Милка Кајганић: Осврт на поезију Марка Ружичића

   Ово је Марково вече и вече његове поезије, израз душе неисцрпног врела надахнућа и полета да се створи стих, слика његовог портрета  и стваралаштва овдје у Цириху хладне фебруарске ноћи.
   Марко нам лептирима дочарава његову земљу гдје брезе шапућу своју православну мелодију одајући тајну да су некада са далеких руских равница са вјетром стигле и у његову Гнионицу.
   А он пјесник слуша шум и погледом прати треперење лишћа и лелујање тананих стабала и тако ствара своју пјесничку државу Алеју бреза.
 Смјештена и омеђена бројним шумарцима и потоцима, цвркутом птица на њиховом појилу, Марка инспирише да створи своју  једанаесту и дванаесту књигу.
„Пјесници су чуђење у свијету
 Они иду земљом и
Њихове очи велике и нијеме
Расту поред ствари.
Наслонивши ухо
На ћутање што их окружује и мучи
Пјесници су вјечно трептање у свијету.“
Маркова душа трепери и зором и мраком, поноћним свјетлом што обасјава чудесне знаке драге му ћирилице и тако настају  редови поезије која траје у његовим препознатљивим музама, био он близу њих или чује њихов глас из даљине.
   Марко чује и Циганина у крчми који свира баладе заљубљенима и види празне чаше опојног рујног вина у својим љубавним стиховима. Нека остане тајна. А тајна није кинеска пословица која каже: ако желиш продужити живот, засади дрво, изроди дијете и напиши књигу. Дрва су засађена, дјеца се изродила, књиге се исписале.
     Марко је створио своју књижевну државу и у њене темеље уткао корице својих књига којима се винуо и у бесмртност.   
    
                                                                                                            
6. фебруара 2015.

Tweet