Ничу писци као гљиве послије великих киша, појављују се као извори пишталице - у младој држави коју је неко цртао и заљевао крвљу, по којој терористи рафалају хероје рата, у којој мафија води главну ријеч. Да је то тако, најбоље потврђује примјер да никада једна власт није била тако богата, а народ сиромашан. У таквим односима моћници би да изблиједе трагове писаца који су непоткупљиви свједоци.
Такви су прави писци, елитни, којима ова и оваква држава није мецена. Прије ће их прогнати и претући него помоћи и разумјети, Зашто? Зато што је главни менаџер мафије покушао да направи пјесничку државу у облацима и да на романијском Тибету изгради аеродром за узлијетање у небо небеског народа, док онај земаљски пропада у земљу са сиромаштвом и тугом.
Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, а то највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи.
Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
Суштина поменутог је гашење наде, апатија. А народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра ни за шта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.
Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама.
Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике Српске, а једина држава која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.
Без обзира на тежак положај умјетника, још нико од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
Такви су прави писци, елитни, којима ова и оваква држава није мецена. Прије ће их прогнати и претући него помоћи и разумјети, Зашто? Зато што је главни менаџер мафије покушао да направи пјесничку државу у облацима и да на романијском Тибету изгради аеродром за узлијетање у небо небеског народа, док онај земаљски пропада у земљу са сиромаштвом и тугом.
Има средина гдје је власт увела санкције на ријечи, а то највише погађа књижевнике и научне раднике, гдје влада правило "Нема паре без омаре". Ту власт врши одабир ко може, а ко не може проћи.
Никакво чудо што је култура на задњем мјесту, а спорт на првом, јер смо народ који нема културе дијалога, са свађалачким и укољичким набојима, чија се политичка филозофија базира на поразу.
Суштина поменутог је гашење наде, апатија. А народ који нема наде доживљава смрт са одложеним дјеловањем. Самоуништењу једног народа претходи криза културе, непостојање културне политике.
Средина која не дозвољава да култура искорачи испред свих других вриједности - у закораку је чамотиње, са трошењем будућности својих суграђана. Наша власт разуђена до бесмисла, осим ако нису у питању профитерски трагови и канали, увијек нађе неког министра ни за шта, не воли елитне умјетнике, већ послушнике, епигоне - без стваралачке оригиналности.
Сви имају своје славе, најчешће мрсне... Војсци су одредили за славу Видовдан - посна слава, а себи су одредили Стефандан - мрсна слава. А војска је заслужила неки војнички празник - Светог великомученика Георгија, Св. великомученика Димитрија, Св. великомученика Меркурија који је убио Стреза послије молитве Светога Саве.
Слава умјетника Републике Српске је свето сиромаштво, осим оних који су били и остали пришљамчени уз власт, који масте браду, а посебно уз експлозију епских надахнућа, уз гусле - као небески инструмент напуњен српским заблудама.
Српски умјетници, а посебно они који су учествовали у рату, немају мјеста нигдје у свијету, јер је свјетска заједница одбацила Србе из Републике Српске, а једина држава која то није је Грчка. И код Грка пролазе пришљамчени уз власт, они који су били на путу да направе православну масонерију на Балкану.
Истински умјетник не даје своју душу душождерима на власти, радије је трпежан него послушни поданик.
Без обзира на тежак положај умјетника, још нико од њих није извршио самоубиство, тај чин насиља над самим собом. Званично то је "учинио" само Никола Кољевић, када је остао без државне функције, када је био само предсједник Удружења књижевника Републике Српске.
Истина, он је тешко подносио колективно робовање енергији заблуде коју су производили профитери - пауци рата. Знао је да су Срби поносни на своје мане. Знао је за Епиметејев синдром.
Преведено на случај Кољевић - бог ратне ватре, жртвовао је свој народ ради профитерских интереса. Безобзирно је трошио снагу свога народа. Кључ рата је оставио у Сарајеву, а на Пале је изнио стару браву која се добро откључава профитерским калаузом.
Он је само(УБИЦА) коga су убили други!
