Слађана Миливојевић Стошић: Изнад времена

Увело лишће по лицу ми гази.
Трчим испред времена.
Кораке ми кочи
тепих пролазности,
стопе ми мази.
Покушавам разапети шатор
и убити знаке на том путу.
Плаши ме галоп
дивљих белих коња и
њихове гриве које
на ветру ми машу
Казаљке сата
точак времена
померају,
окрећу.
Полако.
Вољом успећу
да увело лишће
скинем са лица,

полетим као птица
високо изнад свега,
прелетим путеве и мостове.
Засмејем време.
Не плашим се више...
Облак ме зове
да делимо снове.

Tweet