БИСЕРНА КУЛА
Ту негде, тачно између свега,
сећање остане да подсети чула
и отопи део леденог брега,
док ниже се нова бисерна кула.
Сунце је зашло, мрачно је вече;
не тражимо извор у магли од сете,
у мутној реци док низводно тече,
по којој лептири без циља лете.
Бисерна кула расте у души,
храни се чулом, хемијом поји
није праведно да прошлост је гуши
и нешто увело на путу да стоји.
Саздана од бисера и темеља важног,
челичну браву треба да има,
да искуством раздвоји искрено од лажног,
а духовност пружи на длану свима.
ОДСАЊАНИ СНОВИ
Још увек сањам одсањане снове
и плаветно небо што загрљај нуди,
опет старе руке ал' сад као нове
прислањају ветар на пурпурне груди.
Под оклопом тешким лежи тона блага,
од челика мирис опоро се шири;
јача крхко срце, емотивна снага
из дубине тиња, неће да се смири.
Подиже се песак са прашњавог дна,
одмотана прича у погледу стоји,
опет сам у сну одсањаног сна
као да се душа пробудити боји.
И док немо стојим око мене круже;
залеђено време и одсањани снови,
сакрила сам поглед , поклонила руже
пустила да брод својој луци плови.
НА РАСКРШЋУ
Стојимо на раскршћу
замрлих нада,
где равнодушност влада
душом и бићем.
Стојимо под сводом
уснулих звезда,
које су давно изгубиле сјај.
Мирис ноћи и хладноћа
урањају се
у дубине наших зеница,
где им се сјај лагано гаси.
Ни трептаји очног капка
не буде уснуле сне,
залеђене у стени
остају приче о нама.
На раскршћу минулих дана
цвеће је увело сво,
прекрило лишће жуто
трагове наших стопа.
Симфонија и ода туге
прострле мрежу по стази,
остаје раскршће у сећању
где небо над земљом пати.
ТЕБИ
(посвета мојој покојној баки)
Теби која си знала
од срца све искрено дати,
топлином своје душе
к'о сунце за мене сјати.
Теби се очи стаклиле
кад тугу би видела у мојим,
умела си да осетиш бол
дубоко свим чулима својим.
Ти анђеле мој
што златне руке имаш,
кад потонем и немам куд
у свој ме загрљај примаш.
Теби, која верно бдиш
и онда кад сам далеко
у молитви мојој, анђео душе
пред Богом је за тебе клек'о.
Љубим те својим срцем
свим чулима ћу за те знати,
теби, која си за мене била
бака, сестра, пријатељ и мати.
Теби, која си високо негде
подижем ка небу главу
склопљених руку се молим
за Божанску небеску славу.
Нека те драги Бог чува,
помилује и пружи срећу
и нек запише вечно у срцу
"Ја те заборавити никада нећу".
СУНЦЕ
Сунце је опет високо
у свом зениту среће;
светлост забљеснула очи,
а зраци дотакли срце.
Све расте и буја,
на пропланку олистале брезе;
птице цвркућу срећу,
а пчеле миришу цвеће.
Док сунце топлином греје,
река жубори у долини
где купа се добра вила
са златним сјајем у коси.
У храстовом хладу
под сунчевом дебелом сенком,
заспао улични свирач
са старом виолином.
Природа мирисом мами
сунце нам живот даје,
љубав се опет буди
на извору се купају наде.
Сунце трепери, загрева јаче
у души пламен пламса и букти;
топлином залива заметнуто семе,
зрацима милује да добро никне.
Сазрело језгро под дебелом љуском,
развија клицу за ново сутра,
под небеским сводом
благословеног сунца.
Славица Ерић Медаковић рођена је 1981. године у Кикинди у равном Банату. Средњу економску школу завршила је у Ваљеву. Аутор је збирки поезије под називом: „Хвала ти за све“, „Благослов“ и „У сенци душе“. Њене песме су објављиване у бројним зборницима, алманасима и антологијама у земљи и иностранству. Љубав према поезији и писаној речи датира од детињства. Током свог школовања била је члан литерарне, драмске и рецитаторске секције. Песникиња планира превести на немачки језик своје досадашње стваралаштво. У припреми има збирку својих цитата. Тренутно је преокупирана писањем поезије за децу и усавршавањем немачког језика на Гетеовом институту. Говори три страна језика: немачки, италијански и енглески. Живи и ствара у Немачкој. Члан је Литерарног удружења "Здравко Ђекић" из Вајблингена.
Нема коментара:
Постави коментар