Истински умјетници и научни радници нису му били потребни, јер као што каже један од њихових: "Могли би посвједочити како је било!" Зато ми је Кољевићево самоубиство сумњиво. Такав човјек није имао храбрости да два пута себи пуца у уста.
Он је само(УБИЦА) коga су убили други! Њему, који је имао морални и државни дигнитет, мафија није могла увести санкције на ријечи, али га је, по свему судећи, склонила из живота.
И о томе књижевници ћуте. Са енергијом истине постижно је побољшати њихов положај. Тада их власти неће купати без сапуна. Истина скида сваку прљеж на души. Ко то може, постаје чист као небеска суза.
Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Али-баба и четрдесет разбојника, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто? Зато што су му зауставили дисање, дали оружје у руку и показали црну тачку рата.
Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха. Послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсређена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић.
Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка која лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дијете је плакало, цвилило; нека су чак и умирала. Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рађају државна предузећа за шверц са непријатељима (‘‘Центреx’’, ‘‘Селект импеx’’, и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе.
Никола Кољевић, онакав какав је био, најпотребнији нама свима - није се сналазио. Имао је научни дигнитет, али ратно профитерски - није. Већ се почео колебати и трпјети потресе у себи, али - коме то рећи? Убијају, знао је то добро, живот је био јефтинији од метка. Па чак и његов.
Циркуси двогодишњих и трогодишњих скупштина су невиђениу историји Удружења књижевника. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Андрића: ‘‘Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу’’.
Да ли књижевницима (а има их око 170) Републике Српске треба удружење и имају ли га? ‘‘Немају, на моју ми душу’’, рекао би сеоски мудрац. Онако какво је - служи само појединцима за личне промоције и егзибиције. Док члановима остаје ‘‘на језику мед, а на срцу јед’’. Може се одржати само ако у њега уђу људи чиста срца, ако је емоција предмет разума, а не сљепило надмоћи у којем ‘‘магарећи глас на небо не иде’’.
Зашто је тако? Критика без понуђене дијагнозе и рјешења је карцинозно критизерство, лајање на звијезде. Зато што писци између себе не могу да препознају способне људе за конкретне социјалне акције, него у немоћи изаберу јалове предсједнике, које им наметне државни врх, или свађалачка скупштина. Вода се увукла у уши и уста, дошло је до гушења у којем тешко има спаса. А тако је то, рекао би хроми Вук Стефановић Караџић ‘‘када им је сва памет на језику’’. Томе треба додати (али да се то не схвати само као декламација) да писац који побјегне од живота, његов стил увене. То употпуњује слику ко су писци. Али, треба их разликовати. Има оних, да кренемо прије рата, који су били познати и признати (да их не именујемо, они се препознају), а има и оних који су настали посредством ратне стихије (чија дјела су на нивоу кућне књижевности), као извори пишталице од којих је набујала ријека јавних прозивки. Да ти се живот смучи. Не поштују никога и не виде веће од себе. Високо су уздигли руке да су заслужили националне пензије, а немају дана стажа. Побјегли од живота, како би рекао Арсен Дедић: ‘‘Фолиранти су преварили вријеме...’’ Онај ко не живи овдје и сада - не може бити схваћен и разумљен од других. Њега летећа крила заблуде носе далеко од смртности тренутака. Они су бесмртни у свом безумљу. Да није тако, поштовали би древну мудрост да је човјек одговоран према мислима, а ријечима казаним и написаним још више. Можда би се неко од њих нашао да полети на окрилаћеној мисли генијалца Николе Тесле: ‘‘Једна мисао може одредити кретање цијелог свемира’’.
Неки писци личе на путника којем је узалудно свако путовање, а нарочито оно кроз бесмисао профитерски диктираног ратног хаоса. Због тога им не треба судити.
Ако нађу проширене димензије у себи - Удружење ће опстати, а ако не - нестаће, као дашак вјетра на површини мора. Сва срећа, неко ће и то забиљежити.
Нека писаца, макар никоме не требали!
