Проговоре слутње на измаку дана
Док се живот крати сенке су све дуже
Мрвљени под тучком судбинског авана
За небо нас веже невидљиво уже
Рођени из праха и прах смо за земљу
Да би живот нови цветао из пупа
Птици одмор био у младоме грмљу
Не побеже нико из Божјег калупа
Ал’ ћутите ноћас јер музику слушам
И сећам се дана тек сазрелог воћа
Некрштеног вина што мислима кушам
Док кроз вене тече несносна хладноћа
Када крв се згруша на путу до срца
Остаће у оку слика Животворца
УТЕХА
Дажд са неба просут потопио очи
Океан безгласни станује у њима
О времену прошлом суза тек сведочи
Након снова дође време буђењима
Попустила брана густих трепавица
У налету потоп све пред собом руши
Не хлади он лице, пече, жеравица
А надошле речи јецање угуши
Тад завлада суша, срце поста камен
Где цветаше руже, сада коров буја
Сећање на љубав поста само знамен
И то лето среће нетрагом прохуја
Кад си ништа оном ко теби све беше
Не постоје речи, само сузе теше
КАД УМРЕ ЉУБАВ
Не требаш ми више на измаку ноћи
Када Сунце жури да обгрли зору
Лепше ми је самој снатрит у самоћи
Ионако живот налик је на мору
Не требам ја речи које звоне празно
Само дела вреде, све је друго лажно
Све рођено јесте да буде пролазно
Када љубав умре жалит је неважно
Не требам ја кавез с кључем на дну мора
Поломљена крила никуда не лете
Али нећу жедна да мрем крај извора
Док испраћам тебе у походе клете
Зар је част и слава вредна мојих суза
Умрла је љубав зарад лажних муза
У АМАНЕТ ТЕБИ
Знаш ли да те волим као првог дана
Само ми је туга овоштала лице
Ископнеле сузе, око сува брана
А надошле боли, зулум огрлице
Утихнуле речи, разнео их ветар
Тек северац урла реквијем за снове
Што умиру зором и дар су за олтар
Моја жртва теби за љубави нове
Ал' те једно молим, не сузом низ образ
Не дозволи никад да због тебе плаче
Не носи јој кише к'о мени у мираз
Реци да је волиш од живота јаче
Жедна таквих речи остала ми душа
Нек' их она срећна место мене слуша
ТАНГО ЗА ИЗБРИСАНЕ КОРАКЕ
Чизма под којом шкрипи снег
Цвили због корака који се изгубио
Када су ласте одлазиле у крајеве
У којима руменилом почиње зора
Не могу се више нигде препознати
Стопе једног времена укалупљене
У праменовима магле које су дуго
Мутиле ионако сужени видик зиме
Бела је стаза где се играо црни танго
Слутећи да ће тек пахуље
Које и кад касне
Увек стигну у право време
Бешумно завшити игру
За коју се чинило да јој краја нема
Нема коментара:
Постави коментар