 |
| Данас је у селу Брежђе у 93. години, умро морнарички наредник Светозар Филиповић. Био је припадник Горске краљеве гарде, а од 1943. члан морнаричке мисије у Средоземљу. Сахрана је 4. фебруара у селу Брежђе у 13. сати. Бог да му душу прости! |
СОЊА
Соња, твоју црну косу безброј пута
у сну љубио сам ја.
Заборавит те не могу
цвете из Волгиних долина.
Соња, твоју црну косу безброј пута
у сну љубио сам ја.
Заборавит те не могу
цвете из Волгиних долина.
Соња, ко вода пролази време,
бесконачна је љубав моја.
Чуј ми вапај и уздахе
плачњу срца мог,
сибирски снег док ме прекри свог
бесконачна је љубав моја.
Чуј ми вапај и уздахе
плачњу срца мог,
сибирски снег док ме прекри свог
Седим у кафани са пријатељем са којим заједно имам 134 године. Он у десетој, а ја у петој деценији. Разговарамо... ја сам слушалац, а он, као равно дупло старији од мене, говори.
Благородна душа. Служи га и здравље и памет у десетој деценији живота.
За разлику од мене. Креће прича о рату, која се секвенцом о руској романси Соња, отпеваној у Таранту 1945. претвара у причу о београдским кафанама и кафанским певачима и певачицама који су певали од краја 40-их. Од Мијата Мијатовића, Софке Николић, Вулета Јефтића, Нестора Габрића, Миле Матић....све до Томе Здравковића, Љиље Петровић, Виде Павловић... Уплиће се прича о томе како је боем европског ранга, покојни чика Ђура Илкић био Титов послодовац, и по свом признању потрошио је по београдским и бечким кафанама више од милион и по немачких марака Кад је умро у 94. години, за столом хотела Мажестик у друштву неколико барских дама, остало му је на конту још три милиона. Није се женио. Мислио је да би му жена „кидала живце“. Понекад мој саговорник дода како је 17 пута хапшен након што је после ослобођења одлежао робију у Црној Гори и врати причу на ратне године.
Ту причу сам чуо доста пута. Сваки пут кад је причао, увек је додавао по неки нови детаљ. Детаљи су ме увек фасцинирали, из њих сам лакше долазио до суштине, него кроз билу коју јасну причу, детаљи никад не лажу, напротив, они откривају оно што наратор хоће да сакрије. Сваки пут врло радо слушам ту ратну причу изнова, не бих ли чуо један детаљ, али то објашњење до сад он никако да превали преко усана. Већ сам престао и да запиткујем за то. Постао сам и самом себи досадан, али сам и даље био радознао.
Глас му подрхтава кад помене мајчину смрт која је дошла као последица пребијања старице од стране љотићеваца 1943. а очи се зацрвене кад прича о покојном сину који је умро са два месеца страрости. Некада се старост мери месецима. Жена му се породила у Београду, а он, као бивши робијаш и учесник рата на пораженој страни, није могао у Београд.
Дете су зими одвели у Ваљево и успут се прехладило. Како је дете рођено са одузетим грађанским правима, судбина му је у тој старости била запечаћена. Док су детету призната грађанска права и издата здравствена легитимација, пут за болницу у Београд му је само убрзао одлазак међу анђеле. Звао се Божидар.
Опет нас руска романса Соња, враћа у Таранто, у 1945. годину. Из Италије је кренуо назад за Југославију. Возом. Имао је 17 година кад је почео рат, враћа се са 22 и са четири ране.
Три од Немаца и једна од Љотићеваца. Ухапшен је на граници. Знао је где и у шта иде. Другови из Војне академије су углавном побијени или ухапшени. Неколицина их је емигрирала у Енглеску и Америку. Нуђено је и њему. Није хтео тамо, хтео је назад.
Не издржах да овог пута питам: Зашто!?
Осетих стисак његове старачке руке и видех преко пута себе очи пуне суза.
-Имао сам једну љубав. Још од 5. разреда гимназије. У затвору сам сазнао, умрла је `45.
.
Благородна душа. Служи га и здравље и памет у десетој деценији живота.
За разлику од мене. Креће прича о рату, која се секвенцом о руској романси Соња, отпеваној у Таранту 1945. претвара у причу о београдским кафанама и кафанским певачима и певачицама који су певали од краја 40-их. Од Мијата Мијатовића, Софке Николић, Вулета Јефтића, Нестора Габрића, Миле Матић....све до Томе Здравковића, Љиље Петровић, Виде Павловић... Уплиће се прича о томе како је боем европског ранга, покојни чика Ђура Илкић био Титов послодовац, и по свом признању потрошио је по београдским и бечким кафанама више од милион и по немачких марака Кад је умро у 94. години, за столом хотела Мажестик у друштву неколико барских дама, остало му је на конту још три милиона. Није се женио. Мислио је да би му жена „кидала живце“. Понекад мој саговорник дода како је 17 пута хапшен након што је после ослобођења одлежао робију у Црној Гори и врати причу на ратне године.
Ту причу сам чуо доста пута. Сваки пут кад је причао, увек је додавао по неки нови детаљ. Детаљи су ме увек фасцинирали, из њих сам лакше долазио до суштине, него кроз билу коју јасну причу, детаљи никад не лажу, напротив, они откривају оно што наратор хоће да сакрије. Сваки пут врло радо слушам ту ратну причу изнова, не бих ли чуо један детаљ, али то објашњење до сад он никако да превали преко усана. Већ сам престао и да запиткујем за то. Постао сам и самом себи досадан, али сам и даље био радознао.
Глас му подрхтава кад помене мајчину смрт која је дошла као последица пребијања старице од стране љотићеваца 1943. а очи се зацрвене кад прича о покојном сину који је умро са два месеца страрости. Некада се старост мери месецима. Жена му се породила у Београду, а он, као бивши робијаш и учесник рата на пораженој страни, није могао у Београд.
Дете су зими одвели у Ваљево и успут се прехладило. Како је дете рођено са одузетим грађанским правима, судбина му је у тој старости била запечаћена. Док су детету призната грађанска права и издата здравствена легитимација, пут за болницу у Београд му је само убрзао одлазак међу анђеле. Звао се Божидар.
Опет нас руска романса Соња, враћа у Таранто, у 1945. годину. Из Италије је кренуо назад за Југославију. Возом. Имао је 17 година кад је почео рат, враћа се са 22 и са четири ране.
Три од Немаца и једна од Љотићеваца. Ухапшен је на граници. Знао је где и у шта иде. Другови из Војне академије су углавном побијени или ухапшени. Неколицина их је емигрирала у Енглеску и Америку. Нуђено је и њему. Није хтео тамо, хтео је назад.
Не издржах да овог пута питам: Зашто!?
Осетих стисак његове старачке руке и видех преко пута себе очи пуне суза.
-Имао сам једну љубав. Још од 5. разреда гимназије. У затвору сам сазнао, умрла је `45.
.
Нема коментара:
Постави коментар