УМНОЖЕНИ ДО БЕСМИСЛА
Да су писци најосјетљивији слој у друштву, без сумње, доказ је Удружење књижевника Републике Српске - онако како јесте и како није! Сад га видиш сад га не видиш, хокус-покус, као трик нижеразредног мађионичара. У овом случају држава је умјесто његова мецена – мађионичар.
И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела.
У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часописима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки атлетичар из Рогатице шездесетих година, надува душу (што би рекао Његош ‘‘Ношен страшном мишљу груди надутијех’’) наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, а боље би било да га нема.
Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе обавезе према њима, расписивањем конкурса за стимулисања издавачке дјелатности.
У дубини времена, удружења књижевника у југославенским земљама основана су прије стотину година, као националнe културне институције, као неугасиви симболи националнога културног идентитета.
Представници књижевних удружења позивани су као почасни гости на све јавне манифестације, али и партијске конгресе. Тада су књижевници добивали запослења и станове.
Данас, књижевници живе од светог сиромаштва, осим оних који су се пришљамчили уз власт, која их брзо потроши као у Балзаковим романима, избаци као кору од банана под ноге пролазника, који се оклизне када стану на њу.
Све то донио је прошли рат. Неке пјеснике милиција је чувала, неке је хапсила, неки нису излазили из рова, а било је и оних који нису смјели прићи рововима, не од непријатеља, већ од својих сународника.
У научној теорији о писцима, прихваћен је пјесник пророк (поета ватес), пјесник који се игра (поета луденс), пјесник овјенчн славом (поета лауреатус), учен пјесник (поета доцтус), а свему томе, у нашим условима, могли би се додати и поета епигон, поета плагијатор, поета мафија, поета луталица, поета издајник и пота поданик.
Пјесници снивачи живе у сновима и од снова стварају поезију, а она друга врста је увремењена, гледа у стварност и из те стварности се рађа поезија.
Они, који би се нашли између њих су проклети пјесници, налазе се између поезије и збиље, с једном ногом на земљи, а другом у облацима.
Узнесени и порицани, који су за једне обожени, за друге психопате, одбачени и неприхваћени.
Учени пјесници пишу за образоване људе, који се не додворавају просјечном читаоцу и широким народним масама.
За такве кажу да су учени пјесници, а други да су луђаци који се играју ријечима, јер нису имали довољно играчки у дјетињству, а нису сазрели за социјални живот.
Прави, добар пјесник је све од тога, јер он је, што би рекао Жан Кокто, ‘‘лажљивац који говори истину’’.
Такав је био Бранко Миљковић, као и сви први пјесници, које вјетар времена не може избрисати из садашњости и будућности.
Салонски пјесници су аристократе, који не подилазе народним масама. Они нису ни национални будници, али ни режимски зависници. Неко им је омогућио да лагодно живе и пишу и објављују.
Режимски пјесници су најчешће епигони, који се удварају режиму, а у суштини су лажни пјесници, који су се намножили са мотивима да помажу у ‘‘буђењу’’ и ‘‘опстојању’’ нације. Лако се препознају, јер личе на невољену и одбачену дјецу. Они су изабрали пјесништво за лагодан живот и опстојање на елитном књижевном нивоу. Они су велики сплеткароши, који врло лако потисну праве пјеснике, којима или дају паре да им зачепе уста, а ако то не успије, прогласе их лудим или издајницима.
Њихова сабраћа су љигави пјесници, који причају једно, а раде друго. Они су бунтовни из личног разлога, јер бунтом желе да скрену пажњу на себе. Они ће прихвати помоћ највећих непријатеља, који су на високо позиционираним положајима, само да остваре своје циљеве, јер су двоједни, троједни, стоједни.
Њих највише презиру истински пјесници, јер су осуђени од ‘‘виших сила’’ да истински прикажу стварност која је јако сурова по њих. Они су пророци, као што је био Бранко Миљковић, који је пророчки закључио, са свјетлећим упитником на који свако зна одговор: ‘‘Али, да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој’’.
И то онај мађионичар кога су наџивјеле сопствене опсјене.
Чега има пуно, мало се тражи, рекао би наш народ. Писци су се умножили до бесмисла. Зашто? Зато што нема институције рецензије и редакционих одбора, када је у питању вредновање њиховог дјела.
