Шта после свих недаћа и зала
Кораком напред к`о да ништа није
Ни песма се не сећа шта је написала
Наоштрила перо, нову битку бије
КАД БИХ МОГЛА
Да зауставим време
На онај трен
Када је тишина твојих усана
Била слад мојих
У том трену
Цео свет је био наш
Небо нам било постеља
Уживали у сјају звезда
Разголићене среће
Која је дисала милином
Пољупца првог
Када бих могла препливати океан
На обали даљине
Сазидала бих дворац
Од златних успомена
Озидала бих га
Заклетвом срца
Док смо жудњом љубави
Били једна душа
А тела два
Када би знала да је то твоја жеља
Постала бих твоја тишина
Незаборава
Нема коментара:
Постави коментар