У профитерском рулету и књига се нашла као роба. И то лоших писаца, којима је најважније наћи спонзора, а рецензент и издавачка кућа су споредна ствар. Пошто нема текуће критике у часописима (а ријекто да је има и у дневним новинама), неки атлетичар из Рогатице шездесетих година, надува душу (што би рекао Његош ‘‘Ношен страшном мишљу груди надутијех’’) наштанца пет-шест књига и ето га у Удружење књижевника, које се на један крајње сраман начин одржава, а боље би било да га нема.
Тако мисле и у Министарству за просвјету и културу, желећи да се ослободе обавезе према њима, расписивањем конкурса за стимулисања издавачке дјелатности.
У дубини времена, удружења књижевника у југославенским земљама основана су прије стотину година, као националнe културне институције, као неугасиви симболи националнога културног идентитета.
Представници књижевних удружења позивани су као почасни гости на све јавне манифестације, али и партијске конгресе. Тада су књижевници добивали запослења и станове.
Данас, књижевници живе од светог сиромаштва, осим оних који су се пришљамчили уз власт, која их брзо потроши као у Балзаковим романима, избаци као кору од банана под ноге пролазника, који се оклизне када стану на њу.
Све то донио је прошли рат. Неке пјеснике милиција је чувала, неке је хапсила, неки нису излазили из рова, а било је и оних који нису смјели прићи рововима, не од непријатеља, већ од својих сународника.
У научној теорији о писцима, прихваћен је пјесник пророк (поета ватес), пјесник који се игра (поета луденс), пјесник овјенчн славом (поета лауреатус), учен пјесник (поета доцтус), а свему томе, у нашим условима, могли би се додати и поета епигон, поета плагијатор, поета мафија, поета луталица, поета издајник и пота поданик.
Пјесници снивачи живе у сновима и од снова стварају поезију, а она друга врста је увремењена, гледа у стварност и из те стварности се рађа поезија.
Они, који би се нашли између њих су проклети пјесници, налазе се између поезије и збиље, с једном ногом на земљи, а другом у облацима.
Узнесени и порицани, који су за једне обожени, за друге психопате, одбачени и неприхваћени.
Учени пјесници пишу за образоване људе, који се не додворавају просјечном читаоцу и широким народним масама.
За такве кажу да су учени пјесници, а други да су луђаци који се играју ријечима, јер нису имали довољно играчки у дјетињству, а нису сазрели за социјални живот.
Прави, добар пјесник је све од тога, јер он је, што би рекао Жан Кокто, ‘‘лажљивац који говори истину’’.
Такав је био Бранко Миљковић, као и сви први пјесници, које вјетар времена не може избрисати из садашњости и будућности.
Салонски пјесници су аристократе, који не подилазе народним масама. Они нису ни национални будници, али ни режимски зависници. Неко им је омогућио да лагодно живе и пишу и објављују.
Режимски пјесници су најчешће епигони, који се удварају режиму, а у суштини су лажни пјесници, који су се намножили са мотивима да помажу у ‘‘буђењу’’ и ‘‘опстојању’’ нације. Лако се препознају, јер личе на невољену и одбачену дјецу. Они су изабрали пјесништво за лагодан живот и опстојање на елитном књижевном нивоу. Они су велики сплеткароши, који врло лако потисну праве пјеснике, којима или дају паре да им зачепе уста, а ако то не успије, прогласе их лудим или издајницима.
Њихова сабраћа су љигави пјесници, који причају једно, а раде друго. Они су бунтовни из личног разлога, јер бунтом желе да скрену пажњу на себе. Они ће прихвати помоћ највећих непријатеља, који су на високо позиционираним положајима, само да остваре своје циљеве, јер су двоједни, троједни, стоједни.
Њих највише презиру истински пјесници, јер су осуђени од ‘‘виших сила’’ да истински прикажу стварност која је јако сурова по њих. Они су пророци, као што је био Бранко Миљковић, који је пророчки закључио, са свјетлећим упитником на који свако зна одговор: ‘‘Али, да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој’’.
Нема коментара:
Постави